Василије Томић

С Википедије, слободне енциклопедије
Василије Томић
Prota Vasilije Tomić.jpg
Протојереј-ставрофор Василије Томић, 2008. године
Пуно имеВасилије Томић
Датум рођења(1949-01-14)14. јануар 1949.(72 год.)
Место рођењаКоренита, код Угљевика
  ФНР Југославија

Василије Томић (Коренита, код Угљевика, 14. јануар 1949) је умировљени свештеник Српске православне цркве у чину протојереја-ставрофора и теолог.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је на Светог Василија Великог, 14. јануара 1949. године, у селу Коренита, код Угљевика. Родитељи Станко Стајо и Ивка (рођена Поповић) били су сељаци. На Светог Илију, 1956. године, поведен је у манастир Тавну, с намером да лето проведе код своје тетке (намеснице манастира) монахиње Анастасије коју је замонашио Свети Владика Николај 1940. године. Због немаштине, остао је да живи у манастиру.[2]

У манастиру је завршио осмогодишњу школу: првих четири разреда у Тавни, а наредних четири у Јањи, код Бијељине. Када је, 1964. године, отворена обновљена Карловачка богословија, уписао се у први разред, прво коло ове школе. Дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Београду 1973. године. Провео је две године на постдипломским студијама у Немачкој (прво први семестар на Римокатоличком теолошком факултету у Регензбургу затим три семестра на Универзитету у Тибингену) где се бавио религијском педагогијом. На Филолошком факултету на катедри за српскохрватски језик и југословенску књижевност, дипломирао је 1980. године. Написао је докторску дисертацију о Гаврилу Стефановићу Венцловићу али је није одбранио.

Владика зворничко-тузлански Лонгин рукоположио га је у чин ђакона 29. новембра 1975. године у манастиру Тавни, а 1. децембра исте године у чин свештеника. Био је постављен за пароха тузланског, где је служио до Велике Госпојине, 1977. године када прелази у Архиепископију београдско-карловачку и бива прибројен братству Храма Свете Тројице у Београду. У октобру 1978. (на препоруци патријарха Германа) добија своју парохију и прелази у Храм Светог Марка у Београду.

У Храму Светог Марка је служио све до свог преласка у Епархију канадску (1. јула 1985. године) када га владика канадски Георгије поставља за пароха нијагарског. Почетком октобра 1987. прелази у Цркву Светог Саве, у Торонту. Пошто је имао новинарско искуство (кратко време је уређивао „Православље”), скоро двадесет година је уређивао „Источник”, лист Епархије канадске. У Цркви Светог Саве је служио све до 1. августа 2010. када је прешао у Цркву Светог Архангела Гаврила у Ричмонд Хилу. У фебруару 2012. патријарх Иринеј поставио га је за архијерејског заменика канадске епархије.[3][4]

У Ричмонд Хилу је служио све до маја 2017. када је пензионисан по свом захтеву.

Ожењен је Горданом (рођеном Мајсторовић) из Чачка. Имају три кћерке: Анастасију (1974), Добрилу (1976) и Јелену (1979) и десеторо унучади. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије.

Објављене књиге[уреди | уреди извор]

  • „Огањ у срцу разгорио”, 2002.
  • „Ријеч Божија неспутана”, 2009.
  • „Јеванђељске”, 2012.

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]