Пређи на садржај

Протести у Венецуели 2017.

С Википедије, слободне енциклопедије
Протести у Венецуели 2017.
Део Протести у Венецуели од 2014. до данас
од горе ка доле, с лева на десно:
Хулио Боргес говори 1. априла након венецуеланске уставне кризе 2017. године. Милиони се окупљају током Мајке свих маршева на аутопуту Франциска Фајарда.
Датум31. март 2017—12. август 2017. (134 даyс)
децембар 2017 (спорадично)
Локација
 Венецуела
Резултирало
  • Успостављена Уставотворна народна скупштина 2017.
  • Разочарање протестног покрета
Стране у цивилном сукобу
Венецуела Opozicija

Народна скупштина (већина)

Округли сто Демократско јединство
(ВП, ПФ, УНТ, АД, ЦОПЕИ итд.)

Студентски покрет
(Студентска опозициона организација)

Демонстранти опозиције

  • Студенти опозиције
Ресистенциа[1]
(Протестне одбрамбене групе)
Водеће фигуре
Број
Majka svih marševa

6 милиона (национално)[2][3]

Стотине хиљада (дневно)[6]
Хиљаде[7]
Жртве
Смрт(и)165[9][10][11][12]
Повреде15,000+[8]
Хапшења4,848[13]

Венецуелански протести 2017. године били су серија протеста који су се дешавали широм Венецуеле. Протести су започели у јануару 2017. године након хапшења вишеструких опозиционих лидера и отказивања дијалога између опозиције и владе Николас Мадура.

Са венецуеланском уставном кризом из 2017. године, напетост је расла и додатно ескалирала крајем марта када је провладин Врховни суд правде (ТСЈ) распустио опозициону Националну скупштину. Интензитет протеста се увелико повећао у целој Венецуели након ове одлуке.[14][15][16] Почетком априла, протести су прерасли „у најборбеније од немира из 2014. године“ који је произашао из кризе у држави [17] са стотинама хиљада Венецуеланаца који су свакодневно протествовали током априла и маја.[18] Након неуспелих покушаја да спрече јулске изборе за Уставотворну скупштину, опозиција и остали демонстранти изгубили су замах и протести су били све мањи и слабији.

Позадина[уреди | уреди извор]

Видео снимак са краја 2015. године на којем Венецуеланци једу из смећа

Након смрти председника Уга Чавеза, Венецуела се суочила са тешком социјално-економском кризом. Нови председник, Николас Мадуро, наставио је чавазову политику, уводећи Венецуелу у још дубљу кризу.[19][20][21][22] Због високог нивоа урбаног насиља у земљи, инфлације и хроничног недостатка основних добара, који се приписују економским политикама, попут строге контроле цена,[23][24] грађанска побуна у Венецуели кулминирала је у низ протеста који су организовани у периоду од 2014. до 2017. године.[25][26]

Протести су организовани неколико година заредом, а демонстрације су се одвијале у различитом интензитету у зависности од кризе са којом су се Венецуеланци суочавали у том тренутку и страха од претњи да ће бити репресиране од стране власти.[27][28][29][30]

Због незадовољства боливарском владом, опозиција се изборила за већину у Народној скупштини, први пут од 1999. године, након парламентарних избора одржаних 2015. године.[31] Као резултат тих избора, национална скупштина, састављена од владиних званичника, поставила је многе савезнике на кључна места у Врховном суду правде (ТСЈ).[31][32]

Почетком 2016. године, Врховни суд правде је утврдио да је било неправилности у гласању током парламентарних избора 2015. године и одузео је четворици посланика посланичка места, и тиме спречавајући опозициону премоћ у Народној скупштини коју би могла да изазове председника Мадуро.[31] Тада је суд почео да одобрава вишеструке функције које је вршио Мадуро и доделио му већа овлашћења.[31]

После суочавања са годинама кризе, венецуеланска опозиција спровела је референдум о опозиву председника Мадура, подневши петицију Националном изборном већу (ЦНЕ) 2. маја 2016. године.[33] До августа 2016. године, чинило се да замах за опозив председника Мадура напредује док је ЦНЕ одређивао датум за другу фазу прикупљања потписа. Иако је процес био напоран, његово одуговлачење у 2017. години онемогућило је опозицији да активира нове председничке изборе.[34]

ЦНЕ је 21. октобра 2016. године прекинуо референдум само неколико дана пре одржавања скупова прикупљања потписа.[35]

ЦНЕ је за разлог отказивања референдума окривио наводну превару бирача.[35] Међународни посматрачи критиковали су тај потез, наводећи да је одлука ЦНЕ учинила да Мадуро изгледа као да прижељкује власт диктатора.[36][37][38][39]

Неколико дана након што је отказан покрет за опозив, 1,2 милиона Венецуелана протестовало је широм земље против тог потеза, захтевајући од председника Мадура да напусти функцију. Протести у Каракасу остали су мирни, док су протести у другим државама резултирали сукобима између демонстраната и власти, при чему је један полицајац умро, 120 људи рањено и 147 ухапшено.[40] Тог дана опозиција је председнику Мадуру дала рок до 3. новембра 2016. за одржавање избора, а лидер опозиције Енрике Каприлес изјавио је: "Данас дајемо рок влади. Кукавици која је у палати Мирафлорес кажем ... да је 3. новембра дан када народ Венецуеле долази у Каракас јер ми идемо на Мирафлорес“.[40]

Неколико дана касније, 1. новембра 2016. године, тадашњи председник Народне скупштине и лидер опозиције Хенри Рамос Аљуп најавио је отказивање марша до председничке палате Мирафлорес, планираног за 3. новембра, започевши дијалог између опозиције и владе који је водио Ватикан.[41]

До 7. децембра 2016. дијалог обе стране су прекинуле дијалог,[42] а два месеца касније, 13. јануара 2017. године, након преговора, Ватикан се званично повукао из дијалога.[43]

Ретроспектива догађаја[уреди | уреди извор]

У првим месецима 2017. године, протести су били много мање, најчешће због страха од репресије.[44] Први велики протест одржан је 23. јануара, уз учешће неколико хиљада Венецуеланаца. Након тог протеста, опозициони лидер Енрике Каприлес изјавио је да ће следећа окупљена бити само „протести изненађења“, без претходне најаве.[44]

Већ следећег дана одржан је један изненадни протест који је окупио само неколико стотине Венецуеланаца. Међути, иако бројчано слабији, успели су да блокирају аутопут Франсиска Фахарда, држећи транспарент на којем је писало „Избори сада“. Венецуеланским властима требало је сат времена да се организују и супроставе демонстрантима и овај протест је протекао релативно мирно без значајних инцидената.[45] У наредном периоду нису организовани изненадни скупови.

Уставна криза[уреди | уреди извор]

Студенти који протестују против пресуда Врховног суда 31. марта 2017.

Дана 29. марта 2017. Венецуелу је захватила уставна криза, одузимањем имунитета парламентарцима из опозиције од стране Врховног суда правде Венецуеле (шп. Tribunal Supremo de Justicia; ТСЈ), при чему је Врховни суд преузео законодавна овлашћења Националне скупштине која је била под контролом опозиције.[46][47] Неколико дана касније, тачније 1. априла, Врховни суд преиначио је своју одлуку, али је опозиција и даље тврдила да је правна акција и даље „пуч“.[48] Протести након уставне кризе прерасли су „у најборбеније још од таласа немира из 2014. године“.[14][15] Недељама касније, 14. априла 2017. године, опозиција је најавила „Велики поход и велико заузимање у свим државама“, касније познат као „Мајка свих маршева“, који ће се одржати 19. априла како би „преплавио“ Каракас.[49][50]

Мајка свих маршева[уреди | уреди извор]

Трг Алтамира, једно од места окупљања током Мајке свих маршева.

Дана 19. априла 2017. године одиграла се „Мајка свих маршева“, како су је назвали организатори.[51] Дан је започео окупљањем демонстраната широм земље око 10.30 ујутру, а Каракас је имао 26 различитих рута за главни марш који је требало да крене до канцеларије омбудсмана.[52] Како је марш напредовао кроз Каракас, Национална гарда је почела да блокира путеве и испаљује сузавац на учеснике марша у 11:50, а демонстранти су одбили да оду упркос употреби силе.[52] У око 12.30 сати демонстрације опозиционих и провладиних Венецуеланаца испуњавају авеније Каракаса.[52] Нешто после 12:45 поподне, демонстранти на аутопуту Франсиска Фахарда у близини Бељо Монтеа почињу да беже са тог подручја након што су издржали више од сат времена употребе сузавца од владиних снага, а многи су скочили у реку Гуаире, која се користи за одвод канализације, како би избегли гас.[53][54] Око 14:10, на протестима је погођен и убијен седамнеастогодишњи дечак.[52]

„Жена тенк“, која је спречила ВН-4 да врши репресију над демонстрантима.

У око 16:35, провладине паравојне формације позване колективос пуцале су и убиле Паолу Рамирез, двадесеттрогишњакињу која је протестовала против владине политике.[52] Касније, у вечерњим сатима, јужно од Каракаса убијен је припадник Националне гарде, први ауторитет убијен у протестима те године. Најмање осам људи је изгубило живот на овом протесту.[55] До 21:00, Казнени форум је изјавио да је током дана ухапшен 521 Венезуелац, чиме је број укупних хапшења од почетка године прешао 1.000.[56] Неколико медија изјавило је да је на демонстрацијама учествовало „стотине хиљада“ људи, док је професор математике на Централном универзитету Рикардо Риос проценио да је најмање 1,2 милиона протестовало, што би био највећи протест у историји Венецуеле.[57][58] Према истраживачу анкете Меганалисис, 2,5 милиона Венецуеланаца протестовало је само у Каракасу, док је 6 милиона протестовало широм земље.[2][4][5]

Хакерски напади[уреди | уреди извор]

Венецуеланци захтевају своје владине картице „Царнет де ла Патриа” (лична карта „Домовине“) да би добили ЦЛАП храну.

Дана 6. маја 2017. године, пријављено је да су две особе на Твитеру, @yосоyјустин и @ЕРХДП називајући себе ТеамХДПП, извршили нападе на сајтове неколико владиних агенција и интернет портала, хакујући информације идентификационих картица (Венецуеланске личне карте, шп. Carnet de la patria). Haker @yosoyjsutin izjavio je da su hakovanja odmazd „za sve pale Venecuelance u protestima iz prethodnih dana. Njihova smrt neće biti uzaludna.“ Među hakovanim podacima našli su se brojevi telefona, adrese e-pošte, nalozi i ostali lični podaci vlasti i državnih zvaničnika, uključujući i pripadnike Nacionalne bolivarske policija, CICPC-a, SEBIN-a, i CONATEL-a. Kompromitovani su i podaci predsednika Nikolasa Madura, njegove supruge, prve dame Sileije Fores, ministra za komunikaciju i informisanje Ernesta Viljegasa, Diosdada Kabela, kancelarke Delsi Rodrigez, admirala Karmena Tereza Melendeza Rivasa i mnogih drugih zvaničnika. Hakeri su izjavili da poseduju „više od 450 PDF datoteka i više od hiljadu transkriptovanih razgovora“.[59]

Nakon izbora za Ustavotvornu skupštinu 2017. godine, hakerska grupa The Binary Guardians (Binarni čuvari), napali su više venecuelanskih vladinih i vojnih veb stranica postavljajući svoje antivladine poruke i pozive upućene vojsci da se okrenu protiv vlade.[60][61]

Dana 6. avgusta MUD je osudio drugi upad na njihovom sajtu. Sajt je pretrpeo veliki napad i na njemu je okačen govor američkog predsednika Donalda Tramp i francuskog političar Žan-Lok Melanšona.[62]

Mediji[уреди | уреди извор]

Napadi na novinare[уреди | уреди извор]

U prvim danima protesta 12. aprila, Komitet za zaštitu novinara (CPJ) izdao je savet novinarima, navodeći:[63]


CPJ je ponudio savete o tome kako izbeći agresiju, kako reagovati na suzavac i kako kontaktirati organizaciju da bi prijavio bilo kakav napad na novinare.[63]

Tokom Majke svih marševa, službenik bolivarske nacionalne policije opljačkao je novinara El Nacionala.[64] Sledećeg dana, 20. aprila, u blizini La Indije, više od 50 simpatizera vlade napalo je trojicu novinara El Nacionala, tukući ih palicama, istovremeno bacajući kamenje i flaše na njih. Jedan od novinara uspeo je da snimi incident.[64]

Dana 6. maja, tokom Ženskog marša, državne vlasti širom zemlje napale su izveštače. U San Karlosu, u Kohedesu , Aleksandra Olvera šutnuo je Nacionalni gardista dok je izveštavao o protestima. Reporterki El Pitaza, Džesiki Sumozi, oduzeta je oprema u Karakasu, dok je u Aragui lokalna policija kamenom udarila reportera Gabi Aguilar u lice. U međuvremenu, Aleksandar Medina iz Radio Fe i Alegria (Fe y Alegría) bio je okružen vlastima u San Fernandu, Apureu, koji su pozivali na linč izveštača.[65]

Tokom protesta 8. maja zabeleženo je 19 prijava o napadima na novinare, pri čemu je pet slučajeva uključivalo demonstrante koji su pokušavali da opljačkaju novinare, dok je u ostalih 15 slučajeva napad bio od strane venecuelanskih vlasti i kolektivosa.[66]

Dana 10. maja, dvadesetsedmogodišnji Migel Castiljo Bračo, novinar koji je diplomirao nedelju dana ranije, umro je nakon što je Nacionalna garda ispalila suzavac u grudi, dok je već bio u pritvoru.[67][68][69] Nacionalna garda je 18. maja napala četvoricu novinara i ukrala im opremu. Među novinarima su bili Eugenio Garsia iz Španije, Hermina Rodrigez iz Globovision, Andri Rinkon iz Vivoplaynet-ei Kevin Viljamizar iz El Nacionala.[70]

Tokom protesta 20. maja, grafički novinar La Patille povređen je u Čakaitou nakon što je u njega ispaljen suzavac.[71]

Cenzura[уреди | уреди извор]

Znak koji kritikuje izveštavanje venecuelanskih medija.

Predsednik Maduro naredio je dobavljačima kablovskih usluga da 14. februara 2017. godine isključe CNN na španskom, samo nekoliko dana nakon što je CNN pokrenuo istragu o navodnom prevarama u postupcima izdavanja venecuelanskih pasoša i viza. Televizija je otkrila poverljivi obaveštajni dokument koji je povezivao venecuelanskog potpredsjednika Tareka El Ajsamijasa sa postupkom izdavanja 173 venecuelanskih pasoša i ličnih karta izdatim pojedincima sa Bliskog istoka, uključujući ljude povezane sa terorističkom grupom Hezbolah.[72][73]

Tokom Majke svih marševa 19. aprila, satelitski signal TN-a cenzurisan je signal DirecTV nakon prikazivanja praćenja protesta uživo. El Tiempo iz Kolumbije je takođe cenzurisan u Venecueli tokom višednevnih protest.[74][75] Nacionalna komisija za telekomunikacije uklonila je španski kanal Antena 3 sa kablovskih prenosnika, nakon glasina da će oni pokrivati političku krizu u Venecueli.[75]

Međunarodne reakcije[уреди | уреди извор]

Venecuelanci i aktivisti uznemiravali su vladine zvaničnike i njihove porodice koje su uživale u luksuznom načinu života u poređenju sa venecuelanskim građanima.[76] Najveći prihod venecuelanskog zvaničnika bio je približno 700 dolara godišnje. Uprkos tome, porodice državnih službenika mahom žive u inostranstvu i čak pohađaju strane univerzitete.[76]

Kćerka gradonačelnika Karakasa i bolivarskog zvaničnika Horhea Rodrigeza, Lucia Rodrigez, koja je takođe nećakinja ministra spoljnih poslova Delsija Rodriguez, boravi u Australiji pohađajući SAE Institut. Aktivisti za ljudska prava kritikovali su njen način života u Australiji. Oni su verbalno napali Rodrigezovu dok je bila na plaži Bondi ispijajući koktele i zahtevajući, od ličnog obezbeđenja, da interveniše njen lični.[76] Bivši ministar bankarstva iz perioda Čavezove vladavine, Euhenio Vaskez Oreljana, je takođe bio maltretiran.[76] Njega su napali dok je jeo u venecuelanskoj pekari u Doralu na Floridi. Dana 11. maja, Venecuelanci u Španiji opkolili su kulturni centar sprečavajući venecuelanskog ambasador Maria Isea da ode. On je kasnije ovaj incident okarakterisao kao „otmica“.[77]

Predsednik Maduro uporedio je verbalne obračune simpatizera bolivarskih naroda u inostranstvu sa nacističkim progonom Jevreja, rekavši „Mi smo Jevreji 21. veka“. Konfederacija izraelskih udruženja Venecuele osudila je Madurovo poređenje sa Holokaustom, navodeći da je „Ta epizoda u istoriji čovečanstva koja je odnela 6 miliona Jevreja, među njima 1,5 miliona dece, jedinstvena i neuporediva“ i da njegovo poređenje „vređa sećanje na žrtve i sve one koji su direktno pogođeni ovom mračnom epizodom čovečanstva“.[78][79]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Weddle, Cody; Wyss, Jim (11. 7. 2017). „Slingshots vs. shotguns: Venezuela’s ‘youth resistance’ takes on the government”. The Miami Herald (на језику: енглески). Приступљено 15. 7. 2017. 
  2. ^ а б LUGO-GALICIA, HERNÁN; NUÑEZA, AYATOLA (20. 4. 2017). „El país grito: "Maduro, no te queremos"”. El Nacional (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 26. 3. 2019. г. Приступљено 20. 4. 2017. 
  3. ^ а б Rojas, Nestor (20. 4. 2017). „Students killed as Venezuela protests turn violent”. Deutsche Presse-Agentur. 
  4. ^ а б „El corresponsal de SEMANA en Caracas relata cómo la madre de todas las marchas que convocó la oposición venezolana, terminó como se esperaba con represión con violencia. Análisis del duro panorama en el vecino país.”. Semana. 20. 4. 2017. Архивирано из оригинала 4. 7. 2019. г. Приступљено 21. 4. 2017. 
  5. ^ а б „Noticias de América - Día de violencia en las marchas a favor y en contra de Maduro”. Radio France Internationale (на језику: шпански). 20. 4. 2017. Приступљено 21. 4. 2017. 
  6. ^ López, Virginia (9. 5. 2017). „Does toppling of Chávez statue mean Venezuela has reached a breaking point?”. The Guardian. Приступљено 20. 5. 2017. 
  7. ^ Casey, Nicholas; Patricia Torres (19. 4. 2017). „At Least 3 Die in Venezuela Protests Against Nicolás Maduro”. The New York Times. Приступљено 20. 4. 2017. 
  8. ^ „15.000 heridos durante 74 días de protestas en contra de Nicolás Maduro”. El Nacional (на језику: шпански). 13. 6. 2017. Приступљено 21. 6. 2017. 
  9. ^ „Venezuela: 6.729 protestas y 163 fallecidos desde el 1 de abril de 2017 | Observatorio Venezolano de Conflictividad Social”. Observatorio Venezolano de Conflictividad Social (на језику: шпански). 2. 8. 2017. Приступљено 23. 8. 2017. 
  10. ^ „FOTOS, INFOGRAFÍA Y MAPA | 67 muertos en protestas en Venezuela hasta el #23May”. Runrunes. 23. 5. 2017. Приступљено 24. 5. 2017. 
  11. ^ „Venezuela soldier held over queue killing”. BBC News. 1. 1. 2018. Приступљено 2. 1. 2018. 
  12. ^ „Muere joven que había sido herido en las protestas de 2017 en Ejido - RunRun.es”. Runrunes. 13. 2. 2018. Приступљено 13. 2. 2018. 
  13. ^ „Foro Penal: Van 4848 arrestos durante la represión de las protestas”. La Patilla (на језику: шпански). 28. 7. 2017. Приступљено 29. 7. 2017. 
  14. ^ а б „Venezuela accused of ‘self-coup’ after Supreme Court shuts down National Assembly”. Buenos Aires Herald. 31. 3. 2017. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 1. 4. 2017. 
  15. ^ а б „Venezuela's Descent Into Dictatorship”. The New York Times. 31. 3. 2017. Приступљено 1. 4. 2017. 
  16. ^ „Venezuela clashes 'self-inflicted coup': OAS”. Sky News Australia. 1. 4. 2017. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 1. 4. 2017. 
  17. ^ Goodman, Joshua (9. 4. 2017). „Venezuela's Maduro blasts foe for chemical attack comments”. ABC News (на језику: енглески). Associated Press. Приступљено 10. 4. 2017. 
  18. ^ Dreier, Hannah (4. 5. 2017). „AP Explains: Venezuela's 'anti-capitalist' constitution”. Yahoo News. Associated Press. Архивирано из оригинала 06. 09. 2018. г. Приступљено 4. 5. 2017. 
  19. ^ Kevin Voigt (6. 3. 2013). „Chavez leaves Venezuelan economy more equal, less stable”. CNN. Приступљено 15. 5. 2017. 
  20. ^ Corrales, Javier (7. 3. 2013). „The House That Chavez Built”. Foreign Policy. Приступљено 6. 2. 2015. 
  21. ^ Siegel, Robert (25. 12. 2014). „For Venezuela, Drop In Global Oil Prices Could Be Catastrophic”. NPR. Приступљено 4. 1. 2015. 
  22. ^ Scharfenberg, Ewald (1. 2. 2015). „Volver a ser pobre en Venezuela”. El Pais. Приступљено 3. 2. 2015. 
  23. ^ „Inflation rate (consumer prices)”. CIA World Factbook. Архивирано из оригинала 17. 05. 2020. г. Приступљено 26. 2. 2014. 
  24. ^ „Venezuela's economy: Medieval policies”. The Economist. Приступљено 23. 2. 2014. 
  25. ^ „Venezuela's Maduro says 2013 annual inflation was 56.2 pct”. Reuters. 30. 12. 2013. Архивирано из оригинала 16. 01. 2014. г. Приступљено 19. 1. 2014. 
  26. ^ „Venezuela Inflation Hits 16-Year High as Shortages Rise”. Bloomberg. 7. 11. 2013. Приступљено 16. 2. 2014. 
  27. ^ „En 2014 se registraron 9.286 protestas, cifra inédita en Venezuela”. La Patilla. 19. 1. 2015. Приступљено 25. 1. 2015. 
  28. ^ Martín, Karina (1. 9. 2016). „Despite Government Obstacles, Over a Million Venezuelans March on Caracas”. PanAm Post. Архивирано из оригинала 03. 10. 2020. г. Приступљено 2. 9. 2016. 
  29. ^ „Thousands March Against Socialist President in Venezuela”. International New York Times. 24. 1. 2015. Приступљено 8. 8. 2015. 
  30. ^ „Conflictividad Social en Venezuela en Octubre 2016”. Venezuelan Observatory of Social Conflict. Архивирано из оригинала 07. 11. 2020. г. Приступљено 19. 11. 2016. 
  31. ^ а б в г Casey, Nicholas; Torres, Patricia (30. 3. 2017). „Venezuela Muzzles Legislature, Moving Closer to One-Man Rule”. The New York Times. Приступљено 31. 3. 2017. 
  32. ^ „Venezuela’s Lame-Duck Congress Names New Supreme Court Justices”. Bloomberg. 23. 12. 2015. Приступљено 31. 3. 2017. 
  33. ^ „Venezuela starts validating recall referendum signatures”. BBC. 21. 6. 2016. Приступљено 8. 8. 2016. 
  34. ^ Cawthorne, Andrew (1. 8. 2016). „Venezuela election board okays opposition recall push first phase”. Reuters. Приступљено 8. 8. 2016. 
  35. ^ а б „Venezuela Suspends Recall Campaign Against President Maduro”. Fox News. 20. 10. 2016. Приступљено 21. 10. 2016. 
  36. ^ Mogollon, Mery; Kraul, Chris (21. 10. 2016). „Anger grows as Venezuela blocks effort to recall president”. Los Angeles Times. Приступљено 23. 10. 2016. 
  37. ^ Corrales, Javier. „Venezuela’s Odd Transition to Dictatorship”. Americas Quarterly. Приступљено 10. 12. 2016. 
  38. ^ Brodzinsky, Sibylla (21. 10. 2016). „Venezuelans warn of 'dictatorship' after officials block bid to recall Maduro”. The Guardian. London, UK. Приступљено 10. 12. 2016. 
  39. ^ „Almagro: Maduro se transforma en dictador por negarles a venezolanos derecho a decidir su futuro”. CNN en Español. 24. 8. 2016. Приступљено 10. 12. 2016. 
  40. ^ а б „Con multitudinarias marchas, oposición venezolana presionó a Maduro para que reactive referendo”. Ámbito Financiero. 26. 10. 2016. Приступљено 27. 10. 2016. 
  41. ^ Rosati, Andrew (1. 11. 2016). „Venezuela Opposition Cancels Protest, Delays Political Trial”. Bloomberg. Приступљено 2. 11. 2016. 
  42. ^ „Venezuela's opposition walks away from Vatican-backed talks”. Deutsche Welle. 7. 12. 2016. Приступљено 9. 12. 2016. 
  43. ^ „Latin American Herald Tribune - After Venezuela Government Fails to Honor Commitments, Vatican Pulls Out of Dialogue It Sponsored”. Latin American Herald Tribune. 19. 1. 2017. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 20. 1. 2017. 
  44. ^ а б Barbarani, Sofia (23. 1. 2017). „Thousands march against Maduro government in Venezuela as crisis deepens”. The Washington Post. Приступљено 26. 1. 2017. 
  45. ^ Camacho, Carlos (24. 1. 2017). „Latin American Herald Tribune - Venezuela Opposition Warns of "Surprise Tactics" Against Maduro Regime”. Latin American Herald Tribune. Архивирано из оригинала 25. 02. 2019. г. Приступљено 26. 1. 2017. 
  46. ^ „Opinion: Coup in Venezuela”. DW.COM. 
  47. ^ „Venezuela Supreme Court takes over legislative powers from National Assembly”. DW.COM. 
  48. ^ „AN acordó agenda de protestas en sesión de este sábado”. El Nacional. Архивирано из оригинала 02. 04. 2019. г. Приступљено 4. 4. 2017. 
  49. ^ „Oposición invita a ejercer la mayor presión "desbordando Venezuela" contra la dictadura este #19Abr”. La Patilla (на језику: шпански). 14. 4. 2017. Приступљено 18. 4. 2017. 
  50. ^ „Unidad marcha este #19Abr hacia la Defensoría y establece agenda para días próximos (+Puntos)”. La Patilla (на језику: шпански). 15. 4. 2017. Приступљено 18. 4. 2017. 
  51. ^ „Venezuela Erupts In 'Mother Of All Protests' As Anti-Maduro Sentiment Seethes”. NPR. 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  52. ^ а б в г д „The Latest: US official expresses concern over Venezuela”. ABC News. 19. 4. 2017. Приступљено 19. 4. 2017. 
  53. ^ „Manifestantes se lanzan al río Guaire para huir de los gases lacrimógenos”. El Nacional (на језику: шпански). 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  54. ^ „Venezuela: opositores saltan al río Guaire para escapar de la represión”. El Comercio (на језику: шпански). 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  55. ^ „Venezuela crisis: Three killed at anti-government protests”. BBC News. 20. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  56. ^ „Foro Penal reporta más de 1000 arrestos tras protestas desde el 4-A | En la Agenda | 2001.com.ve”. Diario 2001. 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  57. ^ Dwyer, Colin (19. 4. 2017). „Venezuela Erupts in 'Mother of All Protests' As Anti-Maduro Sentiment Seethes”. NPR. Приступљено 20. 4. 2017. 
  58. ^ „Venezuelans March as Maduro Comes Under Increasing Scrutiny”. Bloomberg L.P. 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  59. ^ „Hackers develan información gubernamental y aseguran haber anulado afiliaciones al carnet de la patria”. La Patilla (на језику: шпански). 6. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  60. ^ „El grupo que hackeó al Consejo Nacional Electoral en Venezuela dice que habrá más ataques”. CNN Español. 1. 8. 2017. Приступљено 7. 8. 2017. 
  61. ^ „Hackearon varias páginas del gobierno bolivariano (imágenes)”. La Patilla (на језику: шпански). 7. 8. 2017. Приступљено 7. 8. 2017. 
  62. ^ Méndez Rea, Rosalie (6. 8. 2017). „Página web de la MUD fue hackeada de nuevo”. El Carabobeño. Архивирано из оригинала 27. 11. 2020. г. Приступљено 9. 8. 2017. 
  63. ^ а б „CPJ Safety Advisory: Covering Protests in Venezuela”. Committee to Protect Journalists. Приступљено 9. 5. 2017. 
  64. ^ а б „Oficialistas golpearon con botellas y palos a periodistas de El Nacional”. El Nacional (на језику: шпански). 20. 4. 2017. Приступљено 23. 4. 2017. 
  65. ^ „Robos, golpes y hasta intento de linchamiento denunció el SNTP contra la prensa este #6May”. La Patilla (на језику: шпански). 6. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  66. ^ „Sntp denuncia que al menos 19 reporteros fueron agredidos este #8May”. La Patilla (на језику: шпански). 9. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  67. ^ „Más atrocidades GNB: Venezolano recibe un bombazo en el pecho en la autopista Prados del Este (VIDEO)”. La Patilla (на језику: шпански). 10. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  68. ^ „EN FOTOS: La brutal represión que dejó la "revolución" este #10May”. La Patilla (на језику: шпански). 10. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  69. ^ Jorge M., María Emilia (10. 5. 2017). „Asesinan a manifestante en Las Mercedes durante protestas del 10 de mayo”. El Estímulo (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 11. 5. 2017. 
  70. ^ „Al menos 3 periodistas heridos y uno robado deja la brutal represión de la "gloriosa" GNB este #18May”. La Patilla (на језику: шпански). 18. 5. 2017. Приступљено 20. 5. 2017. 
  71. ^ „Reportera gráfica de La Patilla resultó herida con bomba lacrimógena #20May (Foto)”. La Patilla (на језику: шпански). 20. 5. 2017. Приступљено 20. 5. 2017. 
  72. ^ Steve Almasy. „CNN en Español kicked off air in Venezuela”. CNN. Приступљено 15. 5. 2017. 
  73. ^ Investigations, Scott Zamost, Drew Griffin, Kay Guerrero and Rafael Romo. „Whistleblower reveals passport fraud”. CNN. Приступљено 6. 3. 2017. 
  74. ^ „Comunicado del Grupo Clarín: TN, censurado en Venezuela”. La Patilla (на језику: шпански). 21. 4. 2017. Приступљено 22. 4. 2017. 
  75. ^ а б „Conatel saca también la señal de Antena 3 de cableras venezolanas”. El Impulso (на језику: шпански). 20. 4. 2017. Приступљено 23. 4. 2017. 
  76. ^ а б в г Ritchie, Emily; Gibbs, Stephen (18. 5. 2017). „Why activists want Venezuelan student deported”. The Australian. Приступљено 18. 5. 2017. 
  77. ^ „Venezuelan protesters block embassy center in Madrid”. Reuters. 11. 5. 2017. Приступљено 18. 5. 2017. 
  78. ^ „Venezuela leader: Officials treated like Jews under Nazis”. The Washington Post. 17. 5. 2017. Архивирано из оригинала 17. 12. 2018. г. Приступљено 18. 5. 2017. 
  79. ^ „Israelitas de Venezuela repudia mención del Holocausto para equipararlo con incidentes recientes (COMUNICADO)”. La Patilla. 17. 5. 2017. Приступљено 18. 5. 2017. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Protesti_u_Venecueli_2017.&oldid=26781033”