Стеван Швабић

С Википедије, слободне енциклопедије
Стеван Швабић
Стеван Швабић
Лични подаци
Датум рођења1. новембар 1865.
Место рођењаБожурња код Тополе, Кнежевина Србија
Датум смрти21. јануар 1935.
Место смртиБеоград, Краљевина Југославија
Војна каријера
Родкомора
Чинпуковник
Учешће у ратовимаодбрана Словеније од Италијана 1918.
Каснији радтајник Аеро-клуба
ОдликовањаЧастни грађанин Љубљане
Швабичева улица у Љубљани (кварт Трново)

Стеван Швабић (Божурња, 1. новембар 1865Београд, 21. јануар 1935) је био потпуковник Српске краљевске војске у Првом светском рату. Имао је велике заслуге у борби Словенаца за новонасталу државу СХС, која је настала распадом Аустроугарске након Првог светског рата.

Биографија[уреди | уреди извор]

Након школовања одлучио је да постане професионални војник. Брзо је добио чин капетана. Учествовао је у српско-бугарском рату и балканским ратовима, где је био ађутант краља Петра I. Рањен је у бици на реци Морави у првом светском рату и заробљен од Аустроугарске војске. Заробљеништво је провео код Салцбурга, све до капитулације Аустроугарске 1918.

Стеван Швабић је дошао у Словенију након капитулације Централних сила у возу са осталим заробљеним српским војницима, који су били у логорима Гридинг (нем. Groeding) код Салцбурга. Воз са 670 војника је стигао у Љубљану 8. новембра 1918. године. Након доласка на љубљанску железничку станицу српске војнике лепо је дочекао словеначки „Народни свет“ и замолио Србе да остану у Љубљани ради одржавања реда. Наиме, Словенци су били на самом почетку формирања државних институција и војске, и у великим потешкоћама са зацртавањем границе Држава СХС-Аустрија-Италија, па су рачунали на братску помоћ Срба.

Након разговора са командом Српске војске у Загребу, коњички потпуковник Швабић остао је са својим војницима у Словенији. У Љубљани је остао са око 300 до 400 војника.

Један од најзначајнијих аката Стевана Швабића је наступ према италијанској војсци, која је продирала према руднику Трбовље, који јој је био главни циљ.[1] Потпуковник Швабић тада шаље капетана Кујужића са 300 војника и 12 митраљеза према Врхники, где се представио као Краљевска српска војска, након чега су се Италијани зауставили.

Стеван Швабић је са српским војницима имао и знатно учешће у боју за северну границу према Штајерској. Српски војници су знатно потпомогли Словенце у борби Рудолфа Мајстера. Неретко су се словеначки војници представљали под српским именима, што је плашило аустријске војнике.

Укупно је у борбама за словеначке покрајине учествовало око 1.700 српских добровољаца.

Стигао је до чина пуковника. 1930. љубљански местни одбор дао му је назив почастни грађан Љубљане.[2][3] Данас, од 1923. године, по Стевану Швабићу носи име улица у Љубљани - Швабичева улица.[4][5] Друга Швабичева улица се налази на Врхники.

Чланак у словеначком часопису „Наш род”[уреди | уреди извор]

После смрти Стевана Швабића у словеначком часопису „Наш род” записан је чланак Мирослава Зора[6]:

РЕШИТЕЉ ЉУБЉАНЕ ЈЕ УМРЛ

Дне 20. јан. т. л. је умрл в Београду упокојени коњенишки полковник Стеван Швабич. Он је бил в правем помену беседе решитељ Љубљане. Богве, како би изгледала Словенија данес, да ни било об превратних днех њега в Љубљани. Какор же весте, је в октобру 1. 1918. разпадла трхла австро-огрска држава ин војаки з италијанске фронте — весели, да је војне конец — со се врачали на своје домове. Не да би мислили за пед далеч, со се упирали всакему, ки јим је хотел кај заповедовати, сај је војне конец ин Австрије тер тује команде ни веч. То прилико со спретно израбили Италијани, ки со с својо војско заседали краје ин дежеле, ки со јих измучени војаки запушчали. Нихче се јим ни стављал в бран — кдо се бо седај ше бојевал, ко је конец војне. Тако со Италијани вкоракали в Трст, тако со заседли Истро, всо нашо Горишко, все наше Нотрањско ин прве итаљанске чете со же вкоракале в Врхнико — на прагу Љубљане. Тедај је случај нанесел, да је пришел 6 нов. 1918. такратни подполковник Стеван Швабич в Љубљано. Кот србски официр се је врачал из војнега ујетништва с 370 частники ин 300 војаки. V Љубљани је било такрат велико нереда. V опојнем весељу, да је војне конец, је всакдо мислил, да дела лахко, кар хоче. Највечја неварност па је претила од подивјаних немшких ин маџарских војаков, катерих се је врачало целе влаке мочно оборожених в заледје. Кјер со ле могли, со ропали ин пленили ин Љубљана је била ту скоро брез всаке обрамбе. К тему се је придружило ше дејство, да со били Италијани пред прагом. Заради тега со се представники народне владе в Љубљани обрнили до врачајочега се Швабича с прошњо, нај кај укрене. Какор решитељ Марибора, генерал Маистер, тако је туди покојни Швабич с спретним очесом такој видел, кај је треба. Збрал је околи себе врачајоче се војне ујетнике, легијо чешкословашких частников ин војаков ин војаке з италијанске фронте. Мед частники се је нахајал туди син чешкословашкега президента Т. Г. Масарyка. Всега скупај је имел Швабич 2000 мож ин 75 частников. Ко је имел то все урејено, је послал Италијаном на Врхнико ултимат, в катерем јих је позвал,да се нај такој умакнејо до разводја Соче ин Саве, сицер бо морал посечи по орожју. Да би ултимат подкрепил, је такој 9. нов. кренил с својими четами проти Врхники. Италијани, мислечи, да је оземље пред њими незашчитено, со в пар днех побрали шила ин копита тер одринили јадрно назај до тја, камор јим је бил Швабић нарочил. Љубљана је била решена италијанске заседбе ин з њо ше многи словенски краји. Потем је полковник Швабић уредил војаштво ше в осталих крајих бивше Крањске ин је остал в Љубљани до среде децембра 1918, ко је превзел генерал Крста Смиљанич повељство чет в Словенији. Покојни полковник Стеван Швабић је бил л. 1875. ројен в Тополи. Цела 53 лета је кот војак служил домовини ин краљу. Ко је бил упокојен, је постал главни тајник аероклуба т. ј. друштва, ки поспешује зрачно пловбо, ин је кот так ше вечкрат обискал Љубљано, ки га је в знак хвалежности изволила за својега частнега мешчана тер именовала по њем улицо. С покојником је легел в гроб еден оних херојев, ки је с крепко роко обликовал меје наше државе ин ше посебно наше ожје домовине.

Решитељу Љубљане вечна слава!

Референце и напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Политика", Београд 14. новембар 1926. године
  2. ^ „Назив частни мешчан”. љубљана.си. Приступљено 10. 3. 2018. 
  3. ^ Енциклопедија Словеније; књига 13 (на језику: словеначки). Младинска књига, Љубљана. 1999. ИСБН 978-86-11-15364-3. 
  4. ^ Храстар, Матеја А. (24. 7. 2017). „Љубљанске улице: Швабићева улица, спрва поименована по коњих ин тискарју, здај по србскем полковнику”. www.дневник.си. Приступљено 10. 3. 2018. 
  5. ^ Улица је била преименована за време другог светског рата од стране Италијана који су окупирали град од 1941, име је врачено 1948
  6. ^ Зор, Мирослав (1935). Наш род”; 1934/1935; летник 6/шт. 5; РЕШИТЕЉ ЉУБЉАНЕ ЈЕ УМРЛ”. »Југослованско учитељско удружење« — секција за Дравско бановино в Љубљани. стр. 153-154. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]