Сузење ока

С Википедије, слободне енциклопедије
Сузење ока
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностофталмологија
Патиент УКСузење ока

Сузење ока или епифора (лат. епипхора) је клинички знак у офталмологији, који се карактерише упорним или претераним сузење очију. Изазвано је превеликом производње суза (обично рефлексно, изазвано болестима предњег очног сегмента, као што су конјунктивитис, кератитис, трихијаза итд.),, или неадекватном дренажом нормалне количине суза. Најчешћи узрок је неадекватна дренажа сузног филма ока услед зачепљеног одводног сузног канала који се излива у носну шупљину (назолакримални дуктус).[1]

Симптоми се могу јавити само у једном или у оба ока. У већини случајева сузења ока се може ефикасно лечити.

Анатомија сузног апарата[уреди | уреди извор]

Сузни апарат ока се у функционалном погледу састоји из три дела; секреторног, интермедијарног и екскреторног. [2] [3] [4]

Секреторни део сузног апарата

Чини сузна жлезда ока (лат. гландула лацрималис) која се састоји из два дела;

  • Орбиталног (лат. парс орбиталис ), који се налази са унутрашње стране спољњег зида орбите (није доступан нашем оку)
  • Палпебралног (лат. парс палпебралис), који се налази се у спољњем углу ока (доступан је нашем погледу).

Сузна жлезда је сложена серозна тубуларна жлезда која има 10-12 секреторних одводних каналића. По хистолошкој грађи слична је паротидној (пљувачној) жлијезди. Екскреторни каналићи су покривени кубоидним ћелијским епителом, који у интерлобарним каналићима прелази у двослојни епител.

Интермедијарни део сузног апарата

Сузе се формирају у спољњем углу ока, одакле у виду поточића теку према унутрашњем углу ока и стварају сузни поточић (лат. ривус лацрималис). Део суза се троши на влажење рожњаче, део испарава, а део суза се преко капака се слива преко лица као и у носну шупљину. У унутрашњем очном углу налази се сузно језерце (лат. лацус лацрималис ) које граде рубови капака с једне и полумесечасти набор (лат. плица семилунарис) са друге стране. Одатле преко одводних сузних каналића сузе одлазе у носну шупљину.

Екскреторни део сузног апарата

У близини унутрашњег угла ока, на ивици горњег и доњег очног капка постоје мала испупчења (лат. папилла лацрималис|ел}}). Из ових папила полазе горњи и доњи сузни канали (лат. цаналис лацрималис супериор ет инфериор) који одводе вишак суза у сузну врећицу (лат. саццус лацрималис) која је смештена у удубљењу (лат. фосса сацци лацрималис) на носној кости. Из сузне врећице сузе доспевају отицањем кроз сузно-носни канал (лат. canalis lacrimonasalis) у носну шупљину и завршавају у доњем носном ходнику испод доње носне шкољке. Отвор на улазу у доњи носни ходник ограничава полумесечасти набор (лат. plica semilunaris s. valvula Hassneri) који, такође, има своје патолошко значење.[5]

Сузни апарат десног ока:
а) Сузна жлезда, б) Сузно језерце ц) Горњи сузни канал д) Сузна врећица е) Доња сузна папила ф) Доњи сузни канал г) Сузно-носни канал

Физиологија сузног апарата[уреди | уреди извор]

Главна сузна жлезда, помоћне сузне жлезде и епител конјуктива су одговорни за производњу суза. Након лучења сузе се шире по површини ока трептањем како би се створио заштитни филм од сузе. Свако смањење функције орбикуларног мишића смањује кретање суза преко очне површине ка сузном систему за дренажу.[6]

У идеалном случају, количина физиолошке секреције суза једнака је брзини дренаже и испаравања. Па се тако у просеку, сузе стварају брзином од око 1,2 μл/мин, док рефлексна секреција моће да нарасте до 100 пута. Сузе улазе у сузне канале брзином од 0,6 μл/мин; док се око 90% реабсорбује кроз слузокожу носносузног канала док 10% одлази и излива се у носну шупљину. Сузе испаравају са површине очију променљивом брзином, али идеално сузење испаравање приближно одговара разлици између базалне секреције и дренаже. Целокупна површина (укључујући сузна језера у конјунктивалне форниксе, маргиналну траку и сузни филм) може задржати само 8 μл суза у било ком тренутку.[7]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Сузење ока се може развити у било ком узрасту. Најчешће се јавља код беба старости до 12 месеци и код одраслих старијих од 60 година.

Етиологија[уреди | уреди извор]

Појачано лучење суза може наста­ти из два разлога: због хиперсекреције односно појачаног лучења суза или, због отежаног отицања суза. Сузни систем регулише деликатну равнотежу између производње и губитка суза са малом резервом за оређене поремећаје. Овакав баланс компромитује чињеница да је систем подложан сталном дејству еколошких, физичких и биолошких фактора. Неуравнотеженост система у било ком смислу евентуално може довести до сузење ока. Производња суза која не премашује губитак суза директно доводи до претераног лучења суза која је стимулисана рефлексном производњом солзе, што може довести до сузења ока. Већина неравнотежа у продукцији суза спада у ове категорије:

Апозицијске абнормалности и лоша функција пумпе

Блокада апсорпције је саставни део одржавања адекватне равнотеже физиологије суза. Ова апсорпција спречава прекомерно облагање очне површине и минимизира испаравање суза. Апозиција капака је такође важна за усмеравање суза преко површине очију и у лакрмални систем за одводњавање. Орбикуларис мишић пружа механизам пумпе за излучивање суза.[8] Са затварањем капака, контракција орбицулариса ствара негативан притисак унутар лакиралног система за одводњавање, чиме пропушта течност у носнолакрималну врећу. Када се очи отвое, мишићи се опусте, стварајући позитивни притисак унутар система и присиљавајући сузе да отичу из вреће у канал. Свака абнормалност која утиче на овај механизам пумпе или било који услов у коме сузне тачкице нису у апапозији може произвести сузење ока.[9]

Опструктивни поремећаји дренаже

Свако стање које спречава функцију сузног каналикуларног система може довести до претераног сузења. Перкутна и каналикуларна стеноза могу настати од токсичних лекова (пилокарпин, епинефрин, фосфолин јодид и идоксуридин), траума, претходне зрачне терапије и хроничних упала или секундарне инфекције (нпр ацтиномyцес исраелии ) или аутоимуни поремећаји (нпр очни цикатрични пемфигоид, Стевенс-Јохнсон синдром). Сузноносни канал такође може постати опструктиван секундарно због стенозе, трауме, претходне операције, након зрачења, хроничних болести синуса, дакриоциститиса или грануломатозних болести. Поред тога, неоплазме могу утицати и ометати било који део назолакрималног система.[10]

Поремећаји очних површина

Очишћена сува површина или иритација стимулише рефлексни лук петог и седмог кранијалног живца, изазивајући претерану секрецију суза. Ако сузни систем за одводњавање није у стању да се носи са пролазним повећањем волумена отапања, то доводи до преливања суза. Списак очних површинских поремећаја је опсежан, али неке од најчешћих етиологија укључују: хронични блефаритис, кератоко унктивитис сицца, трихиозу, алергијски коњунктивитис, кератопатија медицаментоса.

Неурогеним поремечајима изазвана лакримална хиперсекреције

Хиперсекретија суза је ретка, али се може десити у одређеним условима. Компресија парасимпатичких лакрималних влакана из тумора, аберантна регенерација седмог кранијалног живца секундарном траумом, дакриоаденитис или одређени лекови (нпр холинергични агонисти) могу изазвати неодговараје лучење суза.

Предиспозиција[уреди | уреди извор]

Стања која могу довести до прекомерне производње суза су:

  • Неке хемикалије, па чак и црни лук
  • Инфективни агенси
  • Алергија
  • Повреде ока, као што су огреботине на рожњачи или неко страно тело у оку (песак, труње)
  • Урастање трепавица (трихијаза- раст трепавице ка унутрашњости ока изазива сталну иритацију)
  • Ектропион (сполја окренут капак) и ентропија (изнутра окренут капак) – капак се окреће ка сполја или ка унутра па око не може да се потпуно затвори.

Најчешчи узроци сузења очију[уреди | уреди извор]

Узроци Поремећаји — болести — лекови
Уобичајени Блефаритис (упала капака) — Блокиране сузнице — Прехлада — Суве очи (смањена производнја суза) — Ектропија (сполја окренут капак)

Ентропија (изнутра окренут капак) — Страно тело у оку — Поленска грозница — Инфекција сузног канала — Урасла трепавица (трицхиасис)

Иритација рожнјаче — Црвено око (конјуктивитис) — Трахом

Лекови Адреналин — Хемотерапија — Холиенергички агонисти — Пилокарпин
Остали Оток на оку или друге повреде ока — Хронична упала синуса — Урођени или рани почетак глауком код беба — Синдром Флоппи капци — Инфламаторне болести — Радиотерапија

Реуматоидни артритис — Саркоидоза — Рарализа седмог кранијалног нерва — Сјогренов синдром — Стевенс-Јохнсон синдром — Хирургија ока или носа

Обољенја штитне жлезде — Тумори који утичу на сузни систем ока

Вресте поремећаја[уреди | уреди извор]

Појачано сузење ока
Појачано лучење суза

Појачана секреција суза може настати код обољења предњег сегмента ока (цоњунцтивитис, кератитис, иридоцицлитис) у склопу иритативног тријаса: епифора — фотофобија — блефхароспазам.

Овај проблем спонтано нестаје у току првих шест месеци када се сузни канали развију и није неопходна никаква интервенција. Најчешћи узрок сузења очију код одраслих и код старије деце су блокирани сузни канали или су канали сужени. Сужење сузних канала најчешће настаје као последица запаљења, односно неког упалног процеса. Код пацијента код којих су сузни канали сужени или блокирани, сузе из сузне кесице неће моћи да отекну у носну шупљину и стагнирање суза у сузној кеси повећава ризик од инфекције. Око у таквим стањима производи лепљиву течност, додатно погоршавајући проблем. Инфекција такође може да се прошири на нос, синусе, грло.

Хиперсекреција суза може настати и код различитих емоционалних напетости (жалост, радост) или, рефлексним путем код обољења окол­них структура (обољења параназалних шупљина, зуба, носних шупљина).

Отежаног отицања суза

Најчешћи узрок сузења очију код одраслих и код старије деце су блокада или сужење сузних канала. Сужење сузних канала најчешће настаје као последица запаљењског процеса.

Код пацијента код којих су сузни канали сужени или блокирани, сузе из сузне кесице не могу да отичу у носну шупљину и настаје стагнација суза у сузној кеси, што повећава ризик од инфекције. Око у таквим стањима производи лепљиву течност, додатно погоршавајући проблем. Инфекција потом може да се прошири на нос, синусе, грло.

Овај раз­лог знатно је чешћи код особа старијег животног доба. Узроци овог поремечаја могу бити.

  • еверзија или зачепљење сузних тачкица,
  • ектропијум капака,
  • стеноза или облитерација на било ком нивоу одводног сузног систе­ма,
  • страна тела и
  • тумори одводног сузног система.

У старости дренажа може бити ослабљена због опуштања веђе, па доња сузна тачкица више није уроњена у сузно језерце.

Код новорођенчади и одојчади поремећај је обично узрокована непроходним мембранозним залиском на носној страни сузног канала. Ово стање се у 90% случајева рашава само од себе, спонтаним стварањем отвора на залиску.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Најважније је у клиничкој слици разликовати акутну епифору, хроничну епифору и нормално сузење ока.

  • Хронична епифора је стање које је узроковано неким дуготрајним и константним поремећајем.
  • Акутна епифора настаје као последица неког тренутног стања, као што је страно тео у оку или неки фактори средине као што су полен, ветар, затим емоционални стрес или неиспаваност.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза епифоре поставља се на основу клиничког прегледа. За испитивање проходности сузних путева користе се различити клинички тестови (флуоресцеински тест, сондирање сузних путева, радиолошке и радиоизотопне студије).

Терапија[уреди | уреди извор]

Како је сузење ока клинички знак, а не болест, само по себи не захтева посебно лечење, већ се исто спроводи у односу на основни узрок који је изазвао претерано лучење суза или поремећај у њиховој дренажи

Хронична епипхора скоро увек захтева третман и много је комплексније лечење у односу на акутну која углавном пролази спонтано.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Буркат, C. Н. анд M. Ј. Луцарелли. Опхтхалмологy 2005;112:344–348.
  2. ^ Muller KM, Busse H, Osmers F. Anatomy of the naso-lacrimal duct in new-borns: therapeutic considerations. Eur J Pediatr. Sep 8 1978;129(2):83-92.
  3. ^ Hartikainen J, Aho HJ, Seppa H. Lacrimal bone thickness at the lacrimal sac fossa. Ophthalmic Surg Lasers. Aug 1996;27(8):679-84
  4. ^ Bobbie Parwar, John Tong, Julian D Perry, Nasolacrimal System Anatomy Mar 5, 2008 еМедицине
  5. ^ Tucker NA, Tucker SM, Linberg JV. The anatomy of the common canaliculus. Arch Ophthalmol. Oct 1996;114(10):1231-4.
  6. ^ Цассин, Б. анд Соломон, С. Дицтионарy оф Еyе Терминологy. Гаинесвилле, Флорида: Триад Публисхинг Цомпанy, 1990.
  7. ^ Прице, Кристина M. „Анатомy анд Пхyсиологy оф тхе Лацримал Сyстем у:Тхе Теаринг Патиент: Диагносис анд Манагемент”. ЕyеНет Магазине / Јуне 2009 /. Приступљено 17. 11. 2018. 
  8. ^ Тсе ДТ, Ерицксон БП, Тсе БЦ. Тхе БЛИЦК мнемониц фор цлиницал-анатомицал ассессмент оф патиентс wитх епипхора. Опхтхалмиц Пласт Рецонстр Сург. 2014 Нов-Дец;30(6):450-8.
  9. ^ Ервин АМ, Лаw А, Пуцкер АД (2017). Пунцтал оццлусион фор дрy еyе сyндроме. Цоцхране Датабасе Сyст Рев. 2017 Јун 26; 6.
  10. ^ Канг, Сунах; Сео, Ји Wон; Са, Хо-Сеок (2017-03-23). „Цанцер-ассоциатед епипхора: а ретроспецтиве аналyсис оф реферралс то а тертиарy оцулопластиц працтице”. Бритисх Јоурнал оф Опхтхалмологy. 101 (11): 1566—1569. ИССН 0007-1161. дои:10.1136/бјопхтхалмол-2016-309774. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Хурwитз ЈЈ. Тхе лацримал драинаге сyстем. Ин: Yанофф M, Дукер ЈС, едс. Опхтхалмологy. 4тх ед. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер Саундерс; 2014:цхап 12.15.
  • Олитскy СЕ, Хуг D, Плуммер ЛС, Стахл ЕД, Арисс MM, Линдqуист ТП, едс. Дисордерс оф тхе лацримал сyстем. Ин: Клиегман РМ, Стантон БФ, Ст. Геме ЈW, Сцхор НФ, едс. Нелсон Теxтбоок оф Педиатрицс. 20тх ед. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер; 2016:цхап 625.
  • Селлер РХ, Сyмонс АБ. Висион проблемс анд отхер цоммон еyе проблемс. Ин: Селлер РХ, Сyмонс АБ, едс. Дифферентиал Диагносис оф Цоммон Цомплаинтс. 6тх ед. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер Саундерс; 2012:цхап 34.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Suzenje_oka&oldid=27448234”