Топовске шупе

С Википедије, слободне енциклопедије
Топовске шупе
Концентрациони логор
Топовске шупе јула 2013. године

Топовске шупе је назив првог концентрационог логора за Јевреје и Роме у Београду који је постојао током Другог светског рата[1] и налазио се на Аутокоманди а у којем је, у периоду од 22. августа 1941, када је почело масовно хапшење Јевреја у Београду и околини, па до 12. децембра 1941[2], када је овај логор престао са радом, било смештено око 4.000 људи, највише Јевреја из Баната а затим и Рома.

Предисторија[уреди | уреди извор]

Топовске шупе су део некадашње касарне Војске Краљевине Југославије у којем су се налазили објекти за смештај артиљеријског оруђа, по којем су и добиле свој назив.[3] Касарна која се између два светска рата звала „Касарна краљевића Андреја“ се налазила у београдском насељу Вождовац у Табановачкој улици број 1, и у њој су поред полигона за артиљеријско вежбалиште подигнути објекти у којима су смештени поткивачка школа, склониште за артиљеријска оруђа и објекти за смештај војске и коња.[2]

Два објекта у којима су биле коњушнице су непосредно после окупације служила за смештај избеглих Срба којих је било око 1.200 све до краја јула 1941. године.[4] Делфа Иванић је писала о овом логору. У време окупације су она и још две представнице Кола српских сестара ишле код Фелдкоманданта и Крајскоманданта да моле допуштење да збрињавају наше заробљенике и болеснике. Сваких осам дана је са још неким женама, ишла у овај логор наших емиграната, који се налазио више Аутокоманде, и односиле су им помоћ (храну и рубље) Кола српских сестара. Стање им је било врло тешко.[5]

Настанак и функционисање логора[уреди | уреди извор]

Логор Топовске шупе је почео са радом само месец дана после првог београдског логора, Бањичког логора. По свом карактеру је био пролазни логор јер у њему није био организован ни принудни рад ни ликвидација, већ само окупљање и смештај ради организованог масовног убиства које је вршено на другим местима и локацијама у околини Београда (Троструки сурдук између Бежаније и Сурчина [6], у селу Јабука у околини Панчева...). Затвореници су такође транспортовани и у Бањички логор[7], а жене, деца и старци у логор на Старом сајмишту када је он основан 28. октобра 1941. године.

Прва хапшења Јевреја у Србији су почела 14. и 15. августа 1941. године када су ухапшени сви Јевреји из Баната (око 3.300 људи свих узраста) и смештени у три привремена логора у Великом Бечкереку, Панчеву и Новом Бечеју. Одатле су до 20. септембра 1941. транспортовани шлеповима Дунавом до Београда где је уз помоћ представништва Јеврејске заједнице организован њихов смештај у куће других Јевреја у Београду и у Ашкенаски храм.

Логором је управљала немачка Полиција безбедности, у највећој мери Гестапо[8], преко управе логора коју су чинили одабрани заточени Јевреји [9] а масовна убиства је вршила војска нацистичке Немачке, Вермахт. Масовна убиства људи смештаних у овај логор су била оправдавана „мерама покајања“ којима је било предвиђено да се за сваког убијеног немачког војника на територији окупиране Србије убије сто грађана Србије, а за сваког рањеног 50.[10]

Престанак рада логора[уреди | уреди извор]

Када је логор на Старом сајмишту основан 28. октобра 1941. године жене и деца Јевреји из логора Топовске шупе су транспортовани у њега, а мушкарци су одвођени на различите локације и убијани до децембра 1941, када је логор престао са радом. У периоду од марта до маја 1942. године су сви јеврејски затвореници у логору Сајмиште (око 6.280 жена и деце) убијени у душегупки након чега је окупирана Србија проглашена Јуденреин или „очишћеном од Јевреја“.[11] Окупирана Србија је (после Естоније) друга држава у Европи за коју је у Берлин 1942. године послат извештај да је „јеврејско питање“ решено.[12]

Обележавање[уреди | уреди извор]

Стара спомен плоча страдалим Јеврејима и Ромима

Прво обележавање логора је извршено 1951, на десетогодишњицу устанка у Србији када је постављена спомен-плоча „палим друговима за слободу отаџбине“, без констатације да је на том месту био логор.[13]

Између 1994. и 2007. године, једна спомен-плоча је грешком стајала на уласку у трамвајске шупе у Булевару краља Александра.[14]

Спомен-плоча Јеврејима и Ромима који су били смештени у овом логору је постављена 2005. године на ободни зид једног од објеката логора, а према решењу чији је аутор Александар Нећак. На њој је написано на три језика (српском, хебрејском и енглеском):

На овом месту од августа до децембра 1941. налазио се нацистички концентрациони логор за Јевреје и Роме из Београда и Баната. Сви су проглашени за таоце и дневно по неколико стотина је одвођено на стрељање.

Нажалост ова плоча је украдена, а иако је пронађена и враћена Јеврејској општини није поново постављена, већ је замењена новом, која је постављена почетком маја 2019. године.

Нова спомен плоча страдалим Јеврејима и Ромима

Поводом Међународног дана сећања на жртве холокауста, 21. јануара 2006. године је отворен Спомен-парк „Топовске шупе“.[15]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „ЕЛ МУНДО СЕФАРАД”. Приступљено 13. 9. 2010. „Можемо да претпоставимо да је управник Дојч истоветан са Емилом Дојчом, председником Представништва јеврејске заједнице која се, крајем лета и у јесен 1941. године, бринула о снабдевању храном првог београдског логора за Јевреје у Топовским шупама на Аутокоманди.” 
  2. ^ а б Ненад Жарковић. „Пролазни логор Топовске шупе” (ПДФ). Приступљено 16. 9. 2010. [мртва веза]
  3. ^ „Портал за културу југоисточне Европе”. Приступљено 13. 9. 2010. „добио је име по месту на којем су била стационирана артиљеријска оруђа Краљевине Југославије.” 
  4. ^ Ненад Жарковић. „Пролазни логор Топовске шупе” (ПДФ). Приступљено 16. 9. 2010. „Одмах након окупације ови објекти су служили за привремени смештај српских избеглица, којих је у другој половини јула 1941. године ту било око 1 200. Након збрињавања српских избеглица у два објекта (коњушнице) ове војне касарне, заточени су, по депортовању у Београд, банатски Јевреји.” [мртва веза]
  5. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 224. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  6. ^ ЈОВАН БYФОРД. „Пропуштена прилика”. Архивирано из оригинала 24. 7. 2011. г. Приступљено 15. септембар 2010. „Чињенице говоре да је, непосредно након ослобођења Београда, на локацији Троструки сурдук између Бежаније и Сурчина -... овај закључак се највероватније односио на заточенике логора Топовске шупе, у којем је у јесен 1941. било интернирано мушко јеврејско становништво (старије од 14 година), и из којег су групе талаца свакодневно одвођене на стрељање.” 
  7. ^ Ненад Жарковић. „Пролазни логор Топовске шупе” (ПДФ). Приступљено 16. 9. 2010. „Из овог логора Немци су повремено, пошто је био препун, одводили затворенике и у Бањички логор.” [мртва веза]
  8. ^ Ненад Жарковић. „Пролазни логор Топовске шупе” (ПДФ). Приступљено 16. 9. 2010. „Органи немачке Полиције безбедности, а пре свега Гестапоа, управљали су скоро свим логорима у Србији.” [мртва веза]
  9. ^ „ЕЛ МУНДО СЕФАРАД”. Приступљено 13. 9. 2010. „Немачка команда логора дала је правила по којима су заточеници морали да се владају. О њиховом извршењу бринула се јеврејска управа логора, а Немци су контролисали спровођење и сурово кажњавали прекршаје. Оваквом организацијом логора Немци су штедели сопствене снаге. Истовремено, диференцираним односом према члановима Управе, стварали су јаз међу заточеницима пред којима се њихова сопствена Управа појављивала као одговорна за тешко стање у логору.” 
  10. ^ „Холокауст у окупираној Србији”. Приступљено 13. 9. 2010. „Погубљења су постала још чешћа после октобра 1941. када је као одговор на све већи партизански отпор, новопостављени главнокомандујући генерал немачке војске у Србији, Франц Беме (Франз Бöхме) увео, такозване, „мере покајања“: Оне су обелодањене у званичној наредби да се за сваког убијеног немачког војника има погубити 100 цивила, а њих 50 за сваког рањеног. У Бомеовом наређењу, најважнији је био захтев да таоци морају бити узимани из популација које укључују: „све комунисте, људе за које се сумња да су комунисти, све Јевреје и одређен број националиста и демократски настројених становника“. [7]Сходно томе, жртве „мера покајања“, били су пре свега јеврејски затвореници из Шапца и Београда, осумњичени комунистички симпатизери затворени у оближњем логору Бањица, као и групе Рома из Београда и околних насеља.” 
  11. ^ „Холокауст у окупираној Србији”. Приступљено 13. 9. 2010. „Између марта и маја 1942, сви јеврејски затвореници на Сајмишту - око 6280 жена и деце - убијени су тровањем угљен-моноксидом, а потом сахрањени у масовној гробници у Јајинцима.” 
  12. ^ „Холокауст у окупираној Србији”. Приступљено 13. 9. 2010. 
  13. ^ „Портал за културу југоисточне Европе”. Приступљено 13. 9. 2010. „Поводом обележавања десетогодишњице устанка у Србији, 1951. године, на једном од објеката логора Топовске шупе подигнута је спомен-плоча палим друговима у борби за ослобођење отаџбине. На спомен-обележју нема никаквог помена да је ту био логор.” 
  14. ^ Против заборава холокауста Архивирано на сајту Wayback Machine (18. фебруар 2017) — интервју са Јованом Бајфордом, 30.10.2008. (приступљено 17.2.2017)
  15. ^ „Портал за културу југоисточне Европе”. Приступљено 13. 9. 2010. „Спомен-парк страдалим Јеврејима и Ромима у Другом светском рату у нацистичком логору Топовске супе на Аутокоманди у Београду отворен је данас, поводом Међународног дана сецања на жртве холокауста.” 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Topovske_šupe&oldid=26789346”