Зелена револуција

С Википедије, слободне енциклопедије
Након Другог светског рата, повећана употреба технологија, укључујући пестициде и ђубрива, као и нове сорте високоприносних усева, значајно су повећале глобалну производњу хране.
Приноси житарица у земљама развијеног света, од 1950. до 2004, кг/ха основица 500. Велики пораст урода жетве у САД-у започео је још 1940-их. Приходи жетве од кукуруза и даље расту експоненцијално у развијеним земљама.[1]

Зелена револуција односи се на раздобље истраживачких иницијатива и преноса технологија између 1930-их и 1960-их које су значајно повећале стопу светске пољопривредне производње, посебно у развијеном свету, а чији се учинак почео осећати од 1960-их надаље.[2] Иницијативу је водио Норман Борлауг, „отац зелене револуције”, коме многи приписују да је тиме спасао милијарду људи од изгладњивања,[3] те је за своје заслуге добио Нобелову награду за мир 1970. Борлауг је развио варијанте издашних житарица, експанзију инфраструктуре наводњавања, модернизацију техника руковођења, дистрибуцију хибридних сјеменки, синтетичких гнојива и пестицида за фармере. Комисија је овако објаснила додјелу Нобелове награде Борлаугу:

  • Овај програм, заједнички подухват мексичке владе и фондације Рокефелер, је укључивао научна истраживања у генетици, узгој биљака, патологију, ентомологију, агрономију и технологију житарица као и науку о тлу. За двадест година, био је спектакуларно успешан у проналажења пшенице која је издашна, има кратку сламку те је отпорна на болести. Његов научни циљ је убрзо попримио практичну и хуманитарну димензију: одлуком да се нове житарице распрострањено узгајају успео је нахранити гладне људе широм света - те је тиме добио, како сам наводи, „привремени успех у људском рату против глади и несташице”.[4]

Појам „зелена револуција” први је пут употријебио Вилијам Год, управник УСАИД-а, који је приметио широко усвајање ових нових технологија.[5]

Светско становништво је до 2016. порасло за четири милијарде људи од почетка зелене револуције те многи сматрају да би, без те револуције, владали пуно тежи услови глади и потхрањености у свету. Индија је, на пример, усвајањем ове технике повећала производњу пшенице са 10 милиона тона 1960-их на 73 милиона тона 2006.[6] Просечна модерна особа конзумира 25% више калорија дневно од особа пре зелене револуције.[7] Између 1950. и 1984, зелена револуција је повећала светску производњу житарица за 160%.[8]

Критичари наглашавају да је зелена револуција имала и недостатака у виду смањивања прехрамбене сигурности за велики део становништва због употребе пестицида и преусмеравање поља за производњу житарица за прехрану животиња.[9]

Пољопривредна производња и сигурност хране[уреди | уреди извор]

Технологије[уреди | уреди извор]

Нове сорте пшенице и других житарица биле су значајне за зелену револуцију.

Зелена револуција је узроковала ширење технологија које су већ постојале, али које нису биле широко имплементиране изван индустријализованих земаља. Две врсте технологија су кориштене у Зеленој револуцији које су имеале за циљ култивацију и узгојна подручја, респективно. Технологије у области узгоја су усмерене на обезбеђивање одличних услова за узгој, чиме су обухваћени модерни иригациони пројекти, пестициди, и синтетичка азотна ђубрива. Узгојне технологије су имале за циљ побољшаwе варијетета усева који су развијени путем конвенционалних, научно заснованих метода доступних у то време. Те технологије су обухватале хибриде, комбиновање модерне генетике са селекцијом.[10]

Високоприносни варијетети[уреди | уреди извор]

Нови технолошки развој Зелене револуције је била продукција нових пшеничних култивара. Агрономи су произвели култиваре кукуруза, пшенице и пиринча који се генерално називају ХYВ (енгл. High-yielding variety) или високоприносним варијететима. Ови култивари имају виши потенцијал апсорбовања азота од других варијетета. Пошто би житарице које апсорбују екстра азот типично полегле, или пале пре жетве, гени полупатуљастих сојева су унесени у њихове геноме. Јапански патуљасти пшенични култивар Норин 10 који је развио јапански агроном Гоњиро Иназука, који је Сесил Салмон послао Орвилу Вогелу при Државном универзитету у Вашингтону, био је инструменталан у развоју пшеничног култивара Зелене револуције. ИР8, први широко кориштени ХYВ пиринач је развијен у ИРРИ, а био је креиран путем укрштања између индонезијског варијетета званог „Пета” и кинеског варијетета званог „Ди-гео-ву-ген”.[11] Током 1960-тих, кад је дошло до прехрамбене кризе у Азији, ширење ХYВ пиринча је било интезивно поспешено.[12]

Норман Борлауг, који се обично сматра „оцем Зелене револуције”, узгајао је сорте отпорне на пшеничну рђу које имају јака и чврста стабла, чиме се спречава њихово падање под ектремним временским приликама при високим нивоима оплодње. CIMMYT (Centro Internacional de Mejoramiento de Maiz y Trigo—International Center for Maize and Wheat Improvements) је спроводио програме узгоја и помогао је у ширењу високоприносних варијетета у Мексику и земљама Азије, као што су Индија и Пакистан. Ти програми су успешно довели до удвостручавања жетве у тим земљама.[10]

Биљни научници су установили неколико параметара везаних за високе приносе и идентификовали гене који контролишу висину биљке и број клица.[13] Са напрецима у молекуларној генетици, мутирани гени одговорни за Arabidopsis thaliana гене (ГА 20-оксидаза,[14] ga1,[15] ga1-3[16]), гени умањене пшеничне висине (Rht)[17] и пиринчани полупатуљасти ген (sd1)[18] су клонирани. Они су идентификовани као гени гиберелинске биосинтезе или ћелијске сигналне компоненте гена. Раст стабла у мутираном окружењу је знатно редукован што доводи до патуљастог фенотипа. Фотосинтетичка инвестиција у стабло је драматично редукована јер су краће биљке наследно механички стабилније. Асимилати који су били преусмерени у продукцију зрна, чиме се посебно појачава ефекат хемијских ђубрива на комерцијалне приносе.

ХYВ култивари су знатно надмашили традиционалне варијетете у присуству адекватне иригације, пестицида и ђубрива. У одсуству тих уноса, традиционални варијетети могу да надмаше хибриде. Стога је више аутора оспорило очигледну супериорност хибрида не само у поређењу са самим традиционалним варијететима, него и поредећи монокултурни систем асоциран са хибридима са поликултурним системом асоцираним са традиционалном култиварима.[19]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Фисцхер, Р. А.; Бyерлее, Ериц; Едмеадес, Е. О. „Цан Тецхнологy Деливер он тхе Yиелд Цхалленге то 2050” (ПДФ). Еxперт Меетинг он Хоw то Феед тхе Wорлд. Фоод анд Агрицултуре Организатион оф тхе Унитед Натионс. [мртва веза]
  2. ^ Хазелл, Петер Б.Р. (2009). Тхе Асиан Греен Револутион. ИФПРИ Дисцуссион Папер. Интл Фоод Полицy Рес Инст. ГГКЕY:ХС2УТ4ЛАДЗД. 
  3. ^ "Саве анд Гроw фарминг модел лаунцхед бy ФАО Архивирано на сајту Wayback Machine (3. септембар 2016)". Организација за прехрану и пољопривреду.
  4. ^ „Тхе Нобел Пеаце Призе 1970 Норман Борлауг”. нобелпризе.орг. 
  5. ^ Гауд, Wиллиам С. (8. 3. 1968). „Тхе Греен Револутион<3 Аццомплисхментс анд Аппрехенсионс”. АгБиоWорлд. 
  6. ^ „Тхе енд оф Индиа'с греен револутион?”. ББЦ Неwс. 29. 5. 2006. 
  7. ^ Цонwаy, Гордон (1998). Тхе доублy греен револутион: фоод фор алл ин тхе тwентy-фирст центурy. Итхаца, Н.Y: Цомстоцк Пуб. стр. поглавље 4. ИСБН 978-0-8014-8610-4. 
  8. ^ Киндалл, Хенерy W.; Пиментел, Давид (1994). „Цонстраинтс он тхе Еxпансион оф тхе Глобал Фоод Супплy”. Амбио. 23 (3). Архивирано из оригинала 11. 10. 2018. г. Приступљено 5. 2. 2019. 
  9. ^ Спитз, Пиерре (1987). „Тхе Греен Револутион Ре-Еxаминед ин Индиа ин Гласс”. Ур.: Глаесер, Бернхард. Тхе Греен Револутион ревиситед: цритиqуе анд алтернативес. Аллен & Унwин. стр. 57–75. ИСБН 978-0-04-630014-2. 
  10. ^ а б Леветин, Естелле (1999). Плантс анд Социетy. Бостон: WЦБ/МцГраw-Хилл. стр. 239. ИСБН 978-0-697-34552-3. 
  11. ^ Хицкс, Норман (2011). Тхе Цхалленге оф Ецономиц Девелопмент: А Сурвеy оф Иссуес анд Цонстраинтс Фацинг Девелопинг Цоунтриес. Блоомингтон, ИН: АутхорХоусе. стр. 59. ИСБН 978-1-4567-6633-7 — преко Гоогле Боокс. 
  12. ^ Дана Г., Далрyмпле (1986). Девелопмент анд спреад оф хигх-yиелдинг рице вариетиес ин девелопинг цоунтриес. Инт. Рице Рес. Инст. стр. 1. ИСБН 9789711041595. 
  13. ^ анд Макото Матсуока, Сакамото, Томоаки (2004). „Генератинг хигх-yиелдинг вариетиес бy генетиц манипулатион оф плант арцхитецтуре.” (ПДФ). Цуррент Опинион ин Биотецхнологy. 15.2: 144. [мртва веза]
  14. ^ Xу YЛ, Ли L, Wу К, Пеетерс АЈ, Гаге ДА, Зееваарт ЈА (јул 1995). „Тхе ГА5 лоцус оф Арабидопсис тхалиана енцодес а мултифунцтионал гиббереллин 20-оxидасе: молецулар цлонинг анд фунцтионал еxпрессион”. Проц. Натл. Ацад. Сци. У.С.А. 92 (14): 6640—4. Бибцоде:1995ПНАС...92.6640X. ПМЦ 41574 Слободан приступ. ПМИД 7604047. дои:10.1073/пнас.92.14.6640. 
  15. ^ Силверстоне АЛ, Цханг C, Крол Е, Сун ТП (јул 1997). „Девелопментал регулатион оф тхе гиббереллин биосyнтхетиц гене ГА1 ин Арабидопсис тхалиана”. Плант Ј. 12 (1): 9—19. ПМИД 9263448. дои:10.1046/ј.1365-313X.1997.12010009.x. [мртва веза]
  16. ^ Силверстоне АЛ, Циампаглио ЦН, Сун Т (фебруар 1998). „Тхе Арабидопсис РГА гене енцодес а трансцриптионал регулатор репрессинг тхе гиббереллин сигнал трансдуцтион патхwаy”. Плант Целл. 10 (2): 155—69. ПМЦ 143987 Слободан приступ. ПМИД 9490740. дои:10.1105/тпц.10.2.155. 
  17. ^ Апплефорд, НЕ; Wилкинсон, MD; Ма Q; et al. (2007). „Децреасед схоот статуре анд граин алпха-амyласе ацтивитy фоллоwинг ецтопиц еxпрессион оф а гиббереллин 2-оxидасе гене ин трансгениц wхеат”. Ј. Еxп. Бот. 58 (12): 3213—26. ПМИД 17916639. дои:10.1093/јxб/ерм166. Архивирано из оригинала 22. 1. 2009. г. 
  18. ^ Монна, L; Китазаwа Н; Yосхино Р; et al. (фебруар 2002). „Поситионал цлонинг оф рице семидwарфинг гене, сд-1: рице "греен револутион гене" енцодес а мутант ензyме инволвед ин гиббереллин сyнтхесис”. ДНА Рес. 9 (1): 11—7. ПМИД 11939564. дои:10.1093/днарес/9.1.11. 
  19. ^ Игбозурике, У.M. (1978). „Полyцултуре анд Моноцултуре: Цонтраст анд Аналyсис”. ГеоЈоурнал. 2 (5): 443—49. дои:10.1007/БФ00156222. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Зелена револуција на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Zelena_revolucija&oldid=27675194”