Đorđe Arsenijević Emanuel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Đorđe Arsenijević Emanuel (13. april 1775 – 26 januar 1837) bio je ruski vojskovođa srpskog porekla, general konjice ruske carske vojske .

Biografija[uredi | uredi izvor]

Spomenik Đorđu Arsenijeviću Emanuelu u Srbiji

Rođen je 1775. godine u Vršcu, srpskom gradu u Banatskoj vojnoj granici Habzburške monarhije, kao sin poslednjeg vršačkog ober-kneza Arsenija Manojlovića.

1788. godine, kada je imao samo 13 godina, Đorđe je zajedno sa starijim bratom Simeonom učestvovao u odbrani Vršca od Turaka, i već tada se zainteresovao za vojnu službu. Mladi Đorđe je ubrzo posle prve bitke otišao u Srbiju i pridružio se frajkoru (dobrovoljačkom odredu) pukovnika Mihaljevića i učestvovao u akcijama protiv Turaka u opsadi Beograda (1789). 1791. pridružio se austrijskoj vojsci u borbi protiv Porte a u Landauu 1792. godine biva teško ranjen. Iste godine unapređen je u kaplara- junkera.

Od 1792-1794. učestvovao je ratu protiv Francuske. I u tom ratu je tri puta ranjen. Godine 1794. odlikovan je počasnom zlatnom medaljom „Za hrabrost". Iako po poreklu nije imao pravo, biva i unapređen u potporučnika u mađarskoj plemićkoj gardi.

Dok je služio u gardi, Emanuel je radio je na svom obrazovanju: studirao je francuske i italijanske, kao i vojne nauke. Krajem 1796. godine odlazi u Rusiju. U Rusiji, zbog svojih sposobnosti, veoma brzo napreduje , tako da je već 1800 godine, unapređen u čin pukovnika.

U periodu od 1806-1807. učestvovuje u ratu sa Napoleonom . Istakao se u bitkama kod Pultuska , Gutštadta i Heilsberga. Iste 1809. godine u Kijevskom dragunskom puku, kao deo Galicijskog korpusa, učestvovao je u galicijskoj kampanji .Početkom Napoleonove invazije 1812 goda komandovao je 13-om brigadom, koja se sastojala od Kievskih i Novorusijskih dragunskih pukova, 4. konjičke divizije i 4. rezervnog konjičkog korpusa, 2-ge Zapadne armije Bagrationa. Učestvovao je u bici pod Mirom, bici kod Saltanovke, bici kod Smolenska, Borodinskoj bici, kod Malojaroslavcem, bici kod Vjazme. U Borodinskoj bici je teško ranjen ali se već posle mesec dana vratio na dužnosti Iste godine, 26 decembra, je unapređen u čin general-majora.

U Ratu šeste koalicije komandovao je letećim odredom kao i konjicom. Učestvovao je u opsadama Modlina, Glogaua, Kastela , Majnca , bitkama kod Lucerna , Baucena, Kacbaha, Vartenburga, Lejpciga, Remsa, i bitci za Pariz. 15. avgusta 1813. godine zarobio je 2.559 protivničkih vojnika , 7 pušaka i više od 30 kutija sa municijom. 17. avgusta kod Levenberga pobedio je jednu francusku diviziju i istog dana odlikovan je Ordenom Svetog Đorđa, III reda.

23. avgusta porazio je neprijateljsku konjicu kod Gerlica . U Lajpcigu je pobedio 6 francuskih pukova, zarobio dva generala - Loristona i Duvenanta, 17 oficira i 400 nižih činova. Pod Parizom je komandovao odredom ruske konjice i konjičke artiljerije poslatim da zauzmu Neji na Seni i preseku put za Versaj.

27. marta 1814. unapređen je u general-potpukovnika, a 29. avgusta iste godine postavljen je za šefa 4. dragunske divizije [1] .

25. juna 1826. postavljen je za komandanta trupa Kavkazu [2][3] . 1827. godine, zahvaljujući njegovim naporima, mnoga planinska plemena priznala su rusko državljanstvo: Tagaurci, Karabulaci, Digori, Balkari, deo Čečena (127 aula, 7457 porodica, 30 hiljada ljudi oba pola). Kao nagradu za ovo pristupanje, učinjeno ne silom oružja, već pametnim naredbama, Emanuel je odlikovan Ordenom Aleksandra Nevskog 27. oktobra 1827. 25. juna 1828. unapređen je u generala konjice .

Početkom rusko-turskog rata, Emanuelov položaj na Kavkazu bio je prilično težak što zbog malog broja trupa kojima je raspolagao što zbog neprijateljskog ponašanja lokalnih muslimanskih naroda kao što su Čerkezi, Karačejci i drugi. U 12satnoj bici kod planine Hasauka, lokalne jedinice su doživele poraz tako da su već sledećeg dana starešine Karačaja su se sastale sa ruskim vođama i postignut je dogovor o uključivanju Karačaja u sastav Ruske imperije. Ubrzo posle njih, Avarski kanat (više od 100 hiljada stanovnika), Natuhajci, Temirgojci i Nogajci (oko 19 hiljada ljudi) su pripojeni carstvu.

Godine 1829, na predlog generala Emanuela, pokrenuta je naučna ekspedicija na planinu Elbrusa. Vođa ekspidicije je bio Kilar Haširov[4]. 10. (22.) jula 1829. godine, prilikom penjanja na Elbrus, većina ekspedicije nije stigla do vrha zbog lošeg vremena. Međutim, Kilar se, nastavljajući pohod, popeo na istočni vrh Elbrusa [7]. Time je postao jedan od prvih osvajača ove planine. Zbog uspeha ekspedicije, Emanuel je izabran za počasnog člana Sankt Peterburške akademije nauka . 17. septembra dodeljen mu je najviši reskript . U čast Đorđa Emanuela, na padini Elbrusa nazvana je jedna poljana (poljana Emanuel 43° 26'00 "N 42° 31'00" E). itd. (G) (O) ) koji je i dalje bazni kamp za sve one koji pokušavaju da osvoje Elbrus [5] .

Spomen-ploča posvećena osvajanju Elbrusa u Naljčiku . CBD . Izlivena je 1828 godine u fabrici u Lugansku Druga ploča, na arapskom jeziku, postavljena je u Pjatigorsku.[6]

Tokom 1830. i 1931. godine vodi više vojnih pohoda protiv čerkeskih plemena da bi u jednoj od ekpedicija bio i teško ranjen u grudi. 14. avgusta 1831. dobio je neodređeno odsustvo radi oporavka i nastanio se u Elisavetgradu, gde je i umro 26. januara 1837.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Bio je oženjen Marijom Vilimovnom Knobel - ćerkom general-majora Vilima Kristijanoviča Knobela, unukom arhitekte Kristijana Knobela . U braku je rođeno desetoro dece: Marija, Đorđe, Elizabeta, Aleksandra, Varvara, Sofija, Nikolaj, Lidija, Julija, Aleksandar.

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

  • Orden Svetog Georgija 3. stepena (17.08.1813)
  • Orden Svetog Georgija 4. stepena (19.12.1812)
  • Orden Svetog Vladimira 1. stepena
  • Orden Svetog Vladimira, II stepen (1813)
  • Orden Svetog Vladimira 3. stepena (1812)
  • Orden Svetog Vladimira, IV stepen (1807)
  • Orden Svetog Aleksandra Nevskog (02.10.1827)
  • Orden Svete Ane 1. stepena (1813)
  • Dijamantske oznake Ordena Svete Ane 1. stepena
  • Orden Svete Ane 2. stepena (1807)
  • Srebrna medalja „U znak sećanja na Otadžbinski rat 1812. godine“
  • Medalja "Za zauzimanje Pariza"
  • Zlatna sablja "Za hrabrost" (1807)
  • Uzvišeni reskript ( 17.09.1829. )
  • Znak odlikovanja „Za KSKSKSV godine besprekorne službe“ (1831)
  • Zlatna medalja „Za hrabrost“ (1794, Austrija)
  • Orden Crvenog orla 1. stepena (1814, Pruska)
  • Orden Crvenog orla, 2. stepen (1813, Pruska)
  • Orden mača, zapovednik (1. klasa) (1813, Švedska)

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Podmazo A. A. Obrazы geroev Otečestvennoй voйnы 1812 goda: Voennaя galereя Zimnego dvorca. — M.: Russkie vitяzi, 2013. — S. 822.
  2. ^ Gazeta «Pяtigorskaя pravda». 13 noяbrя 2014 goda. № 199 [8174]
  3. ^ Gazeta «Pяtigorskaя pravda». 3 dekabrя 2015 goda. № 199—200 [8419-8420]
  4. ^ „Circassian Site | | eLot.ru - Oficialьnый otvet RAN na zapros o nacionalьnoй prinadležnosti pervovoshoditelя na Эlьbrus”. www.elot.ru. Arhivirano iz originala 04. 10. 2017. g. Pristupljeno 17. 05. 2022. 
  5. ^ „Polяna Эmmanuэlя: mesto s istorieй”. Arhivirano iz originala 01. 11. 2016. g. Pristupljeno 2016-08-20. 
  6. ^ http://fond-adygi.ru/dmdocuments/Гориславский%20И.%20А.%20-%20Первовосхождение%20на%20Эльбрус%20-%202007.pdf

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Slovarь russkih generalov, učastnikov boevыh deйstviй protiv armii Napoleona Bonaparta v 1812—1815 gg.   // Ruska arhiva. Istorija Otadžbine u dokazima i dokumentima 18-20 veka.   : Zbirka.   - M .: Studio " TRITE " N. Mihalkov, 1996.   - T. VII .   - S. 625-626 .   - ISSN 0869-20011 .
  • Prvi uspon na Elbrus sa severa
  • Эmmanuэlь, Georgiй Arsenьevič / / Ruski biografski rečnik   : u 25 tomova.   - SPb. - M., 1896-1918.
  • Emanuelь, Georgiй Arsenьevič / / Enciklopedijski rečnik Brockhaus-a i Efrona : u 86 tomova (82 toma i 4 dodatna).   - SPb., 1890-1907.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђе_Арсенијевић_Емануел&oldid=27410738”