Džefri od Monmuta

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džefri od Monmuta
Datum rođenja1100.
Mesto rođenjaMonmut, Vels
Datum smrti1155.
Mesto smrtiKardif, Vels

Galfred od Monmuta, poznat pod angliciziranim imenom i kao Džefri od Monmuta, (lat. Galfridus Monemutensis, Galfridus Arturus, Galfridus Artur, engl. Geoffrey of Monmouth, vel. Gruffudd ap Arthur, Sieffre o Fynwy) oko 1100 – oko 1155) bio je klirik i jedna od važnih ličnosti u razvoju srednjovekovne britanske istoriografije i popularizaciji legendarnih priča o kralju Arturu. Najpoznatiji je po delu Istorija kraljeva Britanije (lat. Historia Regum Britanniae) koje je u srednjem veku uživalo veliku popularnost i, koje je, sve do 16. veka, nekritički prihvatano[1]. Istorija kraljeva Britanije napisana je na latinskom jeziku i doživela je brojne prevode. Danas se smatra za istorijski neverodostojno delo.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Galfred (Džefri) je bio rođen negde između 1100. i 1110. godine[2] u Velsu ili u Velškom krajištu (engl. Welsh Marches). Postao je punoletan 1129. kada je naveden među svedocima pravne radnje u jednoj povelji. U svojoj istoriji naziva sebe Galfredom od Monmuta Galfridus Monumetensis što ukazuje na važnu vezu sa Monmutom u Velsu koji je, možda, bio njegovo rodno mesto[3] Galfedov rad otkriva poznavanje lokalnih toponima.[3]. Savremenici su ga nazivali Galfred Artur (lat. Galfridus Artur(us))[2][3] Artur je možda bio patronim ili prosto nadimak proistekao iz Galfridovih istoriografskih interesovanja[2].

U starijoj istoriografiji se pretpostavljalo da je Galfred bio Velšanin ili da je bar poznavao velški jezik[2]. Ipak, izgleda da je Galfredovo poznavanje velškog bilo slabo[2], tako da se danas smatra da nije bio velškog ili kambro-normanskog porekla, za razliku od, na primer, Geralda iz Kambrea[3]. Možda je pripadao društvenoj eliti sa velške granice koja je govorila francuskim jezikom, kaso i već pominjani Gerald iz Kambrea, Volter Mep i Robert, prvi erl od Glostera, kome je Galfred i posvetio Istoriju kraljeva Britanije[2]. Pojedini istoričari, kao što je bio Frenk Stenton, smatrali su da su Galfredova porodica bila među Bretoncima koji su učestvovali u osvajanju Engleske normandijskog vojvode Vilijama Osvajača i da su se zatim naselili u jugoistočnom Velsu[3]. Monmut je bio u rukama bretonskih lordova od 1075.[3] ili 1086. godine[2], a sama imena Galfred i Artur (potencijalni patronim), bili su češći kod Bretonaca nego kod Velšana[3].

Možda je Galfred/Džefri jedno vreme bio u službi benediktanskog priorijata u Monmutu[4], mada se čini da je najveći deo svog zrelog doba preveo van Velsa. U periodu između 1129. i 1151. Galfredovo ime se sreće na šest povelja izdatih u okolini Oksforda, na kojima je ponegde označen kao magister tj. učitelj[2]. Verovatno je bio kanonik na Koledžu Sv. Đorđa. Sve povelje koje je Galfred potpisao potpisao je i Volter, arhiđakon Oksforda, koji je takođe bio kanonik pomenute crkve. Druga ličnost koja se često sreće među potpisnicima bio je i Ralf iz Monmuta, kanonik iz Linkolna[2].

Kenterberijski nadbiskup Teobald je 21. februara 1152. godine rukopoložio Džefrija za biskupa Sent Asafa. Džefri je, inače, svega deset dana ranije bio posvećen za sveštenika. Luis Torp je zapisao kako ne postoje dokazi da je Džefri iz Monmuta ikada posetio svoju biskupiju, između ostalog i usled ondašnjih ratova protiv Ovena Glendovera[5]. Umro je između 25. decembra 1154. i 24. decembra 1155. godine, prema velškim hronikama 1155, kada se kao novi biskup od Sent Asafa u izvorima javlja Ričard[2].

Istorija kraljeva Britanije[uredi | uredi izvor]

Galfred je napisao nekoliko dela na latinskom jeziku koji je u srednjem veku važio za jezik kulture i književnosti. Njegovo glavno delo je Istorija kraljeva Britanije. Džefrijeva Istorija se bavi legendarnom istorijom Britanije od dolaska Bruta, potomka trojanskog junaka Eneje, do smrti Kadvaladra, vladara Velsa, u 7. veku. Istorija obuhvata i Cezarove pohode na Britaniju, povest o dva kralja, Liru i Kunobelinu, koje je kasnije proslavio Vilijam Šekspir u svojim dramama, kao i jednu od najranijih razrađenih legendi o kralju Arturu.

U posveti svog dela, Galfred je tvrdio da je njegovo delo u stvari prevod „drevne knjige na britanskom jeziku koja redom kazuje o delima svih kraljeva Britanije." koju mu je dao oksfordski arhiđakon Volter. Moderni istoričari su ovu tvrdnju odbacili[6]. Ipak, moguće je da je Volter pribavio Galfredu neke izvore na velškom jeziku koji su inspirisali pisanje Istorije kraljeva Britanije. Galfredov položaj i poznanstvo sa arhiđakonom Volterom ne dozvoljavaju mogućnost da je čitavu priču prosto izmislio[7]. Istorija Džefrija od Monmuta je dobrim delom zasnovana na Istoriji Brita (lat. Historia Brittonum), velško-latinskoj istorijskoj kompilaciji iz 9. veka, Bidovoj Crkvenoj istoriji engleskog naroda (lat. Historia ecclesiastica gentis Anglorum) i Gildinom delu iz 6. veka O propasti i osvajanju Britanije (lat. De Excidio et Conquestu Britanniae). Galfred je ove izvore obogatio usmenom tradicijom koji su prenosili bardovi, geneološkim spisima i sopstvenom maštom[8]. Kasnije je, prilikom razmene literature, Robert iz Torinjija dao jedan prepis Istorije kraljeva Britanije Henriju iz Hantingtona. I Robert i Henri su potpuno nekritički koristili Galfredovu Istoriju koja je tako dospela u popularnu istoriju[9]

Danas se Istorija kraljeva Britanije smatra za književno delo u kome je izložena nacionalna mitologija i koje sadrži malobrojne pouzdane istorijske podatke. Brojni moderni istoričari se slažu sa mišljenjem Vilijama iz Njuburga, koji je pisao oko 1190, da: „sve što je ovaj čovek pisao o Arturu i njegovim naslednicima, ili uopšte i o njegovim prethodnicima počevši od Vortigerna, izmišljeno je. Delimično su to njegove, a delom izmišljotine drugih."[10] Bilo je još savremenika na koje Džefrijeva Istorija nije ostavila povoljan utisak. Na primer, Gerald iz Kambrea je čitanje Istorije povezao sa čovekom opsednutim demonima: „Ako zli dusi zaposednu čoveka, Jevanđelje po Jovanu treba mu staviti na grudi i dusi će, poput ptica, odmah otići. Ali, ako se Jevanđelje ukloni, pa na njegovo mesto stavi Istorija Džefrija Artura, demoni će se pojaviti u još i većem broju i ostati duže nego inače u čovekovom telu i na toj knjizi."[11]

Ipak, Galfredovo glavno delo uživalo je veliku popularnost širom srednjovekovne zapadne Evrope. Akton Griskom nabrojao je 1929. godine čak 186 sačuvanih rukopisa Istorije, a od njegovog vremena identifikovano ih je još[12]. Delo je doživelo brojne prevode i adaptacije kao što je Vasov anglo-normanski Roman o Brutu, srednjoengleski Lajamonov Brut i nekoliko anonimnih srednjovelških verzija Bruta od Kraljeva.[13]. U pobrojanim delima Džefrijeva Istorija prihvatana je bezpogovorno kao istorijski verodostojna.

Drugi spisi[uredi | uredi izvor]

Merlin čita svoja proročanstva Vortigerrnu, minijatura iz Merlinovih proročanstava, rukopis nastao između 1250. i 1270. godine.

Najstariji Galfredov spis bio je, verovatno, delo pod nazivom Merlinova proročanstva, (lat. Prophetiae Merlini), koje je napisao nešto pre 1135. godine. Proročanstva se susreću i kao zasebno delo i kao deo Istorije kraljeva Britanije. Delo se sastoji od niza teško razumljivih objava koje se pripisuju Merlinu. Prema tvrdnjama Džefrija od Monmuta, proročanstva je preveo na latinski jezik, mada nije naveo sa kog jezika tačno.

Oblik i struktura mitova o kralju Arturu i Merlinu kod Džefrija od Monmuta znatno su doprineli popularnosti arturijanskih mitova u poznijoj književnosti. Njihova popularnost traje do danas. Džefri iz Monmuta se smatra za najznačajnijeg popularizatora kanonske verzije mita o Arturu.[14] Uticaj Istorije na legende o kralju Arturu bio je toliki da se radovi o arturijanskim legendama dele na one zapisane pre ili posle Džefrija od Monmuta, zavisno da li se u njima može prepoznati uticaj Istorije kraljeva Britanije.

Treći rad koji se pripisuje Galfredu je još jedna pesma u heksametru pod nazivom Život Merlinov (lat. Vita Merlini). Merlin je zasnovan mnogo više na tradiciji nego druga Galfredova dela. Ovde je prikazan kao Merlin iz Šume (lat. Merlinus Sylvestris) ili Merlin Kaledonijski (lat. Merlinus Caledonius) i prikazan je kao ludi i bolom oprhvani starac koji kao izgnanik živi u šumi. Povest je smeštena dosta posle vremena opisanog u Istoriji, mada je autor pokušao da uskladi svoja dva dela. U Životu Merlinovom se spominju Merlinova proročanstva upućena Vortigernu i Arturu. Život nije bio široko popularno delo i tek krajem 13. veka pripisano je Džefriju od Monmauta. Usled prepoznatljivih elemenenata u konstrukciji i sadržaju, većina kritičara se slaže u identifikaciji autora sa Galfredom od Monmuta.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Polidor Vergilije, italijanski humanista, je prvi izneo skepsu u pogledu Džefrijeve Istorije, ali su njegova tumačenja u početku u Engleskoj dočekana sa negodovanjem. međutim, „seme sumnje je bilo posejano“ i na kraju su legendarne priče Džefrija od Monmuta zamenjene novim istoriografskim pristupom, karakterističnim za renesansu: Hans Baron, "Fifteenth-century civilisation and the Renaissance", The New Cambridge Modern history, vol. 1 1957:56.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j J. C. Crick, "Monmouth, Geoffrey of (d. 1154/5)", Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, 2004, accessed 7 June 2009
  3. ^ a b v g d đ e Roberts, "Geoffrey of Monmouth, Historia Regnum Britanniae and Brut y Brenhinedd". str. 98.
  4. ^ Dunn, Charles W. (1958). Bibliographical Note to History of the Kings of Britain. E.P Dutton & Co. 
  5. ^ Iz uvoda u Torpov prevod: The History of the Kings of Britain (London: Penguin Books, 1966). str. 12.
  6. ^ Richard M. Loomis, The Romance of Arthur New York & London, Garland Publishing, Inc. (1994). str. 59.
  7. ^ Michael Curley, Geoffrey of Monmouth. str. 12.
  8. ^ Thorpe, Kings of Britain pp. 14-19.
  9. ^ C. Warren Hollister, Henry I (Yale English Monarchs), 2001:11 note44.
  10. ^ Citirano u: Thorpe, Kings of Britain. str. 17.
  11. ^ Gerald of Wales, The Journey through Wales/The Description of Wales (Lewis Thorpe ed.), Penguin, 1978, Chapter 5. str. 116.
  12. ^ Thorpe, Kings of Britain pp. 28.
  13. ^ Thorpe, Kings of Britain pp. 29.
  14. ^ Thorpe, Kings of Britain. str. 20ff., particularly pp. 20–22 & 28–31.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dunn, Charles W. (1958). Bibliographical Note to History of the Kings of Britain. E.P Dutton & Co. 
  • Geoffrey of Monmouth (2008). The History of the Kings of Britain. Edited and translated by Michael Faletra. Broadview Books: Peterborough, Ontario. ISBN 978-1-55111-639-6. 
  • Geoffrey of Monmouth (1966). The History of the Kings of Britain. Translated, with introduction and index, by Lewis Thorpe. Penguin Books: London. ISBN 978-0-14-044170-3. 
  • Parry, John Jay, and Robert Caldwell. "Geoffrey of Monmouth" in Arthurian Literature in the Middle Ages, Roger S. Loomis (ed.). . Clarendon Press: Oxford University. 1959. ISBN 978-0-19-811588-5. 
  • Morris, John (1996) [1973]. The Age of Arthur: A History of the British Isles from 350 to 650. New York: Barnes & Noble Books. ISBN 978-1-84212-477-2. 
  • Roberts, Brynley F.. "Geoffrey of Monmouth. . Historia Regnum Britanniae and Brut y Brenhinedd" in The Arthur of the Welsh: The Arthurian Legend in Medieval Welsh Literature, Cardiff, University of Wales Press. 1991. ISBN 978-0-7083-1307-7. 
  • Curley, Michael. Geoffrey of Monmouth. New York: Twayne Publishers, 1994.
  • Echard, Siân (1998). Arthurian Narrative in the Latin Tradition. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-02152-4. 
  • Higham, N. J. (2002). King Arthur: Myth-making and History. London and New York, Routledge. ISBN 978-0-415-21305-9. 
  • Echard, Siân, ur. (2011). The Arthur of Medieval Latin Literature: The Development and Dissemination of the Arthurian Legend in Medieval Latin. Cardiff: University of Wales Press. ISBN 978-0-7083-2201-7. 


Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikicitat ima citate vezane za članak Džefri od Monmuta.
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Geoffrey of Monmouth.

Izdanja izvornog teksta na latinskom jeziku[uredi | uredi izvor]

Hammer, Jacob/ Geoffrey of Monmouth, Historia regum Britanniae, a variant version. Edited by Jacob Hammer. Medieval Academy Books, No. 57 (1951). Medieval Academy Electronic Editions.

Prevodi na engleski jezik dostupni na internetu[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џефри_од_Монмута&oldid=27752616”