Pređi na sadržaj

Aleksandar Šmorel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Šmorel
Aleksandar Šmorel 8. januara 1936.
Druga imenaŠurik
Datum rođenja(1917-09-03)3. septembar 1917.
Mesto rođenjaOrenburg, Ruska Imperija
Datum smrti13. jul 1943.(1943-07-13) (25 god.)
Mesto smrtiMinhen, Treći rajh
Državljanstvonjemačko
Zanimanjestudent
Delovanjeantinacističko djelovanje

Aleksandar Šmorel (rus. Алекса́ндр Гу́гович Шморе́ль; njem. Alexander Schmorell; Orenburg, 3. septembar 1917 − Minhen, 13. jul 1943) je bio suosnivač antinacističke organizacije "Bijela ruža" Kanonizovan je od strane Ruske pravoslavne crkve februara 2012. kao novomučenik. Često se naziva i Aleksandar Minhenski.[1][2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 16. septembra 1917. u Orenburgu. Njegov otac Hugo, bio je ljekar njemačkog porijekla koji je odrastao u Ruskoj Imperiji, a majka Natalija Petrovna Vedenskaja bila je ruskinja i ćerka pravoslavnog sveštenika[a].[3] Kršten je po pravoslavnom obredu u Petropavlovskoj crkvi u Orenburgu. Njegova majka je umrla od tifusa tokom građanskog rata u Rusiji kada je imao dve godine. Otac mu je 1920. oženio njemicu Elizabetu Hofman, ćerka vlasnika pivare, koja je takođe odrasla u Rusiji. Aleksandar je sa porodicom 1921. pobjegao iz Rusije i došao u Minhen.[4] Imao je tada samo četiri godine. U Njemačkoj je odrastao sa polubratom Erihom (1921) i polusestrom Natašom (1925) koji su rimokatoličke veroispovjesti vjeroispovijesti. U njegovom vaspitanju, mjesto majke zauzela je dadilja Feodosija Konstantinovna Lapšina.[5] Njegova dadilja nikada nije naučila da govori njemački. Zbog toga je Aleksandar odrastao dvojezično, podjednako dobro govoreći ruski i nemački. Leonid Osipovič Pasternak je bio čest posjetilac porodice Šmorel. Prijatelji su mu dali nadimak "Šurik", nadimak kojim će ga bliži prijatelji zvati do kraja života.[6] Pravoslavnu vjeronauku pohađao je u svom parohijskom hramu u Minhenu. "Ja sam odani sljedbenik Ruske pravoslavne crkve", kazaće kasnije prilikom isleđivanja od strane Gestapa.[3] Sebe je smatrao i Nijemcom i Rusom. Bio je ubijeđeni carista i neprijatelj boljševika.[3]

U periodu od 1924. do 1928. pohađao je privatnu školu, a potom od 1928. do 1937. gimnaziju u Minhenu. U gimnaziji je upoznao svog životnog prijatelja a Hrištofa Probstom.[3] Odmah nakon završene mature dobrovoljno se prijavljuje u Službu Rada Rajha u Vangenu.[7] Novembra 1937. regrutovan je u 7. artiljerijski puk u Minhenu, gdje je godinu dana obučavan za nišandžiju, potom je pola godine proveo na obuci za vojnog sanitetliju. Tokom 1938. kao vojnik učestvovao je u anšlusu Austrije i napadu na Čehoslovačku. Kao i svi vojnici, morao je položiti zakletvu Hitleru. Aleksandar to nije želio da uradi smatrajući to nemoralnim. Ipak na nagovor oca nerado je pristao i položio zakletvu. Ovo sebi nikada nije mogao da oprosti. To se može videti iz njegovih memoara: „Kada sam položio zakletvu, osećao sam se jako loše, duša mi je bila nespokojna i sva nemirna, jer sam bio svestan kakav sam greh pred Bogom učinio, služeći nečoveku Hitleru. Nadao sam se da ću što pre izaći iz vojske, jer mi se moj čin protivio zdravom razumu. Sa jedne strane sam nosio nemačku uniformu, a sa druge simpatizovao Rusiju. Priznajem da nisam verovao da će doći do rata između Nemačke i Rusije“ .[3]U martu 1939. godine otpušten je kao podoficir, jer je najavio namjeru da postane ljekar.

Na nagovor svoga oca, upisuje 1939. medicinske studije u Hamburgu, a zatim u Minhenu.[3] U Hamburgu je došao u kontakt sa Traut Lafrenc, ljekarkom i protivnikom nacional-socijalizma i kasnijim saradnikom "Bijele ruže" Međutim, u drugoj godini ponovo je pozvan u redove Vermahta. Bio je dio sanitetske jedinice koja je u ljeto 1940. godine služila na Zapadnom frontu u Francuskoj. Po povratku u Minhen, preko svog prijatelja Probsta upoznaje Hansa Šola.[1] U junu 1942. Šmorel zajedno sa Šolom osniva antinacistički pokret otpora pod nazivom "Bijela ruža". Njihov otpor bio je jednostavan, ali opasan - pisanje letaka i parola. U svojim lecima citirali su dijelove Biblije, Aristotela, Novalisa, kao i Getea i Šilera čuvenih pjesnika njemačke buržoazije, a njihov primarni cilj bila je,bar ono što su njih dvojica smatrali, njemačka inteligencija.[8] Leci su ostavljani u telefonskim imenicima u javnim govornicama, slani su profesorima i studentima, a kurirskim službama su slani i na druge univerzitete radi distribucije.

U junu 1942. svi muški studenti Medicinskog fakulteta Ludvig-Makismilijanovog univerziteta u Minhenu su poslani na Istočni front tokom ljetnjeg raspusta. Šmorel je zajedno sa Hansom Šolom,Vilijem Grafom i Jurgenom Vitenštajnom služio kao medicinar od juna do novembra 1942.[9] U svojstvu vojnog ljekara bio je svedok lošeg ponašanja njemačkih vojnika prema civilnom stanovništvu okupirane teritorije SSSR-a. Tokom tog perioda aktivnosti "Bijele ruže" bile su obustavljene. Služio je u 252. pešadijskoj diviziji u oblasti Gžata. Tokom ovog boravka u Rusiji, Šmorel se osjećao kao kod kuće. Često se noću sa prijateljima iskradao iѕ vojnog logora i odlazio u kuće ruskih seljaka,čak je organizovao hor ratnih zarobljenika. Avgusta 1942. Šmorel je obolio od difterije. O svojoj bolesti nije govorio ocu i maćehi. O tome ih obavijestio tek nakon oporavka.[10][11] Šmorel i njegovi prijatelji napuštaju Rusiju 31. oktobra 1942,[10] u Minhen su se vratili 5. novembra 1942.[12]

Fotografije Aleksandra Šmorela koje je napravio Gestapo nakon njegovog hapšenja

Vrativši se sa fronta Šmorel je nastavio studije u jesen 1942. Nastavljena je i aktivnost "Bijele ruže" koja se uvećala novim članovima Vilijem Grafom, Hjubertom Furtvenglerom, Jurgenom Vitenštajnom, Hrištofom Probstom i Sofi Šol. Ostvaren je i kontakt sa profesorom filozofije,Kurtom Huberom. Započinju aktivniju borbu protiv nacističkog režima štampanjem i dijeljenjem antinacističkih letaka. U saradnji sa profesorom Huberom 1943. napisan je i peti letak pod nazivom "Apel svim Nijemcim" koji je Šmorel distribuirao i po Austriji. Nakon poraza Vermahta kod Staljingrada članovi "Bijele ruže"(Graf, Šmorel i Šol) ispisivali su po zgradama parole "Dole Hitler!" (njemački:Nieder mit Hitler!), "Sloboda!"(Freiheit)) i "Hitler masovni ubica". Tokom ove akcije Šmorel je držao šablone dok je Graf šarao slogane katranskom bojom. Šol je stajao na straži, naoružan pištoljem za slučaj da neko naiđe. Sličnu akciju su ponovili 8. februara 1943. Ovog puta korištena je zelena boja.[13] Njih trojica su 15. februara 1943. grafitima išarali Feldhernhal, tada spomenik nacistima koji su ubijeni tokom neuspelog puča u pivnici. Gestapo je odmah započeo potragu za članovima.[9]

Sofi i Hans Šol su 18. februara 1943. otišli na Univerzitet Ludvig Maksimilijan da ostave letke. Primjetio ih je Jakob Šmit, zaposlenik na Univerzitetu koji je bio doušnik Gestapoa. Uskoro je Gestapo uhapsio Sofi i Hansa.[14] Šmorel koji je ubrzo saznao za hapšenje, odlazi u kuću Vilija Grafa sa namjerom da ga upozori, ali ga ne zatiče kući pa mu ostavlja šifrovanu poruku i odlazi do jednog prijatelja.[12] Prijatelj mu je pomogao da nabavi lažne papire i dao mu hranu i dodatnu odjeću. Šmorelov prvobitni plan bio je da uđe u logor za ruske ratne zarobljenike, ali je taj plan propao kada se njegov kontakt nije pojavio.[10] Tad se odlučuje da prebjegne u Švajcarsku, ali ga je loše vrijeme primoralo da se vrati u Minhen 26. februara 1943.[13] Oko 22 sata uveče oglašena je vazdušna opasnost. Prilikom pokušaja da se skloni u sklonište prepoznala ga je bivša djevojka. Pozvan je Gestapo, a Šmorel je uhapšen.[15] Gestapo ga je uhapsio 24. februara, istog dana kada su sahranjen Sofija i Hans Šol i Hrištof Probst.[13][16]

Nadgrobni spomenik porodice Šmorel na groblju u Minhenu

U periodu između hapšenja i suđenja nekoliko je puta ispitivan. U drugom sudskom postupku protiv aktivista "Bijele ruže" 19. aprila, Šmorel je od strane Narodnog suda osuđen na smrt zbog veleizdaje. Pored njega još se 13 članova organizacije "Bijela ruža" našlo na suđenju. Osim Šmorela, na smrt su osuđeni Graf i Huber a ostali su dobili zatvorske kazne. Odbio je da piše molbu za pomilovanje, smatrajući da bi time prešao preko svojih načela, jer bi na taj način priznao Hitlerov sistem. U pismima svojim najbližim uvjeravao ih je da se on ne plaši smrti i da je sudbinu predao u Božje ruke. U oproštajnom pismu upućeno njegovim roditeljima piše: Dragi moji oče i majko! Ipak, nije suđeno drugačije i, po volji Božijoj, ja ću danas završiti svoj zemni život, kako bih ušao u drugi koji se nikada neće završiti i u kome ćemo se ponovo sresti. Neka taj susret bude vaša utjeha i vaša nada. Za vas je ovaj udarac, nažalost, teži nego za mene, jer ja idem tamo znajući da sam služio svom dubokom uvjerenju i istini. Zbog svega toga, sa nastupajućim časom smrti suočavam se mirne savjesti. Sjetite se miliona mladih ljudi koji su svoje živote ostavili na bojnom polju – sada ću njihovu sudbinu i ja podijeliti. Prenesite moje najtoplije pozdrave dragim prijateljima! Posebno Nataši, Erihu, nani, tetki Tonji, Mariji, Aljonuški i Andreju. Još samo nekoliko sati i biću u boljem životu, sa svojom majkom, i neću vas zaboraviti, moliću Boga da vam da utjehu i mir. I čekaću vas! Jedno posebno polažem u sjećanje vašeg srca: Ne zaboravljajte Boga! Vaš Šurik.[17] Pred pogubljenje ga je posjetio sveštenik Aleksandar (Lovči), klirik Ruske pravoslavne zagranične crkvene opštine u Minhenu, potonji arhiepiskop Berlina i Njemačke. Šmorel se oprostio sa svima, ispovjedio i pričestio.[17] Sve do pogubljenja sveštenik je bio sa njim i hrabrio ga, a Šmorel se molio Bogu.

Zajedno sa Kurtom Huberom pogubljen je na giljotini, 13. jula 1943. u minhenskom zatvoru Štadelhajm. Sahranjen je po pravoslavnom obredu na minhenskom groblju Perlaher Forst. U januaru 2014. u Njemačkoj je pronađena giljotina na kojoj ubijen Aleksandar Šmorel.[18]

Kanonizacija[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Šmorel je kanonizovan 4./5. februara 2012. godine u minhenskom Hramu Novomučenika i ispovednika Ruskih.[19] Činom kanonizacije načalstvovao je visokopreosvećeni Arhiepiskop berlinsko-njemački dr Marko. Na inicijativu Arhepiskopa Marka, Šmorel je 2007. proglašen svetim na nivou Berlinsko-njemačke eparhije Ruske Zagranične Crkve.[20][21] On je prvi kanonizovani svetitelj nakon obnove kanonskog opštenja između Moskovske Patrijaršije i Ruske Zagranične Crkve. Praznuje se 13. jula po gregorijanskom kalendaru.

Ikona Aleksandra Šmorela nedaleko od njegovog groba

Memorijalizacija[uredi | uredi izvor]

Škole u ​​Rostoku i Kaselu su nazvane po Šmorelu. U Grinvaldu, Haleu, Bad Oajnhauzenu, Vesterstedeu, opštini Šlangen, Unterhahingu, Nojsu i Dormagenu se nalaze ulice nazvane po Šmorelu. Dok su u Minhenu i Raunhajmu trgovi nazvani po njemu. Ruska fondacija "Bijela ruža" svake godine u Orenburgu dodjeljuje stipendije Aleksandra Šmorela za četiri studenta. Od 24. decembra 2013. parku u centru Orenburga nosi ime Aleksandra Šmorela, a 30. septembra 2022. na Medicinskom fakultetu u ovom gradu postavljena je spomen obilježje.[22] Njemu posvećeno spomen-obilježje postavljeno je na pravoslavnom Aleksandrovom kompleksu 2010. u Jerusalimu.[23] Ruska pošta je 2017, povodom 100-godišnjice njegovog rođenja, izdala pečatiranu umetničku kovertu posvećenu Šmorelu. Posvećeno mu je nekoliko filmova.U filmu Sofi Šol:Poslednji dani (2005) njegov lik tumači glumac Johanes Sum.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Druga verzija je da je njen otac bio koleški asesor

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Über das Leben und das Werk des Märtyrers Alexander von München”. www.sobor.de. Pristupljeno 2022-03-16. 
  2. ^ Zeitung, Süddeutsche. „München: Alexander Schmorell heilig gesprochen”. Süddeutsche.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-03-16. 
  3. ^ a b v g d đ Starčević, Milan (2011). „Sa verom u Hrista protiv Hitlera” (PDF). Geopolitika. Arhivirano iz originala (PDF) 01. 04. 2022. g. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  4. ^ radiosvetigora (2012-02-08). „U Minhenu proslavljen novomučenik Aleksandar Šmorel”. Radio Svetigora (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-03-16. 
  5. ^ Staff, CWRS (1943-02-25). „Initial interrogation – Alexander Schmorell”. White Rose History: January 1933 - October 1943 (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-15. 
  6. ^ „Their Story”. web.archive.org. 2017-12-12. Arhivirano iz originala 12. 12. 2017. g. Pristupljeno 2022-03-15. 
  7. ^ Stang, Ulli, ur. (1983). Sophie und Hans Scholl: 22. Febr. 1942 von Nazis ermordet. Marburg: DKP Marburg. str. 3. 
  8. ^ Lewis, Jessica M. (2017). „The White Rose Resistance Movement and the Analysis of Their Leaflets”. Symposium on Undergraduate Research and Creative Expression (SOURCE). 
  9. ^ a b Scholl, Inge (1983). The White Rose : Munich, 1942-1943. Dorothee Sölle (1st Wesleyan pbk. ed izd.). Middletown, Conn.: Wesleyan University Press. ISBN 0-585-37100-8. OCLC 48139347. 
  10. ^ a b v Perekrestov, Elena (2017). Alexander Schmorell, Saint of the German resistance. New York. ISBN 978-0-88465-456-8. OCLC 972092286. 
  11. ^ Dumbach, Annette E. (2018). Sophie Scholl and the White Rose. Jud Newborn, Annette E. Dumbach (75th anniversary edition izd.). London. ISBN 1-78607-250-5. OCLC 988847522. 
  12. ^ a b Waage, Peter Normann (2018). Long live freedom! : Traute Lafrenz and the White Rose. DiMari Bailey. Brooklyn. ISBN 1-944453-07-5. OCLC 1048902786. 
  13. ^ a b v Hanser, Richard (2012). A noble treason : the story of Sophie Scholl and the White Rose Revolt against Hitler. San Francisco. ISBN 978-1-58617-557-3. OCLC 796754063. 
  14. ^ Bush, Elizabeth (2016). „We Will Not Be Silent: The White Rose Student Resistance Movement That Defied Adolf Hitler by Russell Freedman (review)”. Bulletin of the Center for Children's Books Johns Hopkins University Press. Volume 69, Number 8,: 414—415. ISSN 1558-6766. 
  15. ^ Frey, Reed (leto 2019). „Conscience before Conformity: Hans and Sophie Scholl and the White Rose Resistance in Nazi Germany by Paul Shrimpton (review)”. Newman Studies Journal. The Catholic University of America Press. Volume 16, Issue 1: 124—125. 
  16. ^ „Über das Leben und das Werk des Märtyrers Alexander von München”. www.sobor.de. Pristupljeno 2022-03-16. 
  17. ^ a b radiosvetigora (2012-02-10). „Oproštajno pismo novomučenika Aleksandra Šmorela”. Radio Svetigora (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-03-16. 
  18. ^ „V FRG naйdena gilьotina, na kotoroй kaznili liderov antifašistskogo dviženiя "Belaя roza"”. tass.ru. Pristupljeno 2022-03-16. 
  19. ^ Andrić, Zoran (2014). „Novomučenik Aleksandar Šmorel (1917–1943) – O izložbi u Bavarskoj državnoj biblioteci u Minhenu i dvema novim knjigama o novomučeniku Aleksandru Šmorelu” (PDF). Teološki pogledi. Godina XLVII, Broj 1: 186. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 08. 2022. g. Pristupljeno 16. 03. 2022. 
  20. ^ „O dvema knjigama o novomučeniku Aleksandru Šmorelu | Srpska Pravoslavna Crkva [Zvanični sajt]”. spc.rs (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 01. 04. 2022. g. Pristupljeno 2022-03-16. 
  21. ^ „Arhiereйskiй Sobor Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi Zagraniceй 1994 god.”. sinod.ruschurchabroad.org. Pristupljeno 2022-03-16. 
  22. ^ „V Orenburge otkrыli pamяtnik geroю nemeckogo soprotivleniя Aleksandru Šmorelю”. tass.ru. Pristupljeno 2022-03-16. 
  23. ^ „Proslavlenie v like svяtыh Aleksandra Šmorelя”. Simvol Verы (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 26. 02. 2017. g. Pristupljeno 2022-03-16. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Шморел&oldid=27723495”