Pređi na sadržaj

Ali Beg (Ak Kojunlu)

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Dželal ad-Din Ali ibn Kara Joluk Osman (persijski: علی بن قرا یولک عثمان), ili Ali Beg (azerbejdžanski: Әli bәi/علی بیگ) bio je šesti beg turkmenske plemenske federacije Ak Kojunlu (Beli Ovan)[1] od 435 do 1438. godine.

Život[uredi | uredi izvor]

Džalal ad-Din Ali ibn Kara Joluk Osman rođen je u plemenu Bajandu iz konfederacije Ak Kojunlu. Bio je treći sin Osman-bega (1350–1435), vođe Ak Kojunlua. Oženio se svojom rođakom Sarom Hatun.[2][3] Imali su sedam sinova i jednu ćerku, uključujući Uzun Hasana i Džihangira Mirzu, kao i Hatidžu Begum, koja se kasnije udala za šeika Džunejda iz dinastije Safavida. [4]

Godine 1435, nakon pogibije njegovog oca u bici kod Erzuruma, Ali je postao novi vladar Ak Kojunlua, pošto su njegova dva starija brata već umrla u to vreme. Timuridski prestolonaslednik Muhamed Juki je priznao Ali Bega za vladara Amida (današnji Dijarbakir) i za bega Ak Kojunlua.[5] Međutim, Ali je naišao na protivljenje svoje braće, strica i rođaka.[6] Njegov rođak Kilidž Arslan Bajandur, koji je vladao Paluom u današnjem Elazigu, želeo je da preuzme bejlik uz pomoć Kara Iskandera iz Kara Kojunlua, ali nije uspeo. S druge strane, kada su njegov brat Sultan Hamza, koji je kontrolisao Mardin i koga su podržavala njegova druga braća, Mehmet i Mahmut, i njegova majka Seldžuk Hatun, osvojili Amid,[5] nekoliko prinčeva ga je priznalo kao „velikog bega“. Ali Beg, sada istisnut iz prestonice, otišao je svom bratu Jakubu, koji je bio vladar Erzindžana i Karahisara. Alijevi sinovi Husein, Džihangir i Uzun Hasan takođe su se pridružili očevoj vojsci. Međutim, pošto se ništa nije moglo učiniti protiv Hamze, Ali je morao da se skloni kod osmanskog sultana Murata II. Sultan Murat II mu je dao Iskilip kao dirlik, ali se tu nije dugo zadržao i otišao je svojim sinovima u Erzindžan.[4] Ali je abdicirao i otišao u dobrovoljno izgnanstvo u Alep u januaru 1439. i ostao tamo do svoje smrti.[7] Hamza je tada bio najmoćniji poglavica Ak Kojunlua, ali je umro 1444. Nastavljena je borba za vođstvo između šeika Hasana i Džihangira.[6]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Ali Beg i Sare Hatun su imali sedamoro dece:

  • Džihangir Mirza Beg
  • Uzun Hasan beg
  • Husein Beg
  • Džihanšah Beg
  • Iskander Beg
  • Ibrahim Beg
  • Uveish Beg
  • Kadija Beim Hatun. Udala se za šeika Džunajda iz dinastije Safavida između 1456. i 1459. Njihov sin, Hajdar Safavi, oženio se svojom rođakom Alamšahom Halimom Hatun, ćerkom Uzun Hasana i Teodore Despine Hatun, i bio je otac Ismaila I i deda Tahmaspa I.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Roy 2014, str. 38
  2. ^ Babinger 1992, str. 192
  3. ^ Woods 1999, str. 34
  4. ^ a b Sümer 1989, str. 272
  5. ^ a b Erdem 2005, str. 4
  6. ^ a b Woods 1999, str. 91
  7. ^ Erdem 2005, str. 10

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Roy, Kaushik (2014). Military Transition in Early Modern Asia, 1400-1750. Bloomsbury. Roy, Kaushik (17. 7. 2014). Military Transition in Early Modern Asia, 1400-1750: Cavalry, Guns, Government and Ships. Bloomsbury Academic. str. 288. ISBN 978-1-78093-765-6. 
  • Babinger, Franz (1992). Braddock Hickman, Walter (ed.). Mehmed the Conqueror and His Time (2nd ed.). Princeton University Press. Babinger, Franz (1978). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01078-6. 
  • Woods, John E. (1999). The Aqquyunlu: Clan, Confederation, Empire. New York.
  • Erdem, Ilhan (2005). "The Aq-qoyunlu State from the Death of Osman Beg to Uzun Hasan Beg (1435–1456)". Khazar Journal of Humanities and Social Sciences. Khazar University Press. 8 (3–4).
  • Sümer, Faruk (1989). "Akkoyunlular". İslâm Ansiklopedisi (in Turkish). Turkiye Diyanet Foundation.

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Langaroodi, Reza Rezazadeh; Negahban, Farzin (2008). "Āq-qūyūnlū". In Madelung, Wilferd; Daftary, Farhad (eds.). Encyclopaedia Islamica Online. Brill Online. ISSN 1875-9831.
  • Minorsky, V. & Bosworth, C.E. (1965). "Uzun Ḥasan". In Lewis, B.; Pellat, Ch. & Schacht, J. (eds.). Encyclopaedia of Islam. Volume II: C–G (2nd ed.). Leiden: E. J. Brill. OCLC 495469475.
  • Quiring-Zoche, R. (1986). "Āq Qoyunlū". Encyclopædia Iranica, online edition, Vol. II, Fasc. 2. New York. pp. 163–168. Roemer, H. R. (1986). "The Turkmen dynasties". In Lockhart, Laurence; Jackson, Peter (eds.). The Cambridge History of Iran, Volume 6: The Timurid and Safavid Periods. The Cambridge History of Iran. Cambridge: Cambridge University Press. 6. 2. 1986. ISBN 0-521-20094-6. 
  • Savory, R. M. (1964). „The Struggle for Supremacy in Persia after the death of Tīmūr”. Der Islam. 40. S2CID 162340735. doi:10.1515/islm.1964.40.1.35. .
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Али_Бег_(Ак_Којунлу)&oldid=27815838”