Бег
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) |
Бег (тур. bey — „вођа“) је наслов који се традиционално користио за вође мањих турских племенских група. У историјским аналима, многе турске и персијске вође су имале титуле bey, бег или beigh. Све три су истог значења — „лидер“. Регија, провинција или вилајет (тур. vilayet), у којем је бег владао, називао се beylik, односно „беговина," што у грубим цртама одговара "емирату“ или "кнежевини."
Прва три владара Османског царства су имали титуле бега а не султана. Мурат I је добио право звања „султана“ од халифа у Каиру 1383. Од тада се звање „бег“ односи на гувернера османског вилајета (провинције). С лабавом османском структуром, важније провинције су биле склоне аутономији и самоодрживости. У следећем веку су владари градова Бурса и Једрене имали титуле „бега“. Касније је титула владара суверене државе Туниса била „бег“.
Крајем 19. века је назив „бег“ редукован на почасни назив, нешто што отпилике одговара енглеској титули "Сер". У данашњој Турској и Азербејџану, назив бега има значење „господин“.
Варијацијски облици бег или Баиг се још увек користе у презименима у јужној и централној Азији, као и на Балкану. У словенским именима постоји спој са словенским -(ов)ић додатком, као на пример у презименима Беговић, Изетбеговић, Авдибеговић, Смаилбеговић, и томе слично.
Види још[уреди | уреди извор]
Литераура[уреди | уреди извор]
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.