Кара Осман

С Википедије, слободне енциклопедије
Кара Осман
Лични подаци
Датум рођења1350
Датум смрти1435
Место смртиЕрзурум,
Породица
СупружникДеспина Хатун
ПотомствоAli Bey ben Osman Bey, Sultan Hamza ben Osman Bey, Ali bin Qara Yoluq Osman
РодитељиFakhr al-Din Kutlu Beg
Марија Комнина
ДинастијаОсман

Кара Осман (азер. Qara Yuluq Osman Bəy; тур. Kara Yülük Osman Bey; 1356 – 1435) је био вођа Туркмeнске[1] племенске федерације Ак Којунлу (Бели Ован), са краја 14. и почетка 15. века, ова федерација племена обухватала је подручја данашњих источне држава: Турска, Иран, Азербејџан и Ирак.

Име[уреди | уреди извор]

Рођен је као Баха-уд-Дин Осман и касније је добио надимак Кара Илук или Кара Иулук што значи "Црна пијавица".[2] Међутим, Џон Е. Вудс тврди да је ово тумачење сумњиво пошто је „пијавица“ у савременом турском језику сулук, а не иулук, што значи обријан или гладак.[3]

Младост[уреди | уреди извор]

Осман-бег је био син Факхр-уд-Дин Кутлуга, вероватно од његове жене Гркиње, принцезе Марије Велике Комнин, сестре цара Алексија III од Трапезунта. Процењује се да је рођен око 1356.[3]  Према византијским и Ак Којунлу изворима, касније се оженио својом рођаком по мајци,[4] ћерком цара Алексија III и његове супруге Теодоре Кантакузин.

Плашио се намера своје браће Ахмеда и Пир Алија када су се придружили Кади Бурхан ал-Дину из Сиваса. На крају је убио своје противнике и преузео њихову територију 1398. године, али се повукао из Ерзинџана након доласка Османлија под Сулејманом Челебијем.[2]

Владавина[уреди | уреди извор]

Када је Тимур извршио инвазију на Кавказ и источну Анадолију, Ак Којунлу је стао на његову страну и борио се заједно са Тимуридима против Османлија. За своје услуге, Осман-бег је 1402. године добио Дијарбакир.[5] Након ове експедиције, покушао је да учврсти своју превласт у југоисточној и источној Анадолији. Године 1407. додатно је повећао свој углед поразивши мамелучке емире. Међутим, није успео против Кара Јусуфа, који је освојио Азербејџан победивши Тимуровог унука Абу Бакра. Године 1412. поразио га је Кара Јусуф код Ерганија. Када га је Кара Јусуф поново поразио 1417. године, склопио је мировни споразум са Кара Јусуфом, који је трајао годину дана. Године 1418. опколио је и опљачкао Мардин, наводећи Кара Јусуфа да поново крене на њега. Био је поражен и побегао је у Алеп. Две године касније, опседао је Ерзинџан и победио Јакуба, сина Кара Јусуфа. Године 1421. поново је покушао да заузме Мардин, али га је Кара Искандар поразио. Даље је проширио своју територију преговарајући о Урфи и Ерзинџану. Поделио је своју земљу тако што је дао Бајбурт свом синовцу Кутлу Бегу, Терцан свом другом синовцу и Шебинкарахисар свом сину Јакубу. Од Дулкадирида је узео и Харпута, који је дао свом сину Али Бегу. Мамелуци су 1429. опљачкали Урфу и њену околину, па чак и заробили једног од Османових синова, Хабил Бега, који је умро у престоници Каиру 1430. Исте године мамелучки султан Барсбај кренуо на Амид, али Мамелуци нису постигли значајан успех. Године 1432. освојио је Мардин. Године 1434, након што је Кара Искандар опљачкао Ширван, Халилулах I је затражио помоћ од Осман-бега. Опседао је и заузео Ерзурум од Кара Којунлуа и дао град свом сину шеику Хасану. У августу 1435. поражен је од Кара Искандара у околини Ерзурума, и убрзо умире.[6]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Трансформација племенске конфедерације Ак Којунлу у регионалну силу догодила се под Осман-бегом.[7] Како је повећавао своју моћ, почео је да развија и темеље персо-исламске администрације.[7] Међутим, истовремено је задржао снажну приврженост сопственим номадским коренима, као и својим турским коренима из Средње Азије.[7] Ово је илустровано у догађају где је подстицао своје следбенике да поштују снагу огузског наслеђа који потврђује валидност, цитирајући јасак (традиционални скуп неписаних закона) у том процесу.[7] Ова порука опреза коју је Осман-бег упутио својим следбеницима има сличности са Џингис-кановом јасом, или концептом монголске торе а коју је Бабур поменуо када је поменуо неке наслеђене монголске традиције својих тимуридских рођака.[7]

Осман-бег је такође упозорио своје следбенике да не усвајају седелачки градски живот, јер је веровао да ће то довести до нестанка „суверенитета, традиције и слободе“.[8] Џингис-кан је једном упозорио своје монголске следбенике истом врстом поруке.[8] Ове Осман-бегове примедбе биле су истовремене са покушајима османског султана Мурата II које су имали за циљ да поново подстакну централноазијске огузске корене своје династије, што је, одраз разорног османског пораза код Ангоре, сматрао неопходним за јачање османске власти.[9]

Осман-бегов унук Узун Хасан би био први владар Ак Којнулуа који је отворено кренуо у кампању чији је циљ трансформација племенске конфедерације Ак Којунлу у персо-исламски султанат.[9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kaushik Roy, Military Transition in Early Modern Asia, 1400-1750, (Bloomsbury, 2014), 38;"Post-Mongol Persia and Iraq were ruled by two tribal confederations: Akkoyunlu (White Sheep) (1378–1507) and Qaraoyunlu (Black Sheep). They were Persianate Turkoman Confederations of Anatolia (Asia Minor) and Azerbaijan."
  2. ^ а б Edward Granville Browne (2009). A History of Persian Literature Under Tartar Dominion (A.D, 1265-1502). CUP Archive.
  3. ^ а б John E. Woods (1999). The Aqquyunlu: Clan, Confederation, Empire. University of Utah Press.
  4. ^ ERDEM, Ilhan, The Aq-qoyunlu State from the Death of Osman Bey to Uzun Hasan Bey (1435-1456), University of Ankara, Turkey
  5. ^ Stokes, Jamie (2009). Encyclopedia of the Peoples of Africa and the Middle East. Infobase. стр. 31. ISBN 9781438126760. 
  6. ^ Faruk Sümer (1988–2016). "AKKOYUNLULAR XV. yüzyılda Doğu Anadolu, Azerbaycan ve Irak'ta hüküm süren Türkmen hânedanı (1340-1514).". TDV Encyclopedia of Islam (44+2 vols.) (in Turkish). Istanbul: Turkiye Diyanet Foundation, Centre for Islamic Studies.
  7. ^ а б в г д Dale, Stephen Frederic (2020). "Turks, Turks and türk Turks: Anatolia, Iran and India in Comparative Perspective". In Peacock, A.C.S.; McClary, Richard Piran (eds.). Turkish History and Culture in India: Identity, Art and Transregional Connections. Brill. p. 72.
  8. ^ а б Dale, Stephen Frederic (2020). "Turks, Turks and türk Turks: Anatolia, Iran and India in Comparative Perspective". In Peacock, A.C.S.; McClary, Richard Piran (eds.). Turkish History and Culture in India: Identity, Art and Transregional Connections. Brill. pp. 72–73.
  9. ^ а б Dale, Stephen Frederic (2020). "Turks, Turks and türk Turks: Anatolia, Iran and India in Comparative Perspective". In Peacock, A.C.S.; McClary, Richard Piran (eds.). Turkish History and Culture in India: Identity, Art and Transregional Connections. Brill. p. 73.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Stokes, Jamie (2009). Encyclopedia of the Peoples of Africa and the Middle East. Infobase. стр. 31. ISBN 9781438126760. 
  • Langaroodi, Reza Rezazadeh; Negahban, Farzin (2008). "Āq-qūyūnlū". In Madelung, Wilferd; Daftary, Farhad (eds.). Encyclopaedia Islamica Online. Brill Online. ISSN 1875-9831.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кара_Осман&oldid=27699650”