Analogija

Borov model atoma je urađen po analogiji sa solarnim sistemom.

Analogija (grč. αναλογíα – podudaranje) je sličnost ili podudaranje u jednoj ili više crta između različitih pojava i sistema. U logici analogija je izvođenje zaključaka na osnovu jednog obeležja o drugom. U lingvistici to je načelo pravilnosti i zakonomernosti, npr. stvaranje izvedenih reči na osnovu postojećih kombinacija i fleksija. U književnoj kritici odnosi se na razmatranje i vrednovanje nekog književnog dela i pojava na osnovu njegovih analogija, tj. zajedničkih crta ili dodirnih tačaka s nekim drugim delom, delima ili pojavama. Kao naučni i kritički metod u izučavanju književnosti, analogija je posebno značajna u komparativnim razmatranjima.

U logici analogija je takav oblik posrednog zaključka kod kojeg se polazi od posebnog ili pojedinačnog i zaključuje na posebnom ili pojedinačnom po sličnosti. Ako su dva predmeta slična po nekim osobinama možemo zaključiti da su slična i u drugim osobinama. Ovde nema garancije za istinit zaključni sud ali je veća verovatnoća ako se upoređuju bitne osobine ili svojstva. Primer analogijskog zaključka gde nismo sigurni u zaključni sud:

Zemlja i Mars su u sunčevom sistemu. Obe su planete. Na Zemlji ima života i na Marsu ima života.

Analogija ima znatnu ulogu u rešavanju problema kao što su, odlučivanje, percepcija, memorija, kreativnost, emocija, objašnjavanje i komunikacija. Ona je u osnovi elementarnih zadataka kao što su identifikacija mesta, objekata i ljudi, na primer, u prepoznavanju lica i sistemima za prepoznavanje lica. Tvrdi se da je analogija „srž spoznaje“. Specifični jezik analogije se sastoji od davanja primera, metafora, poređenja, alegorija, i parabola, ali ne i metonimija.

Analogija u teologiji

U teologiji, Sunce je česta analogija za Boga.

Analogija (gr. αναλογια, lat. analogia, srazmer, sličnost, saobraznost) teološka je metoda po kojoj poznanje Boga jeste „saobrazno sa“ ili „po meri“ njegovog otkrivenja podobno sposobnosti čoveka da primi otkrivenje. Teološko poznanje jeste analogično poznanje, srazmerno, simetrično, odgovarajuće duhovnom iskustvu. S jedne strane, Bog, koji je po svojoj suštini iznad svake mere i odnosa, zadržava svoj apsolutno transcendentni karakter, čak i u samom delu otkrivanja. Anđeli pokrivaju svoje lice pred prestolom slave božije (Is. 6, 2), što sugeriše da je karakter božanske tajne neizmeriv i neobuhvativ. U svome otkrivanju Bog povlači svoju božansku prirodu da bi čoveku ostavio mogućnost poznanja. Samo ime „Bog“ više upućuje na oblike učešća koje on prihvata u odnosu sa čovekom, negoli na njegovu nevidivu i nepristupnu prirodu. S druge strane, učešće u otkrivenju kao predmetu teološkog saznanja saobrazno je sa sposobnošću otvaranja uma, koja se stiče svetošću u duhu. „Nedokučiv po svojoj prirodi (Duh) može biti obuhvaćen svojom dobrotom, ispunivši sve svojom silom. On je daruje samo onima koji su dostojni, ne podobno jedinstvenoj meri, nego darujući svoje delanje srazmerno veri." (Sveti Vasilije Veliki, 0 Svetome Duhu, IX, 22, str. 325-327).

Postoji: a) imitativna (podražavajuća) analogija - npr. ikona koja postoji u originalu, predstavlja ga ne po prirodi, nego po ipostasi; ikona se razlikuje od originala kao priroda, a ne kao ipostas; i b) simvolična ili figurativna analogija - koja se može shvatiti dvostruko: npr. Zakon Staroga Zaveta jeste oblik ili praslika Evanđelja Novoga Zaveta, dokje blagodat „ikona“ Carstva, kao što je Nedelja slika budućeg veka. Analogija se može primeniti i u opštem smislu: tvorevina je analogija za Boga. Sve se tvari mogu zamisliti kao „ikone“ Tvorca. Isto tako, može se reći daje Crkva praslika (analogija), anticipirani (predokušajni) znak Carstva, ili blagodati tajni, predokušaj budućih dobara. Sveti Grigorije Palama navodi Svetog Maksima Ispovednika, koji je svetlost Preobraženja Gospodnjeg nazvao „simvolom teologije“ (božanstva), u smislu da „nam se dodeljuje po našoj meri, ali da nas ona usmerava ka još nečem višem“ αναλογικως και ανναγωγικως - (0 Svetoj Svetlosti 21,. U raspravi sa Varlaamom Grigorije Palama dokazuje da način poznanja Boga kroz analogiju (ili čak kroz negaciju) ima svoje granice, jer polazi od sholastičkog načela da „ne iz onoga što neko ne poznaje, nego samo od onoga što poznaje, poznaje Boga kao uzrok stvorenoga sveta"; odnosno, „možemo poznati samo negacije stvari čije postojanje poznajemo“. Iz te analogije sličnost i simvol ne iscrpljuju sadržaj stvarnosti na koju se odnose, nego ukazuju na njen viši ili analogički smisao.

Literatura

• Cajetan, Tommaso De Vio, (1498), De Nominum Analogia, P.N. Zammit (ed.), 1934, The Analogy of Names, Koren, Henry J. and Bushinski, Edward A (trans.), 1953, Pittsburgh: Duquesne University Press.
• Chalmers, D.J. et al. (1991). Chalmers, D.J., French, R.M., Hofstadter, D., High-Level Perception, Representation, and Analogy.
• Coelho, Ivo (2010). "Analogy." ACPI Encyclopedia of Philosophy. Ed. Johnson J. Puthenpurackal. Bangalore: ATC. 1:64-68.
• Cornuéjols, A. (1996). Analogie, principe d’économie et complexité algorithmique Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јун 2012). In Actes des 11èmes Journées Françaises de l’Apprentissage. Sète.
• Doumas, L. A. A., Hummel, J.E., and Sandhofer, C. (2008). A Theory of the Discovery and Predication of Relational Concepts. Psychological Review, 115, 1-43.

Vidi još

• Logika
• Metodologija