Andrej Hlinka
Andrej Hlinka | |
|---|---|
 Andrej Hlinka | |
| Datum rođenja | 27. septembar 1864. |
| Mesto rođenja | Ružomberok, Austrijsko carstvo |
| Datum smrti | 16. avgust 1938. (73 god.) |
| Mesto smrti | Ružomberok, Čehoslovačka |
Andrej Hlinka (mađ. Hlinka András, 27. septembar 1864 – 16. avgust 1938) bio je slovački katolički sveštenik, novinar, bankar, političar i jedan od najznačajnijih slovačkih javnih aktivista u Čehoslovačkoj pre Drugog svetskog rata. Bio je vođa Hlinkine Slovačke narodne partije (od 1913), papski komornik (od 1924), indukovani papski protonotar (od 1927), član Narodne skupštine Čehoslovačke (parlament) i predsednik Društva Sv. Vojteha (verska izdavačka organizacija).
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen u Černovi (danas deo grada Ružomberok) u Liptovskoj županiji u Slovačkoj, koja je bila pod vlašću Austrougarske kraljevine, Hlinka je diplomirao teologiju u Spišskoj Kapituli i zaređen je za sveštenika 1889. Trudio se da poboljša društveni status svojih parohijana, borio se protiv alkoholizma i organizovao edukativna predavanja i pozorišne predstave. Osnovao je bankarska udruženja za kredit i hranu da bi pomogao običnim ljudima i napisao priručnik kako dalje osnivati takve organizacije.
U svojim političkim stavovima bio je snažan branilac katoličke etike od svih sekularizacijskih tendencija povezanih sa ekonomskim i političkim liberalizmom Kraljevine Ugarske krajem 19. i početkom 20. veka. To je bio sličan stav kao i kod mađarske Katolikus Néppárt (Katolička narodna partija), koju je predvodio grof Zihi, pa je Hlinka postao aktivista ove stranke. Međutim, pošto je stranka zanemarivala slovačke zahteve, Hlinka je otišao i zajedno sa Františekom Skičakom osnovao Slovačku narodnu stranku.
Široku popularnost stekao je zahvaljujući svojim društvenim aktivnostima. Godine 1905. izabran je za župnika u Ružomberoku protivno želji svog mađarskog biskupa Aleksandra Parvija. Na mađarskim parlamentarnim izborima 1906. podržao je slovačkog kandidata Vavru Šrobara i zauzeo se za slovački nacionalni pokret. Njegove aktivnosti su naišle na negodovanje crkvene jerarhije, koja ga je suspendovala kao sveštenika. 27. juna 1906. zatvoren je i kasnije osuđen za pobunu. Dok je Hlinka suspendovan i čekao na zatvor, vladika Šandor Parvi je naredio da sveštenici koji govore mađarski osveštaju crkvu u Černovi, u čijoj je izgradnji Hlinka učestvovao. Ovo je naišlo na proteste i otpor lokalnog stanovništva i dovelo do masakra u Černovi, koji je skrenuo pažnju međunarodne javnosti na situaciju slovačke manjine u Kraljevini Mađarskoj. U zatvoru je Hlinka vodio prevod Starog zaveta na slovački jezik. Njegovi prijatelji su radili na njegovoj rehabilitaciji i Hlinka, koji se žalio Svetoj stolici na njegovu suspenziju, konačno je dobio slučaj protiv biskupa.
Godine 1907. osnovao je Ľudová banka (Narodnu banku), a tri godine kasnije postao je predsednik uprave.
Slovačka narodna partija je odvojena od Slovačke nacionalne partije 1913. godine. Hlinka je postao predsednik stranke i na ovoj funkciji ostao do kraja života.
Na kraju Prvog svetskog rata, Hlinka je značajno doprineo stvaranju Čehoslovačke. Na poverljivom sastanku Slovačke nacionalne partije 24. maja 1918. zauzeo je jasan stav i prekinuo dugu diskusiju neodlučnih učesnika („Hiljadugodišnji brak sa Mađarima ide naopako. Moramo da se razvedemo." ) Postao je član Slovačkog nacionalnog saveta i potpisao Martinsku deklaraciju, kojom se zalagao za političku uniju sa češkom nacijom. U ranom periodu Čehoslovačke, kada je deo crkvene jerarhije još uvek preferirao Ugarsku kraljevinu, on je intenzivno lobirao za novu državu.
Hlinka se brzo razočarao nedemokratskim metodama svog bivšeg kolege Vavra Šrobara (opunomoćenog ministra za poslove Slovačke), nekim antireligijskim delovanjem i neravnopravnim položajem Slovačke. Požalio se premijeru i upozorio ga da će ovi problemi eskalirati na mirovnoj konferenciji u Parizu. Hlinka je smatrao da se problemi mogu rešiti na osnovu Pitsburškog sporazuma koji je obećavao autonomiju Slovačke u okviru Čehoslovačke. 28. avgusta 1918. je otputovao u Pariz pod uticajem Františeka Jehličke, kome je Hlinka slepo verovao. Hlinka je potom podelio memorandum o Slovačkoj novinarima i diplomatama, ali nije uspeo da se sastane sa ključnim donosiocima odluka. [1] Hlinku, koji je stigao sa pasošem koji je izdala Poljska na ime „Jozef Berger“, [2] je francuska policija uhapsila i izbacila iz Pariza. Ovo loše tempirano i organizovano putovanje moglo je ozbiljno da naškodi interesima Čehoslovačke na konferenciji i naruši imidž slovačkih autonomaša. Osim Hlinke, svi učesnici su ostali u inostranstvu i kasnije radili za mađarski iredentizam. [3] Čak se i Slovačka narodna partija ogradila od delovanja svog lidera. Hlinka je bio zatvoren i politički izolovan.
Bez obzira na grešku, Hlinka je ostao popularan među biračima Slovačke narodne partije. Aprila 1920. izabran je u čehoslovački parlament i pušten iz zatvora. Nakon toga, skoro 20 godina vodio je borbu za autonomiju i priznanje nezavisne slovačke nacije. Njegova motivacija bila je zasnovana na verskoj i jezičkoj osnovi. [4] Hlinka je prihvatio ideju zajedničke čehoslovačke političke nacije [5] ali je verovao da centralizam i etnički čehoslovaštvo ugrožavaju slovačke interese i njihov nacionalni i kulturni identitet („Mi smo za zajedničku državu Čeha i Slovaka, ali smo za primenu nacionalne individualnosti oba konstitutivna naroda.“ [6] ) Njegova stranka je brzo postala najpopularnija stranka u Slovačkoj sa potencijalom oko 25%–35%.
Hlinka je bio poznat po svojoj harizmu, temperamentu, tvrdoglavosti i oštrom jeziku. Iste osobine su ga činile teškim partnerom za pregovore. Hlinka je redovno vređao svoje protivnike i često je bio kritikovan zbog primitivizma. Nedostatak visokog obrazovanja doveo ga je do nekritičkog divljenja nekih njegovih sumnjivih kolega. [3] Posebno je to bio slučaj sa Vojtehom Tukom koji je nekoliko puta potkopavao interese stranke, ali je sačuvao Hlinkino poverenje.
Na kraju svog života, Hlinka je bio više živi simbol partije nego pravi kreator politike. Tokom 1930-ih, partija se postepeno približavala autoritativnim i nedemokratskim političkim idejama. Hlinka je simpatizovao autoritarne režime poput Salazarove Portugalije ili Dolfusove Austrije, obe države u kojima je katolički klerikalizam igrao centralnu ulogu. Tokom poslednjih godina njegovog života, njegova stranka je bila interno podeljena na dva krila – konzervativce predvođene katoličkim sveštenikom Jozefom Tisom i radikale, uglavnom mlade nezadovoljne članove. Hlinka je pokušavao da balansira i iz taktičkih razloga ih je naizmenično podržavao. Hlinka, koji nikada nije dobro razumeo spoljnu politiku, bio je za saradnju sa Konradom Henlajnom i Janošom Esterhazijem. [3]
Dana 5. juna 1938. Hlinka je održao govor na demonstracijama u Bratislavi gde je ponovo pokrenuo zahtev za slovačkom autonomijom. Potpisao je treći predlog za autonomiju, ali je umro pre nego što je postigao svoj cilj. Tek nakon Minhenskog sporazuma, kada je Čehoslovačka ušla u nemačku sferu uticaja, gubitkom češke granice i pod pretnjom teritorijalnih zahteva Mađarske, HSLS je iskoristio slabost države i proglasio autonomiju 6. oktobra 1938, manje od dva meseca posle Hlinkine smrti.
Nasleđe[uredi | uredi izvor]
Tokom prve Slovačke republike, države klijenta nacističke Nemačke (1939–1945), režim je Hlinku smatrao nacionalnim herojem. Josef Tiso, njegov zamenik i naslednik u Hlinkinoj Slovačkoj narodnoj partiji, postao je predsednik prve fašističke Slovačke republike. Hlinkina garda, milicija koju je održavala Hlinkina Slovačka narodna partija osnovana neposredno pre Hlinkine smrti, kasnije je učestvovala u Holokaustu u Slovačkoj.
U komunističkoj Čehoslovačkoj Hlinka je bio prikazan kao „klerofašista“.
Nakon pada komunizma, Hlinka je ponovo postao cenjena ličnost, uglavnom među nacionalističkim simpatizerima i hrišćansko-demokratskim organizacijama, dok je ostatak današnjeg slovačkog društva uglavnom indiferentan prema sećanju na Hlinku. Hlinkin lik mogao se naći na slovačkoj novčanici od 1000 kruna, pre nego što je Slovačka uvela evro 2009. godine. Predlog u Slovačkom parlamentu da se on proglasi „ocem nacije“ zamalo je prošao u septembru 2007. [7]
Sada se Andreja Hlinke uglavnom sećaju u rodnoj Černovi, gde se može naći njegova kuća. Izložba je otvorena za javnost. Nedavno, ponovo je otvoren Mauzolej Andreja Hlinke u Ružomberoku.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Vašš 2011, str. 127.
- ^ Mečislav Borák, Czy Polacy chcieli porwać Andreja Hlinkę?, [in:] Kalendarz Śląski 33 (1997), p. 142
- ^ a b v Krajčovičová 2004.
- ^ Vašš 2011, str. 128.
- ^ Vašš 2011, str. 129.
- ^ Vašš 2011, str. 133.
- ^ Balogová, Beata (2007-12-17). „2007 was turbulent for the ruling coalition”. The Slovak Spectator. Pristupljeno 2008-11-09.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Krajčovičová, Natália (2004). „Andrej Hlinka v slovenskej politike” [Andrej Hlinka in the Slovak Policy]. Historická revue (na jeziku: Slovak). Bratislava: Slovenský archeologický a historický ústav. ISSN 1335-6550. Arhivirano iz originala 2011-09-12. g.
- Vašš, Martin (2011). Slovenská otázka v 1. ČSR (1918–1938) [The Slovak Question in the 1st Czechoslovakia (1918–1938)] (na jeziku: Slovak). Martin: Matica slovenská. ISBN 978-80-8115-053-1.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Talks about the Slovak history and about Andrej Hlinka by Dr. Juraj Kuniak (Agens Banska Bystrica. . 1991. ISBN 80-900504-0-9. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć)) translation into English by Dr. H. Reuvers, Maastricht, 2004.