Antal Hodinka

Antal Hodinka
Antal Hodinka
Lični podaci
Datum rođenja	(1864-01-12)12. januar 1864.
Mesto rođenja	Ladomirov, Austrijsko carstvo
Datum smrti	15. jul 1946.(1946-07-15) (82 god.)
Mesto smrti	Budimpešta, Mađarska

Anton Hodinka (mađ. Hodinka Antal, rsn. Антоній Годинка; Ladomirov, 12. januar 1864. — Budimpešta, 15. jul 1946) bio je mađarski istoričar, etnograf i profesor rusinskog porekla.

Život i rad

Rodio se 13. januara 1864. u zatkarpatskom selu Ladomirovu. Kao sin grkokatoličkog sveštenika, trebalo je da nastavi porodičnu profesiju i sam postane sveštenik. Učio je osnovnu, srednju i teološke škole u Marmaroš-Sigetu u županiji Marmaroš (1871-1873) i Užgorodu (1873-1882) i Centralni katolički seminar u Budimpešti (1882-1886). U katoličkom seminaru se specijalizovao u teologiji, slovenskoj filologiji i istoriji, koju je naročito zavoleo. Interesujući se sve više za istoriju, odlučio je da napusti sveštenički poziv i posveti se istraživanju. Tako je sa dvadeset i tri godine napisao svoje prvo veće delo Borbe naše crkve protiv bosanskih bogumilskih jeretika (mađ. Egyházunk küzdelmei a bosnyák bogumil eretnekekkel) Budimpešta 1877.

Nakon diplomiranja 1886, dve godine je proveo prevodeći s ruskog na mađarski nekoliko studija ruskog vizantologa V. G. Vasiljevskog (1838-1899) koje se tiču srpske i mađarske istorije. Ovo je radio prevashodno za Đerđa Paulera (1841-1903), oca mađarske pozitivističke istoriografije i direktora Mađarskog nacionalnog arhiva, koji je u to vreme pisao svoje veliko delo o srednjovekovnoj Ugarskoj „Istorija mađarskog naroda pod arpadovskim kraljevima“ (mađ. A Magyar nemzet története az Árpádházi királyok alatt). Godine 1888. Hodinka se na Paulerovu preporuku zaposlio u Mađarskom narodnom muzeju. Tamo mu je poveren posao oko organizacije i katalogizacije slovenskih rukopisa. Međutim, ostao je kratko u Nacionalnom muzeju. Sledeće godine je postao saradnik (1889-1891) u čuvenom bečkom „Austrijskom institutu za istraživanje istorije“ (nem. Institut für Osterreichische Geschichtsforschung). Ovde je nastavio svoje studije iz diplomatike, paleografije i slovenske filologije i radio na svojoj doktorskoj disertaciji koju je mislio da odbrani na Univerzitetu u Budimpešti.

Njegova doktorska disertacija, koja je nosila naslov „Izvori i najranije doba srpske istorije“ (mađ. A szerb történelem forrásai és elsö kora), objavljena je u izdanjima 1891-1892. istorijskog časopisa „Istorijske riznice“ (mađ. Történelmi tár) Mađarskog istorijskog saveza. Agneš Ozer ju je ocenila ovako: „Doktorska disertacija Antala Hodinke može se smatrati sažimanjem svih saznanja mađarske istoriografije devetnaestog veka o ranom periodu srpske istorije, u kojem je svojim komentarima ukazao na ona kritična mesta, koja ni u kasnijim istorijskim istraživanjima nisu do kraja razjašnjena“.

Primivši doktorat 1891, narednu deceniju i po (1892-1906) proveo je u Beču kao arhivista i bibliotekar (prevashodno u Carsko-kraljevskoj fideikomis biblioteci). Sarađivao je sa istaknutim mađarskim istoričarem Lajošem Talocijem (1858-1916) koji je tada obavljao dužnost direktora Arhiva austrougarskog ministarstva finansija u Beču. Taloci je tada spremao višetomnu zbirku dokumenata o srednjovekovnim slovenskim zemljama na području Ugarske - Diplomatski kodeks krajeva priključenih Kraljevini Ugarskoj (lat. Codex diplomaticus partium Regno Hungariae adnexarum), koje je zamislio kao deo serije „Istorijski spomenici Ugarske“ (lat. Monumenta Hungariae Historica. Diplomataria)

Hodinka je postao jedan od Talocijevih bliskih saradnika u ovom projektu. Zajedno sa Talocijem izdao je prvi tom ove serije „Arhiv za hrvatsku granicu I. 1490-1527“ (mađ. A horvát veghelyek oklevéltára. I. 1490-1527), Budimpešta, 1900. tom 31 serije MHHD.

Položivši ispit za predavača (habilitacija) na Univerzitetu u Budimpešti 1906, postao je iste godine profesor istorije mađarske kulture na Pravnoj akademiji u Požunu (danas Bratislava, Slovačka). Na tom položaju se zadržao i nakon što je pravna akademija prerasla u univerzitet 1914. Ugarska je Prvog svetskog rata izgubila svoje severne krajeve, pa je Univerzitet u Požunu morao da se prebaci u Pečuj, koji je nekada bio sedište najstarijeg srednjovekovnog univerziteta u Ugarskoj (1367). Zajedno sa univerzitetom preselio se Hodinka. Godine 1923. imenovan je za šefa katedre za opštu istoriju. Na tom položaju je ostao sve do svog penzionisanja 1935, u sedamdeset i prvoj godini. Tokom godina provedenih na Univerzitetu u Pečuju Hodinka je dva puta bio dekan Filozofskog fakulteta, a jednom (1932-1933) i veličanstveni rektor (lat. rector magnificus) Univerziteta. Godine 1910. je postao dopisni član Mađarske akademije nauka, a 1933. punopravni.

Godine 1916. izašlo je njegovo dvojeznično delo „Ruski letopisi o Mađarima“ (mađ. Az orosz évkönyvek magyar vonatkozásai). Delo se bazira na 23 toma „Potpune zbirke ruskih letopisa“ (rus. Полное собрание русских летописей) koja su objavljena u periodu 1841-1911. Sadrži sve delove hronika koji se tiču istorije Ugarske i Mađara. Najveća mana dela je što nije dovoljno propraćeno beleškama. Godine 1917. objavio je „Opis rimskih arhiva i biblioteka“ (mađ. A római levél- és könyvtárak ismertetése).

Hodinka se prevashodno bavio sakupljanjem, analiziranjem i uređivanjem izvora. Iza sebe nije ostavio veću sintezu. Jedino važno delo tipa sinteze je „Istorija grkokatoličke mukačevske episkopije“ (mađ. A munkácsi görög-katholikus püspökség története) 1909. Mađarska akademija nauka je ovu knjigu nagradila Ipoljijevom nagradom. Dopunjena je i zbirkom relevantnih dokumenata pod naslovom „Arhiv mukačevske episkopije grčkog obreda“ (mađ. A munkácsi görög szertartású püspökség okmánytára) 1911. Nažalost, objavljen je samo jedan tom.

Hodinka je pisao i o svom zavičaju, Karpatskoj Ruteniji. Godine 1918. objavio je „Priloge istoriji užhorodske tvrđave, grada i oblasti“ (mađ. Adalékok az ungvári vár és tartománya és Ungvár város történetéhez). Njegov prvi pokušaj rekonstruisanja istorije svog naroda obeležen je delom „Stanište, ekonomija i prošlost zakarpatskih Rusina“ (mađ. A kárpátaljai rutének lakóhelye, gazdaságuk és multjuk) 1923, koje je prevedeno i na engleski, francuski i rusinski. Godine 1937. izdao je delo „Knez Ferenc Rakoci II i ’najverniji narod’“ (mađ. II. Rákóczi Ferenc fejedelem es a „gens fidelissima“), u kom opisuje ulogu Rusina (najvernijeg naroda) u Rakocijevom ustanku protiv Habzburga.

Od njegovih studija iz serije Mađarske akademije nauka, Studije iz istorijskih nauka, vredne pomena su „Studije iz istorije bosansko-đakovske episkopije“ (mađ. Tanulmányok a bosnyák-djakovári püspökség történetéből) iz 1896. i „Povelje grčkog trgovačkog društva u Tokaju, 1725-1772 “ (mađ. A tokaji görög kereskedő társaság kiváltságlevelének ügye, 1725-1772) iz 1912.

Posle prelaska u Univerzitet u Pečuju Hodinka je napisao nekoliko manjih radova o istoriji Pečuja. Od njih vredi izdvojiti „Četiri savremena izveštaja o srpskom pljačkanju Pečuja 1704.“ (mađ. Négy egykoru jelentés az 1704-ipécsi rác dulásról) (vidi Pljačka Pečuja 1704.) i dve studije o istoriji grada „O istoriji Univerziteta u Pečuju i istoriji grada Pečuja“ (mađ. A pécsi egyetem és Pecs város multjáról) iz 1932. i „Prilozi istoriji grada Pečuja, 1686-1701“ (mađ. Adalékok Pécs város történetéhez, 1689-1701) iz 1942.

Hodinka je dugo živeo. Umro je u Budimpešti 15. jula 1946. u osamdeset i drugoj godini.

Radovi

• A rutének
• Cseh források
• A szerb fejedelemség viszonya Magyarországhoz (Bp., 1889)
• A szerb történet forrásai és az első kora (1891)
• Szláv források (1898)
• Tanulmányok a bosnyák-djakovári püspökség történetéből (1898)
• A munkácsi görög-katholikus püspökség története (Bp. 1909)
• Egyházunk küzdelme a bosznia bogomil eretnekekkel (191?)
• A Munkácsi gör. szert. püspökség okmánytára (1911–)
• A tokaji görög kereskedőtársulat kiváltságának az ügye 1725-1772 (1912)
• Kálmán királyunk 1099-iki perenysli csatája (1914)
• Az orosz évkönyvek magyar vonatkozásai (1916)
• A római levéltárak és könyvtárak ismertetése (1917–)
• Adalékok az ungvári vár és tartománya és Ungvár város történetéhez (1917)
• A kárpátaljai rutének lakóhelye, gazdaságuk és multjuk (Bp.1923)
• A muszka könyvárusok hazánkban (gróf Klobelsberg-Emlékkönyv)
• A magyarországi rutén letelepülések története (megbízás az MTA II. oszt. által hirdetett nyílt pályázaton)
• Négy egykorú jelentés az 1704-i pécsi rácz dúlásról (1932)
• A töröktől visszafoglalt Pécs első fele (1934)
• Ami a karlócai békekötésből kimaradt és következményei (Pécs 1935)
• II. Rákóczi Ferenc fejedelem és a "gens fidelissima" (1937)
• Szent István emlékezete és királyságának eszméje a szlávoknál (Bp. 1938)
• Adalékok Pécs város történetéhez 1686–1701-ig (1943)
• Ruszin - magyar igetár (1945)

Literatura

• Várdy, Steven Béla (1985). Clio's art in Hungary and in Hungarian-America. New York. 
• Ozer, Agneš (2009). Srbi i Srbija u mađarskoj istoriografiji XIX veka. Novi Sad.