Pređi na sadržaj

Antoan-Žan Gros

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Antoan-Žan Gros
Žak-Luj David
Lični podaci
Datum rođenja(1771-03-16)16. mart 1771.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti25. jun 1835.(1835-06-25) (64 god.)
Mesto smrtiMedon, Francuska
Umetnički rad
Poljeslikarstvo
Pravacneoklasicizam
Uticaji odŽak-Luj David

Antoan-Žan Gros (fr. Antoine-Jean Gros; Pariz, 16. mart 1771 — blizu Medona, 25. jun 1835) bio je francuski slikar. Uglavnom je slikao na istorijske teme. Dobio je titulu barona Grosa 1824.[1][2]

Gros je studirao kod slikara Žaka-Luja Davida u Parizu i započeo je samostalnu umetničku karijeru tokom Francuske revolucije. Bio je primoran da napusti Francusku i preselio se u Đenovu. Njegov portret francuskog lidera Napoleona Bonaparte u bici kod Arkola (1796) privukao je pažnju javnosti na Grosov rad i slikar je pridobio Napoleonovo pokroviteljstvo.[3][4]

Posle višegodišnjeg putovanja sa Napoleonovom vojskom, vratio se u Pariz 1799. godine. Pored toga što je napravio nekoliko velikih slika bitaka i drugih događaja iz Napoleonovog života, Gros je bio uspešan portretista.

Konjički portret kneza Borisa Jusupova, 1809

Rođen je u Parizu. Gros je počeo da uči da crta sa šest godina od svog oca, Žan-Antoana Groa,[5] koji je bio slikar minijatura. Pokazao se kao darovit umetnik. Njegova majka takođe je bila slikarka.[6] Krajem 1785. Gros je, po sopstvenom izboru, ušao u atelje Žaka-Luja Davida, koji je marljivo posećivao, nastavljajući da u isto vreme prati časove Koledža Mazaren .

Smrt njegovog oca, čije su okolnosti bile osramoćene Francuskom revolucijom, bacila je Grosa u situaciju da se sam snalazi u životu. On se u potpunosti posvetio svojoj profesiji i takmičio se (neuspešno) 1792. za gran pri. Otprilike u to vreme, međutim, na preporuku Škole primnjenih umetnosti, slikao je portrete članova Nacionalnog konventa, ali kako se revolucija razvijala, Gros je napustio Francusku 1793. i otišao u Italiju.

Đenova i Bonaparta[uredi | uredi izvor]

Gros se izdržavao u Đenovi kao portretista. Posetio je Firencu, a vratio se u Đenovu gde je upoznao Žozefinu de Boarne. Nakon prijema kod Žozefine u Milanu, Grosa je dobro primio njen muž, Napoleon Bonaparta .

Nakon što je Gros naslikao scenu, Bonaparta na Pont d'Arkole, Bonaparta mu je dao mesto iinspecteur aux revues, što je Grosu omogućilo da prati vojsku. Godine 1797. Gros je bio zadužen za odabir plena za Luvr.[7]

Godine 1799. Gros je napustio Đenovu i otišao u Pariz. Početkom 1801. godine nalazi se u Kapucinima . Njegova studija za sliku Bitke kod Nazareta, koja se sada nalazi u muzeju u Nantu, dobila je nagradu koju su 1802. ponudili konzuli, ali projekat nije izveden, zbog, kako se navodi,[8] Napoleonove ljubomore na Žan-Andoša Žunoa, generala prikazanogna slici. Gros je dobio zadatak da naslika Bonapartu u poseti žrtvama kuge u Jafi</i>, koja se sada nalazi u Luvru. Tokom 1806. godine uradio je sliku Bitka kod Abukira, 25. jula 1799, (Žoašen Mira u bici kod Abukira) sada u Versaju;[9] i 1808. godine od njegovog Napoléon sur le champ de bataille d'Eylau, le 9 février 1807 (Napoleon na bojnom polju posle bitke kod Ajlaua) danas takođe deo kolekcije Luvra.[10][11]

Na Salonu 1804. Gros je debitovao sa svojom slikom Bonaparta u poseti žrtvama kuge u Jafi. Slika je dala zamajac njegovoj karijeri kao uspešnog slikara. Prikazuje Bonapartu u Jafi u poseti vojnicima zaraženim bubonskom kugom Prikazan je kako pruža ruku jednom od bolesnih, neuznemiren bolešću. Prema P. Džil Morsi, Napoleon je naručio od Grosa da naslika scenu kako bi neutralisao britansku propagandu. Propaganda se fokusirala na dve epizode egipatske kampanje (1798—1800). Prvo kada je naredio masakr turskih zarobljenika. Drugo, kada je naredio ubijanje francuskh vojnicima koji su bolovali od kuge, trovanjem. Slika prikazuje saosećajnog Napoleona koji posećuje bolesne u bolnici za kugu. Mors dodaje da je Gros verovatno koristio bolest kao metaforu za sujetu Napoleona i njegovog Prvog carstva.[12]

Dok je Bonaparta zaista posetio kuću za obolele, kasnije, dok se njegova vojska spremala da se povuče iz Sirije, naredio je trovanje (laudanumom) oko pedeset svojih muškaraca zaraženih kugom.[13]

Kasniji život i smrt[uredi | uredi izvor]

Godine 1810. njegov Madrid i Napoleon kod piramida (Versaj) pokazuju da ga je Napoleon napustio. Njegovi portreti Fransoa I i Karla V, 1812 (Luvr), imali su značajan uspeh.

Nasleđe i počasti[uredi | uredi izvor]

Gros je postao član Legije časti 22. oktobra 1808. od strane Napoleona[14] nakon Salona 1808. godine, gde je izlagao bitku kod Ajlaua.[11] Gros je imao mnogo učenika i imao je dodatno više učenika od perioda kada je David napustio Pariz 1815.

Pod Burbonskom restauracijom, Gros je postao član Akademije primenjenih umetnosti,[15] profesor na Školi primenjenih umetnosti, i član Reda Svetog Mihaila,[traži se izvor] Dobio je titulu barona 1824 . od francuskog kralja Šarla X.[1]

Gros je inspirisao Ežena Delakroa, posebno svojim radom u litografiji. Obojica su radila u istom vremenskom periodu i obojica su radila Napoleonove portrete. Međutim, u jednom trenutku, Gros je nazvao jednu od njegovih slika masakrom umetnosti.[traži se izvor]

G. Dargenti je napisao knjigu na ovu temu pod naslovom: Les Artistes célèbres. Le Bon Gros (1887)[16]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Bonaparta na Pont d'Arkole, 1796
    Bonaparta na Pont d'Arkole, 1796
  • Napoleon u poseti žrtvama kuge u Jafi, 1804
    Napoleon u poseti žrtvama kuge u Jafi, 1804
  • Bitka kod Abukira, 25. jul 1799, 1806
    Bitka kod Abukira, 25. jul 1799, 1806
  • Napoleon kod piramida 1798, 1810
    Napoleon kod piramida 1798, 1810
  • Poručnik Šarl Legran, v. 1810
    Poručnik Šarl Legran, v. 1810

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Antoine-Jean Gros | An Introduction to 19th Century Art”. Pristupljeno 12. 6. 2017. 
  2. ^ „Ministère de la culture – Baron Gros”. Pristupljeno 12. 6. 2017. 
  3. ^ Jordan, David P. (2012-07-24). Napoleon and the Revolution (na jeziku: engleski). Palgrave Macmillan. str. 153. ISBN 978-0-230-36281-9. 
  4. ^ Gueniffey, Patrice (2015). Bonaparte: 1769–1802 (na jeziku: engleski). Harvard University Press. str. 288. ISBN 978-0-674-36835-4. 
  5. ^ „The Napoleon Series”. Arhivirano iz originala 30. 3. 2017. g. Pristupljeno 23. 7. 2016. 
  6. ^ Profile of Pierrette-Madeleine-Cécile Durand Arhivirano 10 avgust 2017 na sajtu Wayback Machine at the Dictionary of Pastellists Before 1800.
  7. ^  Jedna ili više prethodnih rečenica uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Gros, Antoine Jean, Baron”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
  8. ^ Fontainas, André (1906). Histoire de la peinture française au XIXme siècle (1801-1900) (na jeziku: francuski) (second izd.). Paris: Société du Mercure de France. str. 28. OCLC 431638175. 
  9. ^ „Colonial History: The Battle of Aboukir”. Art History for Filmmakers. 20. 7. 2020. 
  10. ^ „Napoleon on the Battlefield of Eylau” (na jeziku: engleski). Department of Paintings, The Louvre. 
  11. ^ a b Prendergast, Christopher. (1997). Napoleon and History Painting: Antoine-Jean Gros's La Bataille d'Eylau. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-817402-0
  12. ^ P. Jill Morse, "The Medics in A. J. Gros's 'Bonaparte At The Pest House At Jaffa.'" Consortium on Revolutionary Europe 1750-1850: Selected Papers (2000), pp. 147–164.
  13. ^ Peterson, Robert K. D. (1995). „Insects, Disease, and Military History”. American Entomologist. 41 (3): 147—160. doi:10.1093/ae/41.3.147. 
  14. ^ „Ministère de la culture – Base Léonore”. Pristupljeno 12. 6. 2017. 
  15. ^ „Ministère de la culture”. Pristupljeno 12. 6. 2017. 
  16. ^ IdRef - Identifiants et Référentiels pour l'ESR. Arhivirano 30 oktobar 2022 na sajtu Wayback Machine Detailed record: Notice bibliographique.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антоан-Жан_Грос&oldid=27855285”