Bambara (narod)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bambara
Бамана, Банмана
pripadnici naroda Bambara iz doline gornjeg Senegala, 1890. (ilustracija pukovnika Freja)
Ukupna populacija
2.700.000 (2005.)
Regioni sa značajnom populacijom
 Senegal,  Gvineja,  Mali,
 Burkina Faso,  Niger,
 Obala Slonovače,  Mauritanija
Jezici
bambara, francuski
Religija
islam
Srodne etničke grupe
Mandinke, Soninke, Diola, i drugi narodi iz Mande grupe

Bambara, poznati i pod imenima Bamana i Banmana etnička je grupa iz porodice Mande koja prvenstveno naseljava područja zapadne Afrike, posebno južni deo Malija, Gvineju, Burkinu Faso i Senegal.[1][2] Danas oni čine najveću Mande etničku podgrupu u Maliju, sa 80% stanovništva koje govori bambara jezik, nezavisno od narodnosti.

Etnonim[uredi | uredi izvor]

Prema Enciklopediji Afrike, Bambara znači nevernik; a ovaj narod je stekao to ime jer se odupirao islamu nakon što je tukulorski osvajač el Hadž Omar Tal doneo religiju 1854. godine.[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Bambara narod su potomci plemenitog roda naroda Mandinka. Oni su osnovali Carstvo u Maliju u trinaestom veku. Mandinke i Bambare su podgrupe Mande etničke grupe, čija se najranija istorija može pratiti do nalazišta u blizini Tišita (sada zatrpanog ispod saharskog peska u južnoj Mauritaniji), gde su urbani centri počeli da nastaju još od 2500 godina p. n. e. Oko 250. godine p. n. e. je pleme Bozo, podgrupa Mande naroda, osnovalo grad Đene. Između 300. i 1100. godine, Soninke Mande su bili dominantna grupa u zapadnom Maliju, upravljajući Carstvom Gane. Kada se Mande Sogajsko carstvo raspalo oko 1600. godine, mnoge etničke grupe koje su govorile Mande jezikom i živele uz gornji sliv reke Niger, migrirale su ka centru teritorije. Bambara narod se pojavio ponovo uz nastanak Bamana Carstva 1740. godine, kada je Carstvo Mali počelo da propada nakon sredine 16. veka.

Iako se moderni istoričari i etnolozi ne mogu složiti oko porekla ili značenja etnolingvističkog termina, pomen imena Bambara se javlja početkom 18. veka.[4] Uz svoju široku upotrebu za određivanje ove etno-lingvističke grupe, bambara je takođe bio naziv za zarobljene Afrikance koji su poreklom iz unutrašnjosti Afrike, iz severnog Senegala, prevoženi do Amerike preko Senegambijske obale. Još od 1730. godine na robovskim pijacama Goreje, termin se odnosio na robove koji su već bili u službi lokalnih moćnika ili Francuza.[5]

Razvijajući se od zemljoradničkih zajednica u Vasuluu, između Sikasoa i Obale Slonovače, Bamanska bratstva su počela da se udružuju u državnu strukturu koja je postala Bambara carstvo, a zatim Carstvo Mali. Kao sušta suprotnost muslimanskim susedima, carstvo Bamana je negovala i formalizovala tradicionalne mnogobožačke religije, iako su muslimanske zajednice ostale lokalno moćne, u slučaju da su odvojene od centralne moći u Segou.

Bamana je postala dominantna kultura u zapadnom Maliju. Bambara jezik, značenjski blizak Mandinga i Djula jezicima, postao je glavni međuetnički jezik u Maliju i jedan od dva zvanična jezika u Maliju, uz francuski.

Kultura[uredi | uredi izvor]

Religija[uredi | uredi izvor]

Bambara ženska figura, Mali, kraj 19. i početak 20. veka. Drvo, muzej afričke umetnosti, Smitsonijan.

Iako je sada većina pripadnika naroda Bamana islamizovana, mnogi od njih i dalje praktikuju tradicionalne rituale, pogotovo pri poštovanju kulta predaka. Ovaj oblik sinkretičkog islama je redak, uzimajući u obzir prelaske koji su se događali sve do kraja 19. veka. U moderno doba, čuvena je Bamana ritualna umetnost.

Društvena struktura[uredi | uredi izvor]

Narod Bambara deli mnoge aspekte šire Mande društvene strukture. Zajednice su patrilinearne i patrijarhalne, s tim da nijedna žena nije pokrivena velom. Mande kultura je poznata po svojim bratstvima i sestrinstvima (Ton) a Bambara narod je tokom istorije očuvao ove saveze. Prva država je nastala restrukturiranjem lovačkih i omladinskih Tonova u ratnički stalež. Kako su njihovi pohodi na susedne države bili uspešni, Bambare su stvorili Džontone (džon - rob), ili stalež ratnika-robova, koji se obnavljao i poboljšavao ratnicima zarobljenima u borbi. Iako su robovi bili isključivani iz nasledstva, vođe Džontona su stvorile jak korporativni identitet. Njihovi pohodi su opskrbljivali ekonomiju države trgovačkom robom i robovima, i potpomogli poljoprivrednicima u dobijanju nove zemlje.

Kaste[uredi | uredi izvor]

Tradicionalno, društvo Mande je hijerarhijsko ili kastno, sa plemstvom i vazalima. Bamanski politički poredak stvorio je malu grupu slobodnog plemstva postavljenog usred endogamne kaste i etničke varijacije. Sve kaste i etničke grupe su obavljale važne uloge u državi Bamana, a ova razlika se vremenom povećala. Na primer, trgovci Maraka razvili su gradove koji su se usredsređivali na pustinjsku trgovinu, a drugi su se usredsredili na poljoprivrednu proizvodnju velikih razmera koristeći robove koje je država zarobila. Džula kasta se specijalizovala za trgovinu na daljinu, kao i zajednica Fula u državi, koje su uz to uključile stočarstvo. Bozo zajednica je nastala uglavnom iz ratnih zarobljenika, a država ih je pretvorila u ribolovce i rečno-plovnu zajednicu.

Umetnost[uredi | uredi izvor]

Narod Bambara je usvojio mnoge umetničke tradicije. Umetnički predmeti se podjednako prave u religijske svrhe, kao i radi definisanja kulturnih i verskih razlika. Bamana umetnička tradicija uključuje grnčarstvo, tkanje, predmete od gvožđa i maske. Iako se većina moderne Bamana umetnosti može naći na pijacama umetničkih rukotvorina, najfinija tradicija je deo svetih zanata, stvorena kao prikaz religjskih verovanja i koristi se u ritualima.

Bamana umetničke forme uključuju i n’tomo masku i Đivara statue. Maske Ntomo koriste plesači prilikom muških ceremonija inicijacije. Ukras za glavu Đivara su pri žetvi nosili mladići koje je zemljoradničko udruženje biralo. Druge Bamana statue uključuju i statue plodnosti koje su mlade supruge morale sve vreme da nose sa sobom radi osiguranja plodnosti, kao i specijalne statue za lovce i zemljoradnike, često korišćene kao žrtvenici drugih grupa nakon plodonosne sezone ili uspešnih lovačkih pohoda.

Svaka posebna kreativna osobina koju su pojedinci sticali, smatrala se posebnim načinom za ukazivanje poštovanja višim bićima. Moći kroz stvaranje Bamana umetnosti su korišćene da umilostive duhove predaka i prikažu lepotu u onome u šta veruju.

Galerija[uredi | uredi izvor]

Maske[uredi | uredi izvor]

Statue[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Tribal African Art Bambara (Bamana, Banmana)”. Zyama.com - African Art Museum. Pristupljeno 08. 07. 2008. 
  2. ^ den Otter, Elisabeth; Dagan, Esther A. (1997). Puppets and masks of the Bamana and the Bozo (Mali) - from The Spirit's Dance in Africa. Galerie Amrad African Arts Publications. 
  3. ^ Editors: Appiah, Anthony; Gates, Henry Louis, Encyclopedia of Africa, Volume 1, Oxford University Press. Appiah, Anthony; ), Henry Louis Gates (Jr (2010). Encyclopedia of Africa. Oxford University Press. str. 150. ISBN 978-0-19-533770-9.  [1]
  4. ^ Labat, Jean-Baptiste (1728). Nouvelle Relation de l'Afrique Occidentale 3 Vol. Paris. 
  5. ^ Bathily, Abdoulaye (1989). Les Ports de l'Or Le Rouyaume de Galam (Sénégal) de l'Ere Musulmane au Temps de Nègriers (VIIIe-XVIIe Siècle). Paris. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Imperato, Pascal James (1970). „The Dance of the Tyi Wara”. African Arts. African Arts, Vol. 4, No. 1. 4 (1): 8—13, 71—80. JSTOR 3334470. doi:10.2307/3334470. 
  • Le Barbier, Louis (1918). Études africaines : les Bambaras, mœurs, coutumes, religions (na jeziku: francuski). Paris. str. 42. 
  • McNaughton, Patrick R. (1979). „Bamana Blacksmiths”. African Arts. African Arts, Vol. 12, No. 2. 12 (2): 65—66, 68—71, 91. JSTOR 3335488. doi:10.2307/3335488. 
  • Pharr, Lillian E. (1980). Chi-Wara headdress of the Bambara: A select, annotated bibliography. Washington, D.C.: Museum of African Art, Smithsonian Institution. OCLC 8269403. 
  • Roberts, Richard L. (1987). Warriors, Merchants and Slaves: The State and the Economy in the Middle Niger Valley 1700-1914. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-1378-8. 
  • Roberts, Richard L. (1980). „Production and Reproduction of Warrior States: Segu Bambara and Segu Tokolor”. The International Journal of African Historical Studies. The International Journal of African Historical Studies, Vol. 13, No. 3. 13 (3): 389—419. JSTOR 218950. doi:10.2307/218950. 
  • Tauxier, Louis (1942). Histoire des Bambara (na jeziku: francuski). Paris: P. Geuthner. str. 226. 
  • Wooten, Stephen R. (2000). „Antelope Headdresses and Champion Farmers: Negotiating Meaning and Identity through the Bamana Ciwara Complex”. African Arts. African Arts, Vol. 33, No. 2. 33 (2): 18—33,89—90. JSTOR 3337774. doi:10.2307/3337774. 
  • Zahan, Dominique (1980). Antilopes du soleil: Arts et rites agraires d'Afrique noire (A. Schendl izd.). Paris: Edition A. Schendl. ISBN 978-3-85268-069-9. 
Bambara na Vikimedijinoj ostavi.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бамбара_(народ)&oldid=26818096”