Banu Šajban
Banu Šajban je bilo arapsko pleme, grana grupe Bakr ibn Va'il. Tokom ranog islamskog doba, pleme se uglavnom naselilo u Džaziri i odigralo je važnu ulogu tokom svoje istorije.
Istorija[uredi | uredi izvor]
U predislamskom periodu, Šajban je sa svojim stadima lutao različitim prostranstvima u zavisnosti od trenutnog godišnjeg doba, zimovanje je najčešće sprovođeno u Džadiji u Nadždu i prelazkom u plodne nizije oko Eufrata za vreme leta, krećući se od Džazire na severu a zatim nadole prema Iraku i obalama Persijskog zaliva.[1]Njegovi glavni protivnici u to vreme bili su plemena Banu Taglib i Banu Tamim. Već od predislamskih vremena, pleme je "slavljeno [...] zbog izuzetnog kvaliteta svojih pesnika, njegove upotrebe vrlo čiste forme arapskog jezika i njegovog borbenog plamena" (Th. Biankui), reputacija njenih članova zadržava se i u islamskom periodu, kada istoričari napominju obe njegove veštine, ratništvo i poeziju.[1]
Za vreme Muhameda i njegovih neposrednih naslednika, pripadnici plemena Šajban su bili saveznici Banu Hašima (klan kome je pripadao Muhamed).[1] Tokom muslimanskog osvajanja Persije, Šajbani el Mutana ibn Harita je igrao vodeću ulogu u osvajanju Iraka. Većina pripadnika Šaibana je ostala aktivna, kao u predislamskim vremenima, uglavnom u Mesopotamiji, ali posebno u okrugu Dijar Bakr, gde su se naselili u velikom broju, a odatle na susednu Jermensku visoravan. Zbog ove blizine, Šajban je igrao važnu ulogu u istoriji rane islamske Jermenije i Azerbejdžana.[1][2] Nekoliko izolovanih grupa i pojedinaca iz plemena su takođe naseljeni u severnoj Siriji i Horasanu, kao što je Abu Davud Halid ibn Ibrahim el Duhli el Šajbani, sledbenik Abu Muslima.[1]
Za vreme Omejada, pleme Šajban je ostalo moćano u Džazira. Pripadnik ovog plemena Šabib ibn Jazid ibn Nu'ajm el Šajbani bio je u stanju da podigne ustanak inspirisan velikim razmerama Haridžita tokom 690-tih godina protiv El Hadžadža ibn Jusufa, kao i El Dahak ibn Kajs el Šajbani u periodu 745-746.[1] Pod ranim Abasidima, najistaknutiji Šajbani bili su porodica Ma'n ibn Za'ida, porodica bivšeg službenika Omejada koji je obezbedio pomilovanje El Mansura. Njegovi sinovi, a posebno njegovi nećaki, Jazid ibn Mazjad i Ahmad ibn Mazjad, okupirali su visoke kancelarije.[1][3] Jazid ibn Mazjad je služio halifu Harun el Rašidu sa uspehom kao generalom, čak i podrivajući haridžitsku pobunu koju je predvodio njegov saplemenik Šajbani el Valid ibn Tarif el Šari, dok je njegov brat Ahmed otišao sa 20.000 saplemenika u pomoć kalifu El Aminu u građanski rat protiv El Ma'muna.[1] Jazid je dvaputa služio kao guverner Jermenije (ogromna pokrajina koja obuhvata Jermeniju i Azerbejdžan), gde je vršio obimnu kolonizaciju sa arapskim muslimanima, posebno u Širvanu. Njega su nasledili sinovi Asad, Muhamed i Halid postavši tako prvi iz dugačke linije šajbanskih guvernera i praotac dinastije Mazjadida koji su vladali u Širvan-u kao autonomni i kasniji nezavisni emiri (Širvanšah) do 1027. godine.[4]
Još jedna uspešna Šajbani linija bila je ona kojoj je pripadao Isa Ibn el Šajh el Šajbani, guverner u Siriji i Jermeniji tokom osamdesetih i osamdesetih 860–880-tih godina. Njegov sin Ahmad iskoristio je haos posle "Anarhije u Samari" i uspostavio sebe kao najjačeg vladar Džazire, kontrolišući Dijar Bakr i jermenske pogranične zemlje Tarona i Antzitene, iako se suočio sa konkurencijom od strane Taglibi Hamdana ibn Hamduna i Turk Isaka ibn Kundajika, vladara Mosula. Ahmad je uspeo da zauzme Mosul posle smrti Ibn Kundajika, ali je 893. godine zbačen usled ponovnog oživljavanja Abasidskog kalifata pod El Mu'tadidom. Nakon njegove smrti 898. godine, El Mu'tadid je preuzeo poslednji posed porodice, Amid, i zatvorio Ahmedovog sina Muhameda.[1][5]
Šajban se u celini ne pominje često u kasnijim vekovima, za razliku od njegovih mnogih pod-plemena ili grubih grupa koje potiču od njega. [1] Neki pripadnici plemena Šajban se pominju u kasnijim vremenima u južnom Iraku kao pesnici, gramatičari i filolozi, a među njima i Šajbani mavla Abu Amr Isak ibn Mirar el Šajbani (umro 825). [1] Članovi plemena se pominju među ranim sledbenicima Karmatianaca u Savadu u Iraku, a opet u severnoj Siriji krajem 10. i 11. veka, nakon čega se "pleme Šajbana kao takve manje pominju, pa je teško pratiti kasniju sudbinu ove vrlo fragmentisane grupe "(Th. Biankuis). [1]
Međutim, Arapi iz regije Dijar Bakr u Turskoj još uvek tragaju za svojim plemenskim poreklom nazad u ovom, plemenu. Neke porodice čak tvrde da su potomci iz poznate linije Isa ibn el Šajh el Šajbani. Međutim, Banu Šajban iz jugoistočne Anadolije je organizovan slobodno i nemaju šeiha kao vođu svoga plemena, kao što je to uobičajeno u arapskim zemljama.
Reference[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Bianquis, Thierry (1997). „S̲h̲aybān”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume IX: San–Sze. Leiden: E. J. Brill. str. 391—392. ISBN 90-04-10422-4.
- Crone, Patricia (1980). Slaves on horses: the evolution of the Islamic polity. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52940-2.
- Kennedy, Hugh N. (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second izd.). Harlow, UK: Pearson Education Ltd. ISBN 978-0-582-40525-7.
- Ter-Ghewondyan, Aram (1976). The Arab Emirates in Bagratid Armenia. Transl. Nina G. Garsoïan. Lisbon: Livraria Bertrand. OCLC 490638192.