Beate Uze

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Beate Uze
Beate Uze 1971. godine
Datum rođenja(1919-10-25)25. oktobar 1919.
Mesto rođenjaKranc, Nemačka
Datum smrti16. jul 2001.(2001-07-16) (81 god.)
Mesto smrtiSankt Galen, Švajcarska

Beate Uze (nem. Beate Uhse; Kranc, 25. oktobar 1919 — Sankt Galen, 16. juli 2001) bila je nemački pilot i preduzetnik. Nakon Drugog svetskog rata otvorila je u Flensburgu prvi seksi-šop. Danas je firma „Beate Uze“ jedna od najvećih učesnika na tržištu erotskih proizvoda i jedan od 50 nemačkih top brendova[1].

Biografija[uredi | uredi izvor]

Beate Uze bila je najmlađe od troje dece zemljoposednika Ota Kestlina i lekarke Margarete Kestlin Renč. Roditelji su decu prosvećivali još od malih nogu, razgovarali sa njima često o seksualnosti i neophodnoj seksualnoj higijeni. Beate je sa 15 godina postala prvakinja u bacanju koplja, a sa 16 je radila kao dadilja u Engleskoj i tako naučila engleski. Po želji svojih roditelja završila je svoje obrazovanje iz oblasti domaćinstvo. Ljubav prema avionima datira još iz tog perioda. Već sa 18 godina išla je u školu letenja i dobila ubrzo pilotsku dozvolu. Radila je za različite firme kao pilot, popravljala ih, proveravala, nadgledala i učestvovala kao dubl pilot u filmovima. Godine 1939. udala se za svog učitelja letenja Hansa Jirgena Uzea. Iz tog braka ima sina Klausa. Muž joj je doživeo nesreću i umro 1944, dok je nju godinu dana kasnije bila uhapsila britanska trupa vojnika. Nakon otpuštanja iz ratnog zatočeništva odselila se sa sinom u Flensburg. Godine 1949. udala se za trgovca Ernsta Valtera Rotermunda i sa njim dobila dvojicu sinova, Dirka i Ulriha. Uze je bila angažovana naturistkinja i član Nemačkog nudističkog saveza. Godine 1989. odlikovana je Saveznim krstom za zasluge republike Nemačke, a godinu dana kasnije imenovana je za počasnog građanina grada Flensburga. Umrla je 2001. u jednoj švajcarskoj klinici od posledica upale pluća. Nemačka televizija ZDF snimila je 2011. godine biografiju o Beate Uze pod nazivom „Beate Uze – Pravo na ljubav“ sa Frankom Potente u glavnoj ulozi[2].

Karijera[uredi | uredi izvor]

Seksi-šop Beate Uze

Kako su je okupacione sile sprečavale da se bavi pilotiranjem, odlučila je da se okrene drugoj branši. U razgovoru sa domaćicama bila je upućena u njihove dileme: s jedne strane o njihovoj potrebi za seksom, a sa druge da zbog straha od budućnosti ne žele da dobiju decu. Tako je počela da objavljuje brošure o Ogino-Knaus metodi, metodi računanja plodnih dana. Prodavanjem brošura za dve rajhs marke po primerku uspela je da zaradi početni kapital i prodre i u veće gradove poput Hamburga i Bremena. Ubrzo je postala savetnica za seks i erotiku i počela da prodaje kondome i knjige o brakovima. Postala je poznata širom sveta a prema tadašnjoj anketi, 98% Nemaca znalo je ko je Beate Uze. Njena ideja bila je da ljudima u razorenoj posleratnoj Nemačkoj treba pomoći i u seksualnoj krizi a ne samo u materijalnoj. Godine 1951. otvorila je najpre radnju sa četvoro zaposlenih koja je prodavala kondome i knjige o „bračnoj higijeni“. 1961. otvorila je prvi seksi-šop na svetu u Flensburgu. Prema savetima advokata, otvorila je radnju na Božić, budući da za vreme Božića ne mora da strepi od napada ljutih građana računajući na to da će negodovanje splasnuti nakon praznika. U radnji i u katalozima bilo je sve više članaka o „bračnoj higijeni“. Čak je i policija bila angažovana u praćenju onih artikala, koji služe da „protivno običaju i vaspitanju, na neprirodan način uzburkaju i zadovolje polne nagone[3]“. Do 1992. godine upućeno joj je preko 2000 optužbi.

Kompanija Beate Uze danas[uredi | uredi izvor]

Danas firma „Beate Uze“ posluje u 13 zemalja sveta a od 2002. prisutna je i na tržištu SAD. Vrednost kompanije procenjuje se na 63 miliona evra[4]. U Berlinu je 1995. otvoren „Muzej erotike Beate Uze“, koji je sama otvorila povodom pedesetogodišnjeg jubileja firme[5].

Film[uredi | uredi izvor]

  • 2011: Beate Uze - Pravo na ljubav (nem. Beate Uhse – Das Recht auf Liebe) (Režija: Hansjer Turn; Glavna uloga: Franka Potente)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pritzbuer 2006, str. 141.
  2. ^ Arhiva veb-stranice televizije ZDF (jezik: nemački) Pristupljeno 31. 7. 2013.
  3. ^ Deckstein 2001, str. 90.(jezik: nemački)
  4. ^ Pritzbuer 2006, str. 141 (jezik: nemački)
  5. ^ Muzej erotike Beate Uze Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. jun 2012)(jezik: nemački) Pristupljeno 31. 7. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Deckstein, Dagmar: Die Aufklörerin Beate Uhse. In Kahlweit, Cathrin. Jahrhundertfrauen: Ikonen - Idole – Mythen. Beck: München 2001
  • Heineman, Elizabeth D. : Der Mythos Beate Uhse. Respektabilität, Geschichte und autobiographisches Marketing in der frühen Bundesrepublik. In: Werkstatt Geschichte. 40, 2006 (online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. januar 2017) PDF; 4,98 MB).
  • Heineman, Elizabeth D.: Before Porn Was Legal: The Erotica Empire of Beate Uhse. Chicago 2011.
  • Hobrecht, Jürgen : Beate Uhse. Chronik eines Lebens. Beate Uhse Holding, Flensburg 2003.
  • Pritzbuer, Uwe Günter-von: Was haben Schmetterlinge im Bauch, wenn sie verliebt sind. In: Hans-Uwe L. Köhler: Sex sells. Mythos oder Wahrheit. GABAL: Offenbach, 2006
  • Steen, Uta van: Liebesperlen – Beate Uhse. Eine deutsche Karriere. Europäische Verlagsanstalt, Hamburg 2003.
  • Steinbacher, Sybille: Wie der Sex nach Deutschland kam. München 2011.


Beate Uze na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беате_Узе&oldid=27369940”