Беате Узе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Беате Узе
Beate Uhse (1971).jpg
Беате Узе 1971. године
Датум рођења (1919-10-25)25. октобар 1919.
Место рођења Cranz
Датум смрти 16. јул 2001.(2001-07-16) (81 год.)
Место смрти Флензбург

Беате Узе (нем. Beate Uhse; 25. октобар 191916. јули 2001) била је немачки пилот и предузетник. Након Другог светског рата отворила је у Фленсбургу први секси-шоп. Данас је фирма „Беате Узе“ једна од највећих учесника на тржишту еротских производа и један од 50 немачких топ брендова[1].

Биографија[уреди]

Беате Узе била је најмлађе од троје деце земљопоседника Ота Кестлина и лекарке Маргарете Кестлин Ренч. Родитељи су децу просвећивали још од малих ногу, разговарали са њима често о сексуалности и неопходној сексуалној хигијени. Беате је са 15 година постала првакиња у бацању копља, а са 16 је радила као дадиља у Енглеској и тако научила енглески. По жељи својих родитеља завршила је своје образовање из области домаћинство. Љубав према авионима датира још из тог периода. Већ са 18 година ишла је у школу летења и добила убрзо пилотску дозволу. Радила је за различите фирме као пилот, поправљала их, проверавала, надгледала и учествовала као дубл пилот у филмовима. Године 1939. удала се за свог учитеља летења Ханса Јиргена Узеа. Из тог брака има сина Клауса. Муж јој је доживео несрећу и умро 1944, док је њу годину дана касније била ухапсила британска трупа војника. Након отпуштања из ратног заточеништва одселила се са сином у Фленсбург. Године 1949. удала се за трговца Ернста Валтера Ротермунда и са њим добила двојицу синова, Дирка и Улриха. Узе је била ангажована натуристкиња и члан Немачког нудистичког савеза. Године 1989. одликована је Савезним крстом за заслуге републике Немачке, а годину дана касније именована је за почасног грађанина града Фленсбурга. Умрла је 2001. у једној швајцарској клиници од последица упале плућа. Немачка телевизија ZDF снимила је 2011. године биографију о Беате Узе под називом „Беате Узе – Право на љубав“ са Франком Потенте у главној улози[2].

Каријера[уреди]

Секси-шоп Беате Узе

Како су је окупационе силе спречавале да се бави пилотирањем, одлучила је да се окрене другој бранши. У разговору са домаћицама била је упућена у њихове дилеме: с једне стране о њиховој потреби за сексом, а са друге да због страха од будућности не желе да добију децу. Тако је почела да објављује брошуре о Огино-Кнаус методи, методи рачунања плодних дана. Продавањем брошура за две рајхс марке по примерку успела је да заради почетни капитал и продре и у веће градове попут Хамбурга и Бремена. Убрзо је постала саветница за секс и еротику и почела да продаје кондоме и књиге о браковима. Постала је позната широм света а према тадашњој анкети, 98 посто Немаца знало је ко је Беате Узе. Њена идеја била је да људима у разореној послератној Немачкој треба помоћи и у сексуалној кризи а не само у материјалној. Године 1951. отворила је најпре радњу са четворо запослених која је продавала кондоме и књиге о „брачној хигијени“. 1961. отворила је први секси-шоп на свету у Фленсбургу. Према саветима адвоката, отворила је радњу на Божић, будући да за време Божића не мора да стрепи од напада љутих грађана рачунајући на то да ће негодовање спласнути након празника. У радњи и у каталозима било је све више чланака о „брачној хигијени“. Чак је и полиција била ангажована у праћењу оних артикала, који служе да „противно обичају и васпитању, на неприродан начин узбуркају и задовоље полне нагоне[3]“. До 1992. године упућено јој је преко 2000 оптужби.

Компанија Беате Узе данас[уреди]

Данас фирма „Беате Узе“ послује у 13 земаља света а од 2002. присутна је и на тржишту САД. Вредност компаније процењује се на 63 милиона евра[4]. У Берлину је 1995. отворен „Музеј еротике Беате Узе“, који је сама отворила поводом педесетогодишњег јубилеја фирме[5].

Филм[уреди]

  • 2011: Беате Узе - Право на љубав (нем. Beate Uhse – Das Recht auf Liebe) (Режија: Хансјер Турн; Главна улога: Франка Потенте)

Референце[уреди]

  1. ^ Pritzbuer (2006). стр. 141.
  2. ^ Архива веб-странице телевизије ZDF (на језику: немачки) Приступљено 31. 7. 2013.
  3. ^ Deckstein (2001). стр. 90.(на језику: немачки)
  4. ^ Pritzbuer (2006). стр. 141 (на језику: немачки)
  5. ^ Музеј еротике Беате Узе(на језику: немачки) Приступљено 31. 7. 2013.

Литература[уреди]

  • Deckstein, Dagmar: Die Aufklörerin Beate Uhse. In Kahlweit, Cathrin. Jahrhundertfrauen: Ikonen - Idole – Mythen. Beck: München 2001
  • Heineman, Elizabeth D. : Der Mythos Beate Uhse. Respektabilität, Geschichte und autobiographisches Marketing in der frühen Bundesrepublik. In: Werkstatt Geschichte. 40, 2006 (online PDF; 4,98 MB).
  • Heineman, Elizabeth D.: Before Porn Was Legal: The Erotica Empire of Beate Uhse. Chicago 2011.
  • Hobrecht, Jürgen : Beate Uhse. Chronik eines Lebens. Beate Uhse Holding, Flensburg 2003.
  • Pritzbuer, Uwe Günter-von: Was haben Schmetterlinge im Bauch, wenn sie verliebt sind. In: Hans-Uwe L. Köhler: Sex sells. Mythos oder Wahrheit. GABAL: Offenbach, 2006
  • Steen, Uta van: Liebesperlen – Beate Uhse. Eine deutsche Karriere. Europäische Verlagsanstalt, Hamburg 2003.
  • Steinbacher, Sybille: Wie der Sex nach Deutschland kam. München 2011.