Bezmotorno zmajarstvo

Bezmotorno zmajarstvo je jedan od vazduholovnih sportova. To je rekreacioni i takmičarski sport srodan vazduhoplovnom jedriličarstvu, ali koji koristi mnogo jednostavniju konstrukciju koja se sastoji iz nekih najosnovnijih elemenata.

Istorija[uredi | uredi izvor]

70-tih godina se pojavljuju u široj primeni slobodnojedreći zmajevi, izuzetno jednostavne konstrukcije, presvučeni jednostavnim platnom i sa veoma lošim letnim karakteristikama. Ubrzo, zmajevi doživljavaju transformaciju u letelice koje su dosta sigurnije za letenje, koje imaju veću finesu što se tiče doleta. Počinju da se koriste savremeniji materijali za preslvačenje platna kao što su dakron i mnogi drugi. Metalne konstrukcije se prave od legure zvane dur aluminijum što ih odlikuje većom čvrstoćom i manjom težinom. Današnji zmajevi se od prvih zmajeva razlikuju po tome što se platno kod njih presvlači materijalima kao što su milar, tehnora. Zatim metalne konstrukcije se rade od karbona i epoksidne smole.

Delovi zmaja[uredi | uredi izvor]

Kobilica[uredi | uredi izvor]

Kobilica je osnovna uzdužna cev na koju se vežu praktično svi ostali glavni delovi zmaja.

Napadna ivica[uredi | uredi izvor]

Postoji leva i desna. Cevi koje formiraju prednji rub krila, te preuzimaju deo opterećenja krila. Najčešće su sačinjene od dva segmenta čime se povećava elastičnost i čvrstoća.

Cevi triangla[uredi | uredi izvor]

Čine dve vertikalne i jedna horizontalna cev za koju se pilot drži i ona se naziva spid bar. Bočne cevi su relativno mekane jer se na njihovo lomljenje troši deo kinetičke energije prilikom sletanja. Na njegove krajeve se veže donji sistem sajli, od kojh su najbolje bočne donje na koje se prenosi glavnina opterećenja krila.

Baza triangla[uredi | uredi izvor]

Baza triangla je takozvani spidbar. Za nju se pilot drži i ona služi za upravljanje.

Ramenjača[uredi | uredi izvor]

Postoji leva i desna. Cevi koje nose glavni deo opterećenja krila. Kod modernih zmajeva nisu čvrsto vezane za kobilicu- tzv "plivajuća ramenjača", koja ublažava udarce i bacanja u termici, te olakšava upravljanje.

Gornja rebra (late) i donja rebra[uredi | uredi izvor]

Daju aerodinamički oblik jedru ili krilu. Načinjena od tankih aluminijumskih cevi ili u kombinaciji sa različitim elastičnim materijalima.

VING-TIP[uredi | uredi izvor]

VING-TIP je pravilno vitoperenje krila u letu.

Sistem donjih sajli[uredi | uredi izvor]

Sistem donjih sajli imaju višestruku ulogu. Jedna je učvršćivanje triangla. Drugu imaju prvenstveno bočne sajle - preuzimaju glavno opterećenje krila.

Sistem gornjih sajli[uredi | uredi izvor]

Održava odgovarajuće vitoperenje krila pri malim brzinama, te učvršćuje krilo dok na njemu nema uzgona- na tlu i pri malim brzinama.

Jedro[uredi | uredi izvor]

Jedro se sastoji od gornjake i donjake. Najčešće je načinjeno od dakrona, a noviji modeli od materijala koji se nazivaju milar, tehnora. Deo jedra što ide preko napadne ivice je od čvrstog i glatkog materijala kako se u letu ne bi menjao oblik, te kako ne bi dolazilo do odlepljivanja strujnica na samoj napadnoj ivici krila.

Gurtna[uredi | uredi izvor]

Postoji velika i mala. One vise na kobilici. Mala ili glavna, određuje visinu na kojoj je okačen pilot, dok je velika sigurnosna i ona se koristi ukoliko dođe do oštećenja glavne.^[1]

Podela zmajeva po klasama[uredi | uredi izvor]

Postoje:

DHV 1 ili školski zmajevi jesu zmajevi na kojima se vrši početnička obuka u letenju i provera tehnike pilotiranja.

DHV 2 ili prelazno - trenažni zmajevi su zmajevi za trenažno letenje, radi osposobljavanja za letenje na visokosposobnim zmajevima.

DHV 3 ili visokosposobni zmajevi predstavljaju zmajeve visokih kvaliteta u pogledu aerodinamičkih karakteristika, a koriste se u takmičenjeu i pri obaranju rekorda.

Instrumenti[uredi | uredi izvor]

Osnovni i nezamenljivi instrument koji se koristi prilikom letenja jeste variometar. Variometar meri varijaciju u promeni atmosferskog pritiska. Govori koliko je penjanje ili gubljenje visine. Beleže kompletne letove. Savremeni variometri su kao mini kompjuteri jer poseduju navigaciju odnosno GPRS. Savremeni variometri mogu da zabeleže i preko 30 trek-logova tj beleže sveukupni let i šta se sve tokom tog leta događalo.

Upravljanje zmajem[uredi | uredi izvor]

Zmajem se upravlja prebacivanjem težine pilota. Pilot visi obešen za zmaja i rukama drži bazu triangla-spidbar. Pomeranjem spid bara napred/nazad (tj. svog tela u odnosu na spidbar) pilot usporava/ubrzava- ponire. Pomicanjem spidbara levo/desno pilot radi zaokrete. Najveća visina do koje može da se leti je 4000m, zato što iznad 4000m dolazi do smanjenja kiseonika. Naravno, samo veoma iskusni letači mogu da idu i iznad 4000m ali za to su potrebne boce sa kisonikom. Let traje u zavisnosti od vremenskih uslova i veštine pilota. Ako su vremenski uslovi dobri pilot može leteti koliko god dugo želi (koliko može da izdrži), a ukoliko su vremenski uslovi loši čak ni najiskusniji piloti neće leteti duže od nekoliko minuta. Letovi obično traju od 2-4 sata. Rekord je 18 sati. Može se poleteti sa bilo koje padine koja je strmija od 6:1 i okrenuta prema vetru. Pilot se zatrči sa zmajem i već nakon nekoliko koraka je u vazduhu. Sleće na livadu sa doskokom na noge. Minimalne dimenzije livade zavise od od veštine pilota. Naravno, što je livada veća to bolje. Minimalne dimnezije za sigurno sletanje su oko 20x70 metara. Najveći zabeležen let ikada na zmaju uznosi 780 km.^[1]

Obuka[uredi | uredi izvor]

Sama obuka iziskuje sertifikat od strane instruktora. Obuka nije komplikovana, i sastoji se iz usmenog i praktičnog dela.

Usmeni deo se sastoji iz upoznavanja zmaja, zatim aerodinamičkih principa letelice, vazduhoplovne meteorologije od kojih su presudni atmosferski uslovi koji vladaju u uslovima gde se leti. Mora da se nauči i pristup na mesto sletanja, ali i da se zna koja je najveća visina do koje može da se leti. Kod praktičnog dela se prvo vežba trčanje na ravnoj površini, bez jačeg vetra. Oblači se vreća, onda se trči sa krilom kako bi se naučilo kontrolisanje krila. Kada se sve to nauči ide se na mala brda (najčešće padine od par stepeni) gde se leti niz padinu. Vežba se start i sletanje, održavanje pravca. Kada se to savlada, sledi malo veće brdo. Vežba se visinski start na visini od 200-500m. Radio veza između učenika i instruktora je obavezna svo to vreme. Kada se poleti, instruktor daje instrukcije učeniku da smanji ili poveća brzinu, napravi krug, da sleti na označeno mesto odnosno on tada vežba najosnovnije tehnike. Nakon toga, kada učenik savlada sve te tehnike sledi padinsko letenje ili letenje na padini. Tu učenik uči kako da leti uz pomoć dinamičkog podizanja letelice tj. kako da koristi jačinu vetra koja dolazi na brdo. Sledeća faza jeste usavršavanje kandidata (učenika). On uči kako da leti u termici koja predstavlja meteorološke pojave koje se manifestuju tako što se zagrejan vazduh pri tlu odvaja, i odlazi u visinu. Taj vazduh je zagrejan usled sunčeve energije. Takve termičke stubove jedriličari koriste za postizanje visine. Tom prilikom, učenik uči tehnike pronalaže pronalaženja termičkog stuba, zatim ulaska u taj stub, izlaska. Nakon završene obuke, učenik je spreman da samostalno leti.^[2]

Bezmotorno zmajarstvo u Srbiji[uredi | uredi izvor]

U Srbiji nažalost ovaj ekstremni sport nije toliko zastupljen. Par entuzijasta iz Subotice, Vršca i Loznice okupili su se par puta i organizvali letenja sa Tornika (2003), sa Gučeva (2003), i u Vršcu (2005). Prvi let sa Gučeva bio je 06.12.2003. godine. Nažalost, ne postoje klubovi upravo zbog slabe zastupljenosti ove vrste sporta u našoj zemlji.