Bespuće
| Bespuće | |
|---|---|
 | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Autor | Veljko Milićević |
| Zemlja | Kraljevina Srbija |
| Jezik | srpski jezik |
| Žanr / vrsta dela | roman |
| Izdavanje | |
| Datum | 1906. (u časopisu) 1912. (kao knjiga) |
„Bespuće“ je kratki roman[a] srpskog književnika Veljka Milićevića. Roman je napisan u Londonu, a objavljen je prvi put u vidu nastavaka tokom 1906. u časopisu „Srpski književni glasnik“. Prvi put je štampan u vidu knjige u Sarajevu 1912. Smatra se prvim modernim romanom srpske književnosti.
„Bespuće“ pripoveda o Gavri Đakoviću, mladom i ravnodušnom intelektualcu, koji napušta grad ne bi li se vratio u svoje rodno selo. Međutim, iako je došao u selo, on ne uspeva da se oslobodi mračnog raspopoloženja. Glavni junak dobija ulogu stranca među svojima, ravnodušnog i nepoznatog čoveka u nekada poznatoj sredini. Gavra Đaković pripada galeriji junaka srpske proze sa početka dvadestog veka koji se nazivaju „ljudi bez korena“ ili „došljaci“. Oni oslikavaju tadašnju osobenu razlomljenost pojedinca sa ovih prostora između dvaju svetova; patrijarhalnog sela i modernog grada.[1]
Milićevićev roman je primer čvrste formalne izgrađenosti i stroge pripovedačke ekonomičnosti, napisan odnegovanim, znalačkim i izgrađenim stilom. Gradeći strogo i dosledno roman ličnosti, ali i roman atmosfere, pisac raskida sa tradicijom opširnog fabuliranja i idejom romana kao ogledala društva, i okreće se fabuli sastavljenoj iz statičnih događaja, upotrebi malog broja likova i slikanju unutrašnjih stanja glavnog junaka i njegovog doživljaja sveta.
Fabula romana[uredi | uredi izvor]
Na samom početku romana Gavro Đaković, glavni lik romana, nalazi se u jednoj zagrebačkoj kafani. Njega je obuzela duboko čama i najednom odlučuje da se vrati u svoje rodno selo. Međutim, na selu ne pronalazi zadovoljenje. Dočekala ga je prazna i hladna kuća, te tako kao i u gradu, njega i na selu tišti teskoba. Prepušta se različitim sećanjima iz svog tužnog detinjstv. Seća se brata Milana, kicoša i oficira, koji je izvršio samoubistvo pritisnut dugovima i nesrećno zanesen nekom ženom. Seća se majka, koja je polako umirala usled žalosti za mrtvim sinom. Naposletku, seća se i svog oca Manojla, šumara koji se ulagivao pretpostavljenima, da bi nemilosrdno proganjao i globio seljake.
Gavra se upušta u kratkotrajnu vezu sa Jekom, mladom seljankom, ali mu ni to ne ispunjava život, te je ubrzo odbacuje. Kada čuje pevanje seljaka pri žetvi, Gavra se pita da li bi mu život bio drugačiji da je ostao na selu. Ubrzo, u njegov dom dolaze kao stanari češki inženjer Panek i njegova ćerka Irena. Između Irene i Gavre se razvija privlačnost i simpatija. Irena mu ispoveda svoju životnu priču i dubok sram koji oseća jer joj je majka pobegla sa drugim čovekom. Gavra ipak ostaje hladan i ne teši je. Posle određenog vremena otac i ćerka napuštaju Gavrin dom, jer je Irena dobila nameštenje seoske učiteljice. Ona očekuje od Gavre da je zadrži, ali on to ne čini. Gavra shvata da je u njemu nešto umrlo i odlučuje da proda kuću. U poslednjem pasusu se čitalac obaveštava da je Gavra Đaković emigrirao u Ameriku.
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Postoje različita mišljenja da li je „Bespuće“ kratki roman ili pripovetka. Za Skerlića je to bila pripovetka, za Vladimira Ćorovića, Miloša Vidakovića i Borivoja Jevtića roman, dok Tin Ujević i Vasa Stajić prihvataju obe odredbe, a slično njima, potom, i Živko Milićević, Velibor Gligorić i Radomir Ivanović. Poslednjih decenija književni izučavaoci Jovan Deretić, Julijan Tamaš, Predrag Palavestra i Dragiša Vitošević u „Bespuću“ vide roman
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Vitošević 1982, str. 141.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Vitošević, Dragiša (1982). „Prvi srpski moderni roman i njegov pisac“; pogovor u: V. Milićević; „Bespuće“. Beograd: Nolit.
