Pređi na sadržaj

Bečka narodna opera

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bečka narodna opera

Bečka narodna opera (nem. Volksoper) je operska kuća u Beču, Austrija. Godišnje se, tokom sezone koja traje od septembra do juna meseca, u ovoj operskoj kući izvede oko tri stotine opera, opereta, mjuzikla i baleta na nemačkom jeziku.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Osnivanje[uredi | uredi izvor]

Ksilografija objavljena 19. januara 1899. u "Lajpciger Ilustrirte".
Sertifikat Carskog jubilarnog gradskog pozorišta, izdat maja 1898. godine.

Bečka narodna opera je izgrađena 1898. kao Carsko jubilarno gradsko pozorište (nem. Kaiserjubiläum-Stadttheater). Zbog veoma kratkog perioda izgradnje (10 meseci) prvi direktor Adam Miler-Gutenbrun morao je da se zaduži za 160.000 florina. Pozorište je moralo da proglasi bankrot pet godina kasnije (1903).

Muzičko pozorište od 1903. do 1950-ih[uredi | uredi izvor]

1. septembra 1903, Rajner Simons je preuzeo kuću i preimenovao je u Carsko jubilarno gradsko pozorište - Narodna opera (nem. Kaiserjubiläum-Stadttheater - Volksoper). Namera mu je bila da nastavi izvođenje predstava, ali i da krene sa izvođenjem opera i opereta. Prve bečke predstave Toske i Salome izvedene su u ovoj operskoj kući 1907. i 1910. godine. Tu su se pojavili svetski poznati pevači kao što su Marija Jerica, Leo Slezak i Rihard Tauber. Dirigent Aleksandar Zemlinski postao je prvi vođa orkestra 1906. godine.[1]

U godinama do i tokom Prvog svetskog rata Narodna opera je stekla poziciju druge prestižne bečke operske kuće. Godine 1919, Feliks Vajngartner je postao umetnički direktor i glavni dirigent. Hugo Gruder-Guntram je nasledio Vajngartnera na mestu umetničkog direktora. Posle 1929. Narodna opera je izvodila pretežno lake opere, a pod Gruder-Guntramom je preduzela niz letnjih turneja po Opatiji 1935., Kairu i Aleksandriji 1937. i širom Italije 1938. godine. Posle Drugog svetskog rata, Narodna opera je postala alternativno mesto za izvođenje predstava sa repertoara devastirane Bečke državne opere.

Novija istorija[uredi | uredi izvor]

1973. godine, pod rukovodstvom Karla Denha, pozorišna kuća je temeljno renovirana. Godine 1979, Narodna opera je gostovala u Japanu. Tada je izvedena prva opereta ikada na teritoriji Japana. Usledila je turneja po Americi 1984. godine.

Od 1. septembra 2007. Robert Mejer je na čelu Narodne opere kao umetnički direktor zajedno sa poslovnim menadžerom Kristofom Ladšteterom. Mejer je završio svoj mandat 2022. Lote de Ber je 1. septembra 2022. postala prva žene ikada na funkciji umetničkog direktora.[2] U isto vreme, Omer Meia Velber je imenovan za muzičkog direktora.[3]

Činjenice i brojke[uredi | uredi izvor]

Raspored sedenja[uredi | uredi izvor]

Raspored sedenja

Na tri različita nivoa ima 1261 mesta za sedenje i 72 mesta za stajanje, kao i dva mesta za invalidska kolica.

Broj predstava po godinama[uredi | uredi izvor]

Sezona Ukupno predstava Ukupno gdelalaca Prosečna popunjenost Broj zaposlenih
2004/2005 287 293,695 75,41% nepoznat
2005/2006 276 280,520 74,77% 524
2006/2007 281 289,721 78,34% 523
2007/2008 291 325,491 85,77% 526

2014. ukupan broj posetilaca bio je 315,382, a ostvareni prihod bio je 9,680 miliona evra.[4]

Tehnički podaci[uredi | uredi izvor]

Udubljenje za orkestar je opremljeno sa dva scenska lifta na električni pogon, kapaciteta 500 kg/m². Lift je podesiv za visine od 0 do 2,65 metara ispod nivoa pozorišne bine.

Crvena baršunasta zavesa se može sakupljati i dizati pomoću hidrauličkog mehanizma. Brzina pomeranja (sakupljanja) je 0,15 do 3,0 m/s, brzina podizanja može biti do 2,0 m/s.

Pozorišna bina je široka 17,2 metra i duboka 19 metara. Bina ima mehaničku nosivost od 500 kg/m². U sredini bine je okretna i podizna kružna platforma, oko koje se nalazi okretna prstenasta platforma spoljašnjeg prečnika 15 metara. Postoje i tri mehanizma za podizanje, pomeranje ili hvatanje izvođača na bini.[5]

Organizaciona struktura[uredi | uredi izvor]

Od septembra 1991. do juna 1996. godine, Bečka Narodna opera je bila pod kolektivnim rukovodstvom Bečke državne opere. Godine 1999. Narodna opera je postala 100% podružnica Preduzeća saveznih pozorišta (nem. Bundestheater-Holding). Ovom preduzeću pripadaju i Bečka državna opera i Dvorsko pozorište. Preduzeće saveznih pozorišta je u vlasništvu Republike Austrije.

Umetnički direktori[uredi | uredi izvor]

  • Adam Miler-Gutenbrun (nem. Adam Müller-Guttenbrunn, 1898–1903)
  • Rajner Simons (nem. Rainer Simons, 1903–1917)
  • Raul Mader (nem. Raoul Mader, 1917–1919)
  • Feliks Vajngartner (nem. Felix Weingartner, 1919–1924)
  • August Markovski, Fric Stidri (nem. August Markowsky, Fritz Stiedry, 1924)
  • Hugo Gruder-Guntram, Leo Bleh (nem. Hugo Gruder-Guntram, Leo Blech, 1925)
  • Herman Frišler (nem. Hermann Frischler, 1925–1928)
  • Jakob Feldhamer, Oto Preminger (nem. Jakob Feldhammer, Otto Preminger, 1929–1931)
  • Leo Kraus (nem. Leo Kraus, 1931–1933)
  • Karl Lustig-Prean, Žan Ernest (nem. Karl Lustig-Prean, Jean Ernest, 1934–1935)
  • Aleksandar Kovalevski (nem. Alexander Kowalewsky, 1935–1938)
  • Anton Bauman (nem. Anton Baumann, 1938–1941)
  • Oskar Joeli (nem. Oskar Joelli, 1941–1944)
  • Herman Juh (nem. Hermann Juch, 1946–1955)
  • Franc Salmhofer (nem. Franz Salmhofer, 1955–1963)
  • Albert Mozer (nem. Albert Moser, 1963–1973)
  • Karl Denh (nem. Karl Dönch, 1973–1986)
  • Eberhard Vehter (nem. Eberhard Waechter, 1987–1992)
  • Joan Holender (nem. Ioan Holender, 1992–1996)
  • Klaus Bahler (nem. Klaus Bachler, 1996–1999)
  • Dominik Menta (nem. Dominique Mentha, 1999–2003)
  • Rudolf Berger (nem. Rudolf Berger, 2003–2007)
  • Robert Mejer (nem. Robert Meyer, 2007–2022)
  • Lote de Ber (nem. Lotte de Beer, 2022 – danas)

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Godine 1987, Narodna opera je prikazana u filmu o Džejmsu Bondu Dah smrti, predstavljajući izmišljeni „Ľudové konzervatorium“ („Narodni konzervatorijum“ – direktan prevod „Volksoper“ na slovački jezik).[6] [7]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Andrea Harrandt: Volksoper Wien. In: Oesterreichisches Musiklexikon. Online-Ausgabe, Wien 2002 ff., ISBN 3-7001-3077-5; Druckausgabe: Band 5, Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, Wien (2006) ISBN 3-7001-3067-8.
  • Herbert Prikopa: Die Wiener Volksoper. Die Geschichte eines notwendigen Theaters. Zum hundertsten Geburtstag im Dezember 1998. Ibera, Wien (1999) ISBN 3-900436-67-3
  • Marie-Theres Arnbom: Ihre Dienste werden nicht mehr benötigt: Aus der Volksoper vertrieben – Künstlerschicksale 1938, Amalthea Signum, Wien (2018) ISBN 978-3-99050-142-9
  • Archiv der Volksoper Wien
  • Österreichischer Bundestheaterverband Bericht 1973–2020 (Chronik der Bundestheater)

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Volksoper Vienna”. Vienna concerts, opera, operetta, theatre and sightseeing tours - A&A Tickets Online - booking tickets online (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-10-03. 
  2. ^ „Lotte de Beer wird neue Volksopern-Direktorin” (Saopštenje). Volksoper Wien. 6. 10. 2020. Arhivirano iz originala 03. 10. 2022. g. Pristupljeno 2020-12-12. 
  3. ^ „Omer Meir Wellber wird ab September 2022 neuer Musikdirektor der Volksoper Wien” (Saopštenje). Volksoper Wien. 9. 12. 2020. Arhivirano iz originala 03. 10. 2022. g. Pristupljeno 2020-12-12. 
  4. ^ Geschäftsbericht 2015/16. Wien: Volksoper Wien GmbH. 
  5. ^ „Volksoper Wien in Wien”. Advisor.Travel (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-10-03. 
  6. ^ „The Living Daylights locations in Vienna”. www.visitingvienna.com. Pristupljeno 2021-10-21. 
  7. ^ „Volksoper in Vienna: The Defection Theatre from "The Living Daylights"”. HuntingBond (na jeziku: engleski). 2017-12-10. Pristupljeno 2021-10-21. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бечка_народна_опера&oldid=27867857”