Пређи на садржај

Бечка народна опера

С Википедије, слободне енциклопедије
Бечка народна опера

Бечка народна опера (нем. Volksoper) је оперска кућа у Бечу, Аустрија. Годишње се, током сезоне која траје од септембра до јуна месеца, у овој оперској кући изведе око три стотине опера, оперета, мјузикла и балета на немачком језику.

Историја

[уреди | уреди извор]

Оснивање

[уреди | уреди извор]
Ксилографија објављена 19. јануара 1899. у "Лајпцигер Илустрирте".
Сертификат Царског јубиларног градског позоришта, издат маја 1898. године.

Бечка народна опера је изграђена 1898. као Царско јубиларно градско позориште (нем. Kaiserjubiläum-Stadttheater). Због веома кратког периода изградње (10 месеци) први директор Адам Милер-Гутенбрун морао је да се задужи за 160.000 флорина. Позориште је морало да прогласи банкрот пет година касније (1903).

Музичко позориште од 1903. до 1950-их

[уреди | уреди извор]

1. септембра 1903, Рајнер Симонс је преузео кућу и преименовао је у Царско јубиларно градско позориште - Народна опера (нем. Kaiserjubiläum-Stadttheater - Volksoper). Намера му је била да настави извођење представа, али и да крене са извођењем опера и оперета. Прве бечке представе Тоске и Саломе изведене су у овој оперској кући 1907. и 1910. године. Ту су се појавили светски познати певачи као што су Марија Јерица, Лео Слезак и Рихард Таубер. Диригент Александар Землински постао је први вођа оркестра 1906. године.[1]

У годинама до и током Првог светског рата Народна опера је стекла позицију друге престижне бечке оперске куће. Године 1919, Феликс Вајнгартнер је постао уметнички директор и главни диригент. Хуго Грудер-Гунтрам је наследио Вајнгартнера на месту уметничког директора. После 1929. Народна опера је изводила претежно лаке опере, а под Грудер-Гунтрамом је предузела низ летњих турнеја по Опатији 1935., Каиру и Александрији 1937. и широм Италије 1938. године. После Другог светског рата, Народна опера је постала алтернативно место за извођење представа са репертоара девастиране Бечке државне опере.

Новија историја

[уреди | уреди извор]

1973. године, под руководством Карла Денха, позоришна кућа је темељно реновирана. Године 1979, Народна опера је гостовала у Јапану. Тада је изведена прва оперета икада на територији Јапана. Уследила је турнеја по Америци 1984. године.

Од 1. септембра 2007. Роберт Мејер је на челу Народне опере као уметнички директор заједно са пословним менаџером Кристофом Ладштетером. Мејер је завршио свој мандат 2022. Лоте де Бер је 1. септембра 2022. постала прва жене икада на функцији уметничког директора.[2] У исто време, Омер Меиа Велбер је именован за музичког директора.[3]

Чињенице и бројке

[уреди | уреди извор]

Распоред седења

[уреди | уреди извор]
Распоред седења

На три различита нивоа има 1261 места за седење и 72 места за стајање, као и два места за инвалидска колица.

Број представа по годинама

[уреди | уреди извор]
Сезона Укупно представа Укупно гделалаца Просечна попуњеност Број запослених
2004/2005 287 293,695 75,41% непознат
2005/2006 276 280,520 74,77% 524
2006/2007 281 289,721 78,34% 523
2007/2008 291 325,491 85,77% 526

2014. укупан број посетилаца био је 315,382, а остварени приход био је 9,680 милиона евра.[4]

Технички подаци

[уреди | уреди извор]

Удубљење за оркестар је опремљено са два сценска лифта на електрични погон, капацитета 500 кг/м². Лифт је подесив за висине од 0 до 2,65 метара испод нивоа позоришне бине.

Црвена баршунаста завеса се може сакупљати и дизати помоћу хидрауличког механизма. Брзина померања (сакупљања) је 0,15 до 3,0 м/с, брзина подизања може бити до 2,0 м/с.

Позоришна бина је широка 17,2 метра и дубока 19 метара. Бина има механичку носивост од 500 кг/м². У средини бине је окретна и подизна кружна платформа, око које се налази окретна прстенаста платформа спољашњег пречника 15 метара. Постоје и три механизма за подизање, померање или хватање извођача на бини.[5]

Организациона структура

[уреди | уреди извор]

Од септембра 1991. до јуна 1996. године, Бечка Народна опера је била под колективним руководством Бечке државне опере. Године 1999. Народна опера је постала 100% подружница Предузећа савезних позоришта (нем. Bundestheater-Holding). Овом предузећу припадају и Бечка државна опера и Дворско позориште. Предузеће савезних позоришта је у власништву Републике Аустрије.

Уметнички директори

[уреди | уреди извор]
  • Адам Милер-Гутенбрун (нем. Adam Müller-Guttenbrunn, 1898–1903)
  • Рајнер Симонс (нем. Rainer Simons, 1903–1917)
  • Раул Мадер (нем. Raoul Mader, 1917–1919)
  • Феликс Вајнгартнер (нем. Felix Weingartner, 1919–1924)
  • Аугуст Марковски, Фриц Стидри (нем. August Markowsky, Fritz Stiedry, 1924)
  • Хуго Грудер-Гунтрам, Лео Блех (нем. Hugo Gruder-Guntram, Leo Blech, 1925)
  • Херман Фришлер (нем. Hermann Frischler, 1925–1928)
  • Јакоб Фелдхамер, Ото Премингер (нем. Jakob Feldhammer, Otto Preminger, 1929–1931)
  • Лео Краус (нем. Leo Kraus, 1931–1933)
  • Карл Лустиг-Преан, Жан Ернест (нем. Karl Lustig-Prean, Jean Ernest, 1934–1935)
  • Александар Ковалевски (нем. Alexander Kowalewsky, 1935–1938)
  • Антон Бауман (нем. Anton Baumann, 1938–1941)
  • Оскар Јоели (нем. Oskar Joelli, 1941–1944)
  • Херман Јух (нем. Hermann Juch, 1946–1955)
  • Франц Салмхофер (нем. Franz Salmhofer, 1955–1963)
  • Алберт Мозер (нем. Albert Moser, 1963–1973)
  • Карл Денх (нем. Karl Dönch, 1973–1986)
  • Еберхард Вехтер (нем. Eberhard Waechter, 1987–1992)
  • Јоан Холендер (нем. Ioan Holender, 1992–1996)
  • Клаус Бахлер (нем. Klaus Bachler, 1996–1999)
  • Доминик Мента (нем. Dominique Mentha, 1999–2003)
  • Рудолф Бергер (нем. Rudolf Berger, 2003–2007)
  • Роберт Мејер (нем. Robert Meyer, 2007–2022)
  • Лоте де Бер (нем. Lotte de Beer, 2022 – данас)

У популарној култури

[уреди | уреди извор]

Године 1987, Народна опера је приказана у филму о Џејмсу Бонду Дах смрти, представљајући измишљени „Ľudové konzervatorium“ („Народни конзерваторијум“ – директан превод „Volksoper“ на словачки језик).[6] [7]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Andrea Harrandt: Volksoper Wien. In: Oesterreichisches Musiklexikon. Online-Ausgabe, Wien 2002 ff., ISBN 3-7001-3077-5; Druckausgabe: Band 5, Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, Wien (2006) ISBN 3-7001-3067-8.
  • Herbert Prikopa: Die Wiener Volksoper. Die Geschichte eines notwendigen Theaters. Zum hundertsten Geburtstag im Dezember 1998. Ibera, Wien (1999) ISBN 3-900436-67-3
  • Marie-Theres Arnbom: Ihre Dienste werden nicht mehr benötigt: Aus der Volksoper vertrieben – Künstlerschicksale 1938, Amalthea Signum, Wien (2018) ISBN 978-3-99050-142-9
  • Archiv der Volksoper Wien
  • Österreichischer Bundestheaterverband Bericht 1973–2020 (Chronik der Bundestheater)

Види још

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Volksoper Vienna”. Vienna concerts, opera, operetta, theatre and sightseeing tours - A&A Tickets Online - booking tickets online (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-03. 
  2. ^ „Lotte de Beer wird neue Volksopern-Direktorin” (Саопштење). Volksoper Wien. 6. 10. 2020. Архивирано из оригинала 03. 10. 2022. г. Приступљено 2020-12-12. 
  3. ^ „Omer Meir Wellber wird ab September 2022 neuer Musikdirektor der Volksoper Wien” (Саопштење). Volksoper Wien. 9. 12. 2020. Архивирано из оригинала 03. 10. 2022. г. Приступљено 2020-12-12. 
  4. ^ Geschäftsbericht 2015/16. Wien: Volksoper Wien GmbH. 
  5. ^ „Volksoper Wien in Wien”. Advisor.Travel (на језику: немачки). Приступљено 2022-10-03. 
  6. ^ „The Living Daylights locations in Vienna”. www.visitingvienna.com. Приступљено 2021-10-21. 
  7. ^ „Volksoper in Vienna: The Defection Theatre from "The Living Daylights"”. HuntingBond (на језику: енглески). 2017-12-10. Приступљено 2021-10-21. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бечка_народна_опера&oldid=27867857”