Bitka za Gilbertova i Maršalska ostrva
| Bitka za Gilbertova i Maršalska ostrva | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo rata na Pacifiku u Drugom svetskom ratu | |||||||||
 Gilbertova ostrva. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 SAD |
 Japan | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
admiral Rejmond Spruens general Holand Smit | |||||||||
| Jačina | |||||||||
|
54.000 ljudi, 300 ratnih brodova, 1.000+ aviona[1] |
Gilbertova ostrva: 5.800 ljudi[2] Maršalska ostrva:14.000 ljudi, 120 aviona[1] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
|
Gilbertova ostrva: 1.055 mrtvih, 2.461 ranjen, 1 eskortni nosač potopljen sa 650 ljudi, 1 nosač oštećen[2] Maršalska ostrva: oko 900 izbačenih iz stroja[1] |
Gilbertova ostrva: 5.800 mrtvih, 20 zarobljenih, 4 podmornice, 120 aviona[2] Maršalska ostrva: oko 14.000 mrtvih, oko 60 zarobljenih[1] | ||||||||
Bitka za Gilbertova i Maršalska ostrva (engl. Gilbert and Marshall Islands campaign), vođena od 18. novembra 1943. do 23. februara 1944, bila je američka pobeda tokom rata na Pacifiku.[2][1]
Bitka za Gilbertova ostrva[uredi | uredi izvor]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Gilbertova ostrva (danas Kiribati) su arhipelag u zapadnom delu Tihog okeana, površine 260 km², sastavljen od 16 niskih (1—4 m visine) koralnih ostrva obraslih najviše kokosovim palmama, hlebnim drvetom i bananama. Od 1892. zajedno sa Elisovim ostrvima britanski protektorat, a od 1915 kolonija (engl. Gilbert and Ellice Islands Colony) od oko 40 koralnih ostrva, površine 982 km², sa oko 50.000 stanovnika (1966), većinom Mikronežana. Sedište uprave je na atolu Tarava (engl. Tarawa).[2]
Japanci su okupirali Gilbertova ostrva u decembru 1941. bez otpora. Poseli su ih sa oko 5.800 ljudi i utvrdili ostrvo Bejšiou (engl. Betio, u jugozapadnom delu atola Tarava), gde su izgradili i aerodrom, i jugoistočni rub atola Mekin (engl. Makin).[2]
Američka invazija[uredi | uredi izvor]
U okviru američke ofanzive na Tihom okeanu krajem 1943, američka 5. flota admirala Rejmonda Spruensa sa pridruženim snagama 5. amfibijskog korpusa generala Holanda Smita i avijacijskim snagama KoV, RM i Korpusa mornaričke pešadije (baziranima na ostrvima Elis i Kanton (engl. Ellis Island, Canton Island), preduzela je desantnu operaciju protiv Gilbertovih ostrva u drugoj polovini novembra 1943.[2]
Od 18-20. novembra američka avijacija je bombardovala japanske položaje na Mekinu i Taravi, i neutralisala aerodrome na Maršalskim ostrvima i ostrvu Nauru, sa kojih bi japanska avijacija mogla intervenisati kod Gilbertovih ostrva.
Bitka za Mekin[uredi | uredi izvor]
U svitanje 21. novembra, avioni sa nosača bombardovali su Mekin i Bejšiou, a od 5 časova bombardovali su ih i bojni brodovi, krstarice i razarači, ali bez dovoljnog efekta. U 8 časova i 13 minuta krenuo je prvi desantni talas (32 amfibijska vozila) u napad na Mekin. Iskrcavanje na Mekinu bilo je usporeno nasukavanjem desantnih sredstava na koralnoj barijeri ispred ostrva zbog nepoznavanja lokalne prirode morskih mena i konfiguracije dna, a zauzimanje ostrva preterano opreznim nastupanjem Amerikanaca, tako da je zauzeto tek 24. novembra.[2]
Bitka za Taravu[uredi | uredi izvor]
Manje od sat vremena nakon početka desanta na Mekin, u 8 časova i 58 minuta krenuo je prvi desantni talas na Bejšiou (100 amfibijskih vozila). Pri podilaženju na Bejšiou Amerikanci su imali teške gubitke, jer je od časa polaska prvog desantnog talasa prestala artiljerijska podrška sa mora. I tu je podilaženje usporeno nasukavanjem desantnih sredstava na koralnoj barijeri. Uporna odbrana Japanaca produžila se do 24. novembra. Idućih dana očišćena su od Japanaca i preostala ostrva Tarave. Atol Abemama zauzeo je noću 21/22. novembra odred iskrcan s podmornice Nautilus.[2]
Gubici[uredi | uredi izvor]
U borbama na Gilbertovim ostrvima izginuli su svi Japanci, osim dvadesetak zarobljenih. Amerikanci su imali 1.055 mrtvih i 2.461 ranjenog.[2]
Borbe na moru[uredi | uredi izvor]
Japanska flota intervenisala je samo podmornicama. Jednoj je uspelo da potopi eskortni nosač aviona (engl. Liscome Bay) sa 650 ljudi. Amerikanci su potopil 4 podmornice Japanska avijacija sa najbližih ostrva izvršila je nekoliko noćnih napada na američke brodove i oštetila torpedom nosač aviona (engl. Independence), izgubivši 100-120 aviona.[2]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Posle ove bitke Amerikanci su uvežbavali podvodne diverzante za podvodno izviđanje i uništavanje prepreka u moru pred obalom. Zauzimanjem Gilbertovih ostrva Amerikancima je bio otvoren put na Maršalska ostrva.[2]
Bitka za Maršalska ostrva[uredi | uredi izvor]
_-_MHL_-_UNOCHA.svg)
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Maršalska ostrva su koralni arhipelag u središnjem delu Tihog okeana sa 34 ostrvske grupe i velikim brojem malih ostrva i grebena (867), grupisanih u dva približno paralelna lanca (istočni Batak i zapadni Ralik), koja pripadaju ostrvima Mikronezije. Ostrva su od 1885. do Prvog svetskog rata bila pod vlašću Nemaca, kada su ih okupirali Japanci. Po izlasku iz Društva naroda 1935. Japan je počeo utvrđivanje i izgradnju pomorskih i vazduhoplovnih baza na ostrvima.[1]
Američke snage i planovi[uredi | uredi izvor]
Posle zauzimanja Gilbertovih ostrva, američka 5. flota admirala Rejmonda Spruensa sa oko 54.000 ljudi, 300 ratnih brodova i preko 1.000 aviona preduzela je početkom 1944. desantnu operaciju na Maršalova ostrva, najistureniji deo japanskog spoljašnjeg odbrambenog pojasa metropole. Plan je bio da se jako utvrđena ostrva u istočnom lancu Votdže (engl. Wotje) i Maloelap obiđu i prvo zauzmu najvažniji objekti u centru arhipelaga - atol Kvaddžalin (engl. Kwajalein) i nebranjeni atol Madžuro (engl. Majuro) na krajnjem jugoistočnom delu Maršalskih ostrva. Kasnije je trebalo zauzeti Enivetok i druga važnija ostrva.[1]
Japanske snage i planovi[uredi | uredi izvor]
Japanci su organizovali odbranu Maršalskih ostrva sa oko 14.000 ljudi, sa slabim pomorskim i vazduhoplovnim snagama (oko 120 aviona) da bi upornom odbranom ostrva usporili napredovanje Amerikanaca ka novom odbrambenom pojasu, koji je u to vreme organizovan na liniji od Bandskog mora (engl. Majuro) do Karolinskih i Marijanskih ostrva.[1]
Bitka za Kvadžalin[uredi | uredi izvor]
Za desant na Kvadžalin formirane su dve desantne grupe - severna (ojačana 4. mornarička pešadijska divizija) i južna (ojačana 7. pešadijska divizija), a za Madžuro desantni odred (2. bataljon 106. pešadijskog puka i 1. mornarički posadni bataljon). U rezervi su bili 106. pešadijski puk i 22. mornarički pešadijski puk.[1]
Desantna operacija počela je 31. januara, a prethodila joj je dvodnevna priprema avijacijom i mornaricom. Severna i juđna desantna grupa iskrcale su istog dana prve ešelone na ostrva jugozapadno od Roja i namura i severozapadno od Kvadžalina radi otvaranja prolaza u lagunu i postavljanja artiljerije. Sledećeg dana iskrcane su glavne snage na ostrva Roj i Namur, a na ostrvo kvadžalin sa zapadne strane. Japanci (oko 9.000) su pružili jak otpor. Američke snage zauzele su Roj i Namur 2. februara, a ceo atol Kvadžalin 7. februara.[1]
Bitka za Enivetok[uredi | uredi izvor]
Posle pada Kvadžalina, Amerikanci su preduzeli napad na ostrvsku grupu Enivetok. Desantni odred, obrazovan od rezerve, uplovio je 17. februara u lagunu i zauzeo ostrva Engebi (18. februara), Enivetok (19—21) i Pari (22—23. februara). Japanci su se žilavo branili. Od oko 2.500 ljudi posade zarobljeno je oko 60, ostali su izginuli. Amerikancima je izbačeno iz stroja oko 900 ljudi.[1]