Битка за Сингапур
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
Битка за Сингапур | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Другог светског рата, Пацифичког рата | |||||||
Предаја Британаца | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
|
| ||||||
Команданти и вође | |||||||
|
| ||||||
Јачина | |||||||
85.000[тражи се извор] | 36.000[тражи се извор] | ||||||
Жртве и губици | |||||||
5.500 мртвих, 80.000 заробљених | 1.715 мртвих, 3.500 рањених |
Битка за Сингапур водила се током Другог светског рата када су снаге Јапанског царства напале утврђени савезнички град Сингапур. Борбе су трајале од 7. до 15. фебруара 1942. и резултовале су јапанским заузимањем града и највећом предајом британских снага и њихових савезника до тада.[1] Око 80.000 индијских, аустралијских и британских војника постали су ратни заробљеници, уз око 50.000 заробљених током инвазије Малаје.
Позадина
[уреди | уреди извор]У 19. веку Британци су овладали Сингапуром што им је омогућило да контролишу поморски саобраћај и трговину у југоисточном делу Азије. Више од 100 година њихова превласт је била потпуна. 1930-их ојачао је јапански империјализам који је почео да угрожава колоније европских сила. Тако је на Сингапуру изграђен низ фортификација како би се спречио јапански десант с мора. Британци су Сингапур прогласили новим Гибралтаром како би нагласили да је неосвојив.
Битка
[уреди | уреди извор]Јапанци нису били нимало импресионирани арогантним држањем Британаца већ су припремали сопствене снаге за једну од својих највећих побједа у историји. Сингапур је био бомбардован већ 8. децембра 1941. (због временске разлике то се догодило истовремено с почетком напада на Перл Харбор). Британци су на јапанску флоту послали бојни брод Принц од Велса и бојни крсташ Рипалс, али оба брода су Јапанци потопили у бици код Куантана са око 90 авиона послатих из база у окупираној Француској Индокини. Британци су сматрали да им највећа претња долази од директног поморског десанта на острво. Јапанци су се међутим искрцали у Малаји и Тајланду и с лакоћом победили британске, аустралијске и индијске јединице ненавикле на борбе у прашуми.
С отприлике 65.000 војника јапански генерал Јамашита, са надимком Тигар с Малаје напредује кроз џунглу према сингапурском утврђењу. Иако бројнији Британци никако нису могли да зауставе јапанско надирање, а након битке код Јитре, гдје су претрпели пораз у сталном су повлачењу. У изузетно кратком року од само десет недеља јапанске јединице прешле су кроз 600 km тешко проходних малајских џунгли и дошле иза леђа британском утврђењу, са северне стране одакле британски стратези пре рата нису очекивали непријатеља. Завршни јапански напад на утврђење почео је 8. фебруара 1942. године и трајао до 15. фебруара када је сваки отпор британских снага престао. Британски командант, генерал-пуковник Артур Персивал, потписао је предају неосвојивог сингапурског утврђења, иако му је премијер Винстон Черчил заповедио да истраје у одбрани до краја.
Последице
[уреди | уреди извор]Британски губици токо борби за Сингапур су биили тешки, са укупно 85.000 заробљених припадника својих снага, поред губитака током претходних борби у Малаји.[2] Око 5.000 је било убијено или рањено,[3] од чега су Аустралијанци чинили већину.[4] Јапански губици током борби за Сингапур били су 1.714 мртвих и 3.378 рањених. Током цело седамдесетодневне кампање у Малаји и Сингапуру укупни британски губици си 8708 убијаних и рањених и око 130.000 заробљених, док су јапански губици током овог периода износили 9.824 жртава борби. За ово време Јапанци су напредовали 1050 км од Сингоре у Тајланду до јужне обале Сингапура брзином од 14 км дневно.[2]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Kantowicz 1999, стр. 415.
- ^ а б Wigmore 1957, стр. 382.
- ^ „Battle of Singapore”. World History Group. Приступљено 08. 05. 2015.
- ^ Legg 1965, стр. 248.
Литература
[уреди | уреди извор]- Kantowicz, Edward R. (1999). The Rage of Nations. Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 415. ISBN 978-0-8028-4455-2.