Biheviorizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ivan Pavlov, ruski psihijatar, jedan od utemeljitelja biheviorizma. Godine 1904, dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu.

Biheviorizam je sistematski pristup razumevanju ponašanja ljudi i drugih životinja. Pretpostavlja se da je ponašanje ili refleks izazvan uparivanjem određenih prethodnih stimulusa u okruženju, ili posledica istorije te osobe, uključujući posebno nepredviđene slučajeve pojačanja i kazne, zajedno sa trenutnim motivacionim stanjem pojedinca i kontrolnim stimulusima. Iako bihevioristi generalno prihvataju važnu ulogu nasleđa u određivanju ponašanja, oni se prvenstveno fokusiraju na događaje u životnoj sredini.

Biheviorizam se pojavio ranih 1900-ih kao reakcija na dubinsku psihologiju i druge tradicionalne oblike psihologije, koji su često imali poteškoća u predviđanju koje bi se moglo eksperimentalno testirati, ali je proizašao iz ranijih istraživanja krajem devetnaestog veka, kao na primer kada je Edvard Li Torndajk bio pionir zakona efekta, postupka koji je podrazumevao korišćenje posledica za jačanje ili slabljenje ponašanja.

Sa publikacijom iz 1924. Džon B. Votson je osmislio metodološki bihejviorizam, koji je odbacio introspektivne metode i nastojao da razume ponašanje samo merenjem uočljivih ponašanja i događaja. Tek 1930-ih godina B. F. Skiner je sugerisao da prikriveno ponašanje — uključujući spoznaju i emocije — podleže istim kontrolnim varijablama kao i ponašanje koje se može posmatrati, što je postalo osnova za njegovu filozofiju nazvanu radikalni bihejviorizam. Dok su Votson i Ivan Pavlov istraživali kako (uslovljeni) neutralni stimulusi izazivaju reflekse u uslovljavanju ispitanika, Skiner je procenio istoriju pojačanja diskriminativnih (prethodnih) stimulusa koji emituju ponašanje; tehnika je postala poznata kao operantno uslovljavanje.

Primena radikalnog biheviorizma — poznatog kao primenjena analiza ponašanja — koristi se u različitim kontekstima, uključujući, na primer, primenjeno ponašanje životinja i upravljanje organizacionim ponašanjem za lečenje mentalnih poremećaja, kao što su autizam i zloupotreba supstanci. Pored toga, dok se biheiviorizam i kognitivne škole psihološke misli ne slažu teoretski, one su se međusobno dopunjavale u kognitivno-bihejvioralnim terapijama, koje su pokazale korisnost u lečenju određenih patologija, uključujući jednostavne fobije, PTSP i poremećaje raspoloženja.

Pristupi biheviorizmu[uredi | uredi izvor]

Unutar tog širokog pristupa postoje različiti naglasci. Neki bihevioristi jednostavno smatraju da je posmatranje ponašanja najbolji ili najpouzdaniji način istraživanja psiholoških i mentalnih procesa. Jedni veruju da je to zapravo jedini način istraživanjatakvih procesa, dok drugi smatraju da je samo ponašanje jedini odgovarajući predmet psihologije, te da se uobičajeni psihološki termini (verovanja, ciljevi, itd ne odnose ni na šta nego samo nili jedino na ponašanje. Oni koji zauzimaju takvo gledište ponekad svoje polje proučavanja nazivaju bihevioralnom analizom ili bihevioralnom naukom radije nego psihologijom.

Vrste biheviorizma[uredi | uredi izvor]

Nazivi dati različitim granama biheviorizma uključuju:

  • Ponašajna genetika: predložio 1869. Fransis Galton, rođak Čarlsa Darvina.
  • Interbiheviorizam: predložio Jakob Robert Kantor pre pisanja B. F. Skinera.
  • Metodološki biheviorizam: biheviorizam Džona B. Votsona navodi da se samo javni događaji (motorička ponašanja pojedinca) mogu objektivno posmatrati. Iako je još uvek bilo priznato da misli i osećanja postoje, oni se nisu smatrali delom nauke o ponašanju. Takođe je postavio teorijsku osnovu za ranu modifikaciju ponašanja u 1970-im i 1980-im.
  • Psihološki biheviorizam: Kao što je predložio Artur V. Stats, za razliku od prethodnih bihejviorizama Skinera, Hala i Tolmana, bio je zasnovan na programu istraživanja ljudi koji su uključivali različite tipove ljudskog ponašanja. Psihološki bihejviorizam uvodi nove principe ljudskog učenja. Ljudi uče ne samo na osnovu principa učenja životinja, već i na osnovu posebnih ljudskih principa učenja. Ti principi uključuju jedinstveno ogromne ljudske sposobnosti učenja. Ljudi uče repertoare koji im omogućavaju da nauče druge stvari. Ljudsko učenje je stoga kumulativno. Nijedna druga životinja ne pokazuje tu sposobnost, čineći ljudsku vrstu jedinstvenom.[1]
  • Radikalni biheviorizam: Skinerova filozofija je proširenje Votsonovog oblika bihejviorizma teoretisanjem da su procesi u organizmu – posebno privatni događaji, kao što su misli i osećanja – takođe deo nauke o ponašanju, i sugeriše da varijable sredine kontrolišu ove unutrašnje događaje, baš kao što kontrolišu uočljiva ponašanja. Iako drugi ne mogu direktno da vide privatne događaje, oni se kasnije određuju kroz otvoreno ponašanje vrste. Radikalni biheviorizam čini osnovnu filozofiju iza analize ponašanja. Vilard Van Orman Kvajn je koristio mnoge ideje radikalnog bihejviorizma u svom proučavanju znanja i jezika.[2]
  • Teleološki biheviorizam: Predložio ga je Hauard Rejhlin, post-skinerovac, svrsishodan, blizak mikroekonomiji. Fokusira se na objektivno posmatranje za razliku od kognitivnih procesa.
  • Teorijski biheviorizam: Predložio J. E. R. Stadon, dodaje koncept unutrašnjeg stanja kako bi se omogućili efekti konteksta. Prema teorijskom biheviorizmu, stanje je skup ekvivalentnih istorija, odnosno prošlih istorija u kojima članovi iste klase stimulusa proizvode članove iste klase odgovora (tj. B. F. Skinerov koncept operanta). Tako se vidi da uslovljeni stimulusi ne kontrolišu ni stimulus ni odgovor, već stanje. Teorijski bihejviorizam je logično proširenje Skinerove klasno zasnovane (generičke) definicije operanta.

Dva podtipa teorijskog bihejviorizma su:

  • Halovski i post-Halovski: teorijski, grupni podaci, a ne dinamički, fiziološki
  • Svrsishodni: Tolmanova bihevioristička anticipacija kognitivne psihologije

B. F. Skiner i radikalni biheviorizam[uredi | uredi izvor]

B. F. Skiner.

B. F. Skiner je eksperimentalno radio uglavnom u komparativnoj psihologiji od 1930-ih do 1950-ih, ali je praktično do svoje smrti 1990, ostao najpoznatiji teoretičar i predstavnik (pobornik) biheviorizma, i razvio je posebnu vrstu bihevioralne filozofije nazvanu radikalni biheviorizam. Takođe je smatrao da je pronašao novi oblik psihološke nauke koju je nazvao bihevioralna analiza ili eksperimentalna analiza ponašanja.[3]

Definicija radikalnog biheviorizma[uredi | uredi izvor]

Skiner je bio uticajan u definiranju radikalnog biheviorizma, filozofije koja kodifikuje osnovu njegove škole istraživanja (nazvanu eksperimentalna analiza ponašanja, ili EAB). Dok se EAB razlikuje od ostalih pristupa bihevioralnom istraživanju u brojnim metodološkim i teoretskim stajalištima, radikalni biheviorizam polazi od metodološkog biheviorizma najznačajnije u prihvatanju postupka osećaja, stanja misli i introspekcije kao stvarnosno i naučno popustljive.[4][5][6][7] To se radi njihovim poistovećivanjem kao nešto nedualističko, pa ovde Skiner uzima pristup 'podeli pa vladaj' s nekim slučajevima koje se identificiraju s telesnim uslovim ili ponašanjem, i drugima koji daju širu 'analizu' u terminima ponašanja. Radikalni biheviorizam se ipak zaustavlja kratko na identificiranju osećaja kao uzroka ponašanja. Uz druga različita stajališta bili su odbacivanje refleksa kao modela svega ponašanja i odbrane nauke ponašanja komplementarne ali nezavisne od fiziologije.

Skinerove eksperimentalne & konceptualne inovacije[uredi | uredi izvor]

Ovaj suštinski filozofski položaj dobio je snagu nakon uspeha Skinerovog ranog eksperimentalnog rada sa pacovima i golubovima, sažetih u njegovim knjigama Ponašanje organizama (The Behavior of Organisms, 1938) i Rasporedi pojačavanja (Schedules of Reinforcement, 1957. zajedno s C. B. Fersterom). Od posebne je važnosti bila njegova koncepcija operantne reakcije od koje je kanonski primer pritisak poluge pacova. U suprotnosti s idejom fiziološke ili refleksne reakcije, operantna je razred strukturalno različitih ali funkcionalno istovetnih reakcija. Pacov je na primer mogao pritisnuti polugu sa svojom levom ili desnom šašom ili možda repom, a zajednička posledica svih tih reakcija deluje u celom svetu na isti način. Za operante se često misli kao o vrstama reakcija, gde se pojedinci razlikuju, ali se razred slaže u svojoj funkciji-- deljenje posledica s operantima i reproduktivan uspeh s vrstama. To je jasna razlika između Skinerove teorije i P-R teorije.

Skinerov empirijski rad proširio se na ranije istraživanje učenja pokušaja i pogrešaka koje su sproveli istraživači poput Torndikea i Gutrijea, a konceptualna Torndikeova zamisao o 'uparivanju' ili 'povezivanju' podražaja i reakcije je napuštena. On je sproveo metodološke reformulacije, kao što je upotreba 'slobodnog operanta' nazvanog tako jer je životinji sada bilo dopušteno da reaguje u vlastitoj meri umesto u serijama pokušaja određenih postupcima izvođača eksperimenta. Skiner je s tom metodom proveo vredan eksperimentalni rad o efektima različitih rasporeda i mera potkrepljenja u merama operantnih reakcija koje su izvodili pacovi i golubovi.[8] Postigao je izuzetan uspeh u treniranju životinja izvođenju neočekivanih reakcija, odašiljanju velikog broja reakcija, te demonstraciji mnogih empirijskih pravilnosti na čisto bihevioralnom nivou.

Molarni protiv molekularnog biheviorizma[uredi | uredi izvor]

Skinerovo gledište ponašanja najčešće se karakteriše kao „molekularno” gledište ponašanja, to jest svako ponašanje može biti raščlanjeno u atomističkim delovima ili molekulama. To gledište je nepouzdano kada neto smatra svoj potpuni opis ponašanja kao što je prikazano u članku „Odabir prema posledicama” ("Selection by Consequences") iz 1981. i mnogim drugim delima. Skiner je tvrdio da potpuni obračun ponašanja upliće razumevanje istorijskog odabira na tri nivoa: biologija (prirodni odabir ili filogenija životinje); ponašanje (istorija potkrepljenja ili ontogenija bihevioralnog repertoara životinje); te za neke vrste, kultura (kulturni običaji društvenih grupa kojoj životinja pripada). Taj je celi organizam sa svim tim povestima onda u interakciji sa svojom okolinom. Skiner je često opisivao čak svoje vlastito ponašanje kao proizvod vlastite filogenetske istorije, vlastite istorije potkrepljenja (koja uključuje učenje kulturnih običaja) koje su trenutno u interakciji s okolinom. Molarni bihevioristi (npr. Hauard Račlin) smatraju da se ponašanje ne može razumeti fokusiranjem na trenutne događaje. To jest, oni smatraju da se ponašanje može razumeti najbolje u terminima krajnjeg uzroka istorije i da molekularni bihevioristi izvode pogrešan zaključak izmišljanjem fiktivnog približnog uzroka za ponašanje. Molarni bihevioristi smatraju da su standardna molekularna tumačenja poput „asocijativne snage” takvi fiktivni približni uzroci koji jednostavno uzimaju mesto molarnih varijabli poput stope potkrepljenja. Stoga će molarni bihevioristi definisati ponašanje poput voljenja nekoga kao izlaganje obrasca ponašanja voljenja tokom vremena, ne postoji poznati približni uzrok ponašanja voljenja (tj. ljubavi) već samo istorija ponašanja može biti primer koji se može kratko opisati kao ljubav.

Nedavni eksperimentalni rad (vidi Časopis eksperimentalne analize ponašanja i Časopis eksperimentalne psihologije: Animalni procesi ponašanja-- 2004. i kasnije) pokazuje prilično jasno da je ponašanje pod uticajem jednako molarnih (tj. prosečnih stopa potkrepljenja) i molekularnih varijabli (npr. vreme koje prethodi reakcijama). Ono što je potrebno je razumevanje realne dinamike operantnog ponašanja koja će uplesti procese i u kratkom i u dugovremenskom opsegu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Muckler, Frederick A. (1963). „On the Reason of Animals: Historical Antecedents to the Logic of Modern Behaviorism”. Psychological Reports. 12 (3): 863—882. ISSN 0033-2941. S2CID 144398380. doi:10.2466/pr0.1963.12.3.863. .
  2. ^ Skinner, BF (1976). About Behaviorism. New York: Random House, Inc. p. 18. ISBN 978-0-394-71618-3.
  3. ^ Schneider, Susan M., and Morris, Edward K. (1987). "A History of the Term Radical Behaviorism: From Watson to Skinner" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. novembar 2020). The Behavior Analyst, 10(1), p. 36.
  4. ^ Chiesa, Mecca . Radical Behaviorism: The Philosophy and the Science. Reprinted by Authors Cooperative (1994): Boston, Massachusetts. . 1974. ISBN 978-0-9623311-4-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  5. ^ Staats, Finley, Minke, Wolf, 1964, “Reinforcement variables and the control of reading responses”
  6. ^ Staats & Butterfield 1965, “Treatment of non-reading in a culturally-deprived juvenile delinquent: an application of reinforcement principles”
  7. ^ Krasner & Ullmann 1965, “Research in behavior modification”
  8. ^ Skinner, B. F. (1948). „'Superstition' in the pigeon.”. Journal of Experimental Psychology (na jeziku: engleski). 38 (2): 168—172. ISSN 0022-1015. doi:10.1037/h0055873. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Baum, W.M. (1994) Understanding behaviorism: Behavior, Culture and Evolution. Blackwell.
  • Cao, L.B. (2013) IJCAI2013 tutorial on behavior informatics and computing.
  • Cao, L.B. (2014) Non-IIDness Learning in Behavioral and Social Data, The Computer Journal, 57(9): 1358–1370.
  • Chiesa, Mecca (1994). "Radical Behaviorism: The Philosophy and the Science". Authors Cooperative, Inc.
  • Cooper, John O., Heron, Timothy E., & Heward, William L. (2007). "Applied Behavior Analysis: Second Edition". Pearson.
  • Ferster, C.B. & Skinner, B.F. (1957). Schedules of reinforcement. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Malott, Richard W. Principles of Behavior. Upper Saddle River, NJ: Pearson Prentice Hall, 2008. Print.
  • Mills, John A., Control: A History of Behavioral Psychology, Paperback Edition. . New York University Press. 2000. .
  • Lattal, K.A. & Chase, P.N. (2003) "Behavior Theory and Philosophy". Plenum.
  • Pierce, W. David & Cheney, Carl D. (2013). "Behavior Analysis and Learning: Fifth Edition". Psychology Press.
  • Plotnik, Rod.. Introduction to Psychology. Thomson-Wadsworth. . 2005. ISBN 978-0-534-63407-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Rachlin, H. (1991) Introduction to modern behaviorism. (3rd edition.) New York: Freeman.
  • Skinner, B.F. Beyond Freedom & Dignity, Hackett Publishing Co, Inc 2002.
  • Skinner, B.F. (1938). The behavior of organisms. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Skinner, B.F. (1945). „The operational analysis of psychological terms”. Psychological Review. 52 (270–7): 290—4. doi:10.1037/h0062535. 
  • Skinner, B. F. (1953). Science and Human Behavior. Simon and Schuster. ISBN 978-0-02-929040-8.  Online version.
  • Skinner, B.F. (1957). Verbal behavior. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
  • Skinner, B.F. (1969). Contingencies of reinforcement: a theoretical analysis. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Skinner, B.F. (31. 7. 1981). „Selection by Consequences” (PDF). Science. 213 (4507): 501—4. Bibcode:1981Sci...213..501S. PMID 7244649. doi:10.1126/science.7244649. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 7. 2010. g. Pristupljeno 14. 8. 2010. 
  • Klein, P. (2013) "Explanation of Behavioural Psychotherapy Styles". [1].
  • Staddon, J. (2014) The New Behaviorism, 2nd Edition. Philadelphia, PA: Psychology Press. pp. xi, 1–282.
  • Watson, J.B. (1913). Psychology as the behaviorist views it. Psychological Review, 20, 158–177. (on-line).
  • Watson, J.B. (1919). Psychology from the Standpoint of a Behaviorist.
  • Watson, J.B. (1924). Behaviorism.
  • Zuriff, G.E. (1985). Behaviorism: A Conceptual Reconstruction Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. jun 2011), Columbia University Press.
  • LeClaire, J. and Rushin, J.P (2010). Behavioral Analytics For Dummies. Wiley. ISBN 978-0-470-58727-0. .

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Biheviorizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бихевиоризам&oldid=27762606”