Bolnice škotskih žena — Jedinica „London” na Ruskom frontu i Dobrudži

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bolnice škotskih žena viđena okom umetnika
Naziv
Bolnica škotskih žena — jedinica „London” na Ruskom frontu i Dobrudži
Osnovana
septembar 1916.
Zemlja osnivač
 Škotska
Upravnik
dr Elsi Inglis
Sedište
Dobrudža, Rumunija

Bolnica škotskih žena — jedinica „London” na Ruskom frontu i Dobrudži bila je osma jedinica i jedna od 14 privremenih sanitetskih ustanova, pokreta žena iz Velike Britanije u Prvom svetskom ratu koja je sanitetski obezbeđivala novoformiranu Prvu srpsku dobrovoljačku diviziju, koja je formirana u Rusiji, 1916. i 1917. godine.[1] Na ovaj zadatak jedinica „London” je poslata nakon zahteva srpskog poslanika Boškovića upućenog Komitetu federacija žena Škotske, na čelu sa dr Elsi Inglis, koja se odmah prihvatio obaveze prikupljanja novca, nabavku opreme i okupljanje osoblja za osnivanje bolnice i njeno upućivanje u Dobrudžu, gde bi sanitetski obezbeđivali Srbe — dobrovoljce u Rusiji. Zbog značaja ovog zadatka dr Elsi Inglis odlučuje da sama predvodi i rukovodi bolnicom, sa kojom je krenula na daleki put septembra 1916. godine.[2]

Tako je pored pripremanja bolnica za srpsku vojsku na Solunskom frontu, gde se već nalazila „jedinica Amerika“ Komitet federacija žena Škotske i na frontu u Rusiji i Rumuniji, uputio novosnovanu i opremnjena sanitetskim materijalom kupljenim novcem sakupljenim u Americi — jedinicu „London” da u Dobrudži osnuje ratnu bolnicu.[3]

Uslovi koji su prethodili osnivanju bolnice[uredi | uredi izvor]

1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi 1916.

Maja meseca 1916. u ruskoj Odesi car Nikolaj Drugi i srpski premijer Nikola Pašić uručili su novoformiranoj 1. srpskoj dobrovoljačkoj diviziji borbeni steg, koja je odmah uključena u jedan ruski korpus. Kako bi se obezbedio komandni sastav neophodan za rad 1. srpske dobrovoljačke divizije sa Solunskog fronta su povučene i u ovu jedinicu poslate u ratu proverene starešine. Dve stotine srpskih oficira i podoficira potom je upućeno je u Odesu.[4] Da bi do nje stigli trebalo je da obiđu celi evropski kontinent, brodom preko Sredozemnog mora, Gibraltara, Kanala Lamanš, Severnog mora do ruske luke Arhangelsk i to uprkos pretnjama nemačkih podmornica koje su tada bile gospodari pučine. A potom od Arhangelska na hiljade kilometara železnicom do Odese.[5]

Po ulasku Rumunije u Prvi svetski rat avgusta 1916. godine, korpus je hitno poslat na slabo branjeni južni, Dobrudžanski front, u punom sastavu od preko 18.000 vojnika i oficira.[6]

Borbe u Dobrudži trajale su od kraja avgusta do kraja oktobra 1916. godine. Za vreme angažmana na frontu u Dobrudži divizija je učestvovala u pet bojeva. Avgusta i septembra 1916. na Dobrudžanskom frontu vođene su retko viđene krvave borbe. Za kratko vreme poginulo je oko 3.000 njenih vojnika i oficira, dok je preko 6.000 bilo ranjeno ili nestalo. Jednostavno rečeno, njen borbeni sastav bio je prepolovljen.[7]

Osnivanje i rad bolnice u 1916.[uredi | uredi izvor]

Posvećena Srbima i žrtvama srpskog naroda tokom 1914. i 1915. godine, dr Elsi Inglis, je sa željom da pomogne Srpskom narodu, nakon svih prethodnih priprema, sa 75 pripadnica Bolnica škotskih žena — jedinica „London” u pratnji Transportne jedinice, sa 16 automobila za evakuaciju ranjenika, krenula iz Engleske i stigla u Odesu 21. septembra 1916. godine, posle 40 dana putovanja preko Arhangelska i Moskve.[8]

Dr Elsi Inglis osnivač i rukovodilac bolnice u Dobrudži

Dolazak u Odesu bio je možda najtužniji u ratu za dr Inglis, jer je saznala da je u međuvremenu izdata naredba da se Srpska divizija uputi na front, u centar velike bitke iz koje su se Rumuni povukli sa levog, a Rusi sa desnog krila, i da su ostavljeni sami da se bore, u istom danu, i to na dva fronta, gubeći svoje vojnike. Broj poginulih i ranjenih narastao je tih dana na više od 4.000 ljudi. O tome dr Elsi Inglis piše u časopisu „English Women“ februara 1917:

„Strašno je bilo kad su ovi skrhani ljudi nagrnuli u našu bolnicu. Ali je najžalosnije bilo videti jednog mladog Srbina, kojeg su uneli na nosilima. Pridigla sam ga da vidim gde mu je rana, a on napola otvori oči i šaputaše: ’Srbija, Srbija!’ Zatim, nije više došao k sebi. Umro je na dva-tri sata kasnije, za Srbiju. I... teško da je engleskim novinama i javljano šta se zbivalo u Dobrudži. Pošli su u borbu, Srpska divizija, njih petnaest hiljada. Oni su bili u sredini, Rumuni sleva, Rusi zdesna. Rumuni posustaše, te su se Srbi 24 časa morali tući na dva fronta. Izađoše iz borbe, izgubivši 11.000 ljudi...“[9]

Ovi događaji uticali su na to da se Bolnica škotskih žena na samom početku nađe na rasulom frontu posle poraza što je značajno uticalo na njen budući boravak i rad. U takvim uslovima Bolnica je u kompletnom sastavu, skupa sa priključenom transportnom kolonom krenula iz Odese i preko Černe Vode ka Medžidiji.

Jedno od sanitetskih vozila Bolnica škotskih žena
Deo opreme Crvenog krsta Engleske korišćen jed za rad bolnice u Dobudži zahvaljujući bolnici Crvenog krsta Engleske, pod rukovodstvom dr Čarlsa Berija, koja se nalazila u blizini Bolnica škotskih žena.

Iz Odese, bolnica je ubrzo stigla u Dobrudžu, gde je bila pridružena Jugoslovenskoj dobrovoljackoj diviziji, koja je bila formirana u julu 1916. godine u Odesi od dobrovoljaca, poreklom južnih Slovena, najvećim delom Srba, bivših vojnika austro-ugarske vojske koji su bili zarobljeni ili koji su prebegli u rusku vojsku.

U Medžidiji je dr Inglis stupila u vezu sa štabom divizije i pukovnikom Hadžićem. Nakon konsultacija sa njim donela je odluku da bolnicu osnuje u mestu Bulbul Mik sa prihvatilištema za ranjenike, iz koga bi se ranjenici posle primarne obrade rana upućivali u bolnicu u Medžidiji, u kasarni koju su joj ruske vojne vlasti stavile na raspolaganje. Pored bolnice Škotskih žena na istoj lokaciji nalazila se i srpska vojna bolnica sa dva lazareta — Prvim srpskim lazaretom rukovodio je dr Dragoslav Popović a Drugi srpskim lazaretom koji je predvodio dr Vladimir Stanojević, a formalno priključena jedinica „London”.

U bolnici koja je bila smeštena odmah iza linije fronta dr Inglis je održavala veliku disciplinu, kako bi za vreme redovnih borbi, tako i tokom „strašnog” povlačenja, kada su bolnicu stalno bombardovali neprijateljski avioni. Sve vreme Škotlanđanke su ne žaleći svoje živote, svakodnevno, skupljale ranjenike sa prvih borbenih linija i prevozili ih u svojim sanitetskim automobilima do bolnice.

U momentu razvijanja bolnice 3. oktobra 1916. godine ranjenika je bilo oko hiljadu. Prvog dana rada, Transportna kolona dopremila je iz previjališta u Bulbul Miku 102 teška ranjenika.

Zbog stalnih promena na frontu za bolnicu žena Škotske nastupaju nove komplikacije, koje istovremeno pogađaju i bolnicu Crvenog krsta Engleske, pod rukovodstvom dr Čarlsa Berija, koja se nalazila u blizini. Kako se stanje na frontu i dalje pogoršavalo dr Inglis je proširila rad previjališta u Bulbul Miku, koja se tada označavalo kao Bolnica broj 2.

Zbog pojave kolere i opasnosti od epidemije u sastavu bolnice osnovano je i odeljenje za izolaciju.[9]

Dešavalo se i nešto neočekivano — ruske vojne vlasti, za svoju vojsku, postepeno je angažovala sve više kapacitete bolnice u Medžidiji. Doktor Elsi Inglis je zbog toga oštro protestovala kod Rusa naglašavajući da je bolnica žena Škotske srpska bolnica.

Kada je 19. oktobra 1916. godine situacija postala sve teža – a kanonada topova sve bliža bolnici, njen sastav je 22. oktobra doneo odluku da počne povlačenje pod najtežim okolnostima. U međuvremenu, ruske snage i svoje bolnice su povukle bez ikakve najave, i Bolnicu škotskih žena sa dr Inglis na njenom čelu stavile u nezavidnu situaciju — da pored zbrinjavanja ranjenika, premeštaju bolnicu i sačuvaju sanitetski materijal dopremljen iz Engleske.[9]

Bolnica u 1917.[uredi | uredi izvor]

Deo pripadnica Bolnice škotskih žena u Rusiji

Dezorganizacija u ruskoj vojsci, koja se sve više povećavala, imala je u to vreme uticaja na poziciju Srpske divizije, u nastojanjima za njeno korišćenje u pojedinim vojnim operacijama. A to bi, prema opštim ocenama, i srpskih i engleskih vojnih stručnjaka, bilo ponovno žrtvovanje divizije za ratne ciljeve drugih.

Čvrsto uverena u bezizlaznost situacije u kojoj se našla Srpska vojska dr Inglis, je došla do zaključka da bi ponovno angažovanje Srpske divizije značilo i njeno žrtvovanje, i samoinicijativno je započela da se lično angažuje za prebacivanje divizije na Solunski front.

Energično se suprotstavljajući Generalštabu ruske vojske, koji u to vreme, jula 1917. godine, planirao da se divizija ponovo uputi na front u Rumuniju, dr Inglis se tada obratila za pomoć britanskim vojnim autoritetima da se angažuju u nastojanjima za prebacivanje Srpske divizije, pošto, sami Srbi nisu imali mogućnosti da utiču na odluku o svojoj sudbini, jer kako kaže:

Zavisili su u potpunosti od britanske vlade i njenih odluka u ostvarenju prelaska na Solunski front. Pregovaralo se, ali se Rusi nisu slagali sa odlaskom Srba. Bili su to dani napetosti, sve je zavisilo takoreći od slučaja.

Prestanak rada i prebacivanje divizije srpske vojske na Solunski front[uredi | uredi izvor]

Pravci povratka iz Rusije
Privezak za prtljag jedne od pripadnica Bolnice škotskih žena u Rusiji

U martu 1917. buknula je u Rusiji oktobarska revolucija. Na prostranom ruskom frontu od Baltika do Crnog mora, nastalo je bratimljenje između ruskih i neprijateljskih vojnika. Ruski vojnik nije hteo više da se bori, već je odlazio kući.[10] Nastala je opasnost, da se srpske dobrovoljačke divizije ne uvuku u komunističku revoluciju, naročito kada su nekolicina oficira dobrovoljaca — Hrvata, na čelu sa rezervnim potporučnikom Milanom Banićem, tražili da se u dobrovoljačke jedinice uvedu „komiteti”, po uzoru na komitete, koji su se tada uvodili u revolucionarnoj ruskoj vojsci.[11]

U cilju spasavanja dobrovoljačkih divizija od ove „komunističke pošasti”, kao i zbog bezciljnosti daljeg ostanka u Rusiji, otpočeto je 30. avgusta 1917. prebacivanje dobrovoljačkih organizovanih jedinica na Solunski front, gde su bile neophodne za popunu prethodnim borbama proređenih redova srpske vojske. Njihovo prebacivanje na Solunski front, iako je bilo praćeno brojnim stradanjima, značajno je uticalo na popunu srpske vojske, kao i njene dalje borbene uspehe.[12]

Transportovanje dobrovoljaca iz Rusije do Soluna izvedeno je u dva pravca:

  • Preko Arhangelska brodovima u Englesku i zatim železnicom, odnosno brodovima preko Francuske, Italije i Grčke
  • Preko Sibira na Daljni železnicom, a zatim brodovima do Sueca, pa železnicom do Aleksandrije i na kraju brodovima u Solun

Od kontingenta prvog transporta dobrovoljaca preko Arhangelska formirano je 16 četa, koje su u decembru 1917. pojačale divizije srpske vojske, a od dobrovoljaca iz ostalih transporta osnovana je Vardarske divizija, 14. januara 1918. godine.[13]

Povratak pripadnica bolnice u Englesku[uredi | uredi izvor]

Transportom preko Arhangelska išla je i Bolnica škotskih žena — jedinica „London” na čelu sa dr Elsi Inglis – koja je sve više osećala kako je izdaju rezerve energije (koju je i dotle jedva imala), a maligna bolest sve više obuzima.[14]

Sve vreme njenog angažovanja za spas Srpske divizije i njeno upućivanje na Solunski front, dr Elsi Inglis prećutkivala svoju bolest i svaki mogući spomen o bolesti, trpeći sve vreme bolove i tegobe za koje je samo ona znala. Preminula je u Njukastlu 26. novembra 1917. a uz sve počasti sahranjena je u Katedrali Svetog Džajlsa, u Edinburgu, nesotvarene želje da nastavi medicinsku pomoć Srbima na Solunskom frontu.[15]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vojin Maksimović, Spomenica prve srpske dobrovoljačke divizije 1916–1926, Beograd 1926, 8–9.
  2. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, u: Nova Evropa, knj. 12 (1. decembar 1925) [uredili L. Popović, M. Kostrenčić, M. Ćurčin], Zagreb 1925, str. 487–488
  3. ^ Vuković Ž.: Savezničke medicinske misije u Srbiji 1915. Beograd: Plato; 2004.
  4. ^ Nikola Popović, Srbija i Rusija 1914–1918, Beograd 1977, 281–282.
  5. ^ Jugoslovenski dobrovoljački korpus u Rusiji 1914 – 1918. Vojnoistorijski institut JNA, (1954). str. 103—123.
  6. ^ Lawrence M. The Serbian divisions in Russia, 1916-1917. London: Journal of contemporary history; 1971.
  7. ^ Subotić, V, „Prva srpska dobrovoljačka divizija u Dobrudži“, U: Dobrovoljci u oslobodilačkim ratovima Srba i Crnogoraca. str. 111.
  8. ^ Cahill AF, ed. Between the Lines. Letters and Diaries from Elsie Inglis’s Russian Unit. Edinburgh, Cambridge, Durham: The Pentland Press Limited; 1999.
  9. ^ a b v Mc Laren ES. History of the Scottish Women’s Hospitals. London: Hodder and Stoughton; 1919.
  10. ^ Istoriя pervoй mirovoй voйnы, t. 1–2, Moskva 1975.
  11. ^ McLaren ES. A History of the Scottish Women’s Hospitals. London: 1919. p. 88, 229, 234.
  12. ^ Andrej Mitrović, Nadrastanje poraza i podela, u: Istorija srpskog naroda VI/2, Beograd 1983.
  13. ^ Ratni album: 1914-1918 Popović, Andra - autor 1926 (pp. 384)
  14. ^ Vatson R. V. Siton, Dr Elsie Inglis, u: Nova Evropa, knj. 1, br. 11, 9. decembar 1920, str. 359–360.
  15. ^ Vuković Žarko, Sa Srbima u Dobrudži: Povodom devedeset godina od smrti dr Elsi Inglis, u: Srpski vojni sanitet u 1916. godini [urednici Aleksandar Nedok, Brana Dimitrijević], Beograd, Vol. 1, br. 2/2007, str. 199–205.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bolnice škotskih žena — Jedinica „London” na Ruskom frontu i Dobrudži na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Болнице_шкотских_жена_—_Јединица_„Лондон”_на_Руском_фронту_и_Добруџи&oldid=26827753”