Vizantijsko-mletački sporazum iz 1082.

Vizantija negde oko 1082. god.

Vizantijsko-mletačkisporazum iz 1082. godine ili Vizantijsko-venecijanski sporazum iz 1082. je bio trgovinski i odbrambeni sporazum potpisan između Vizantijskog carstva i Mletačke republike, u formi carske hirsobule izdate od strane Aleksija I Komnina. Ovaj sporazum, omogućio je Mletačkoj republici (Veneciji) da dobije pravo na glavne trgovačke kocesije u čitavom carstvu, u zamenu za njihovu vojnu pomoć u ratu protiv Normana, on će imati presudan uticaj na obe strane Vizantijsko carstvo i Mletačku republiku čiju će istorijsku sudbinu odrediti u vekovima koji će uslediti.

Sadržina ugovora

Vizantijsko carstvo je sa Mletačkom republikom sačinilo veoma veliki broj trgovačkih koncesija u zamenu za vojnu podršku protiv normana koji su napadali pravoslavno stanovništvo na apeninima, preotimali vizantijske posede, pljačkali njene trgovce, pokušavajući da dokrajče vizantijsku dražavu na njenim teritorijama u južnoj italiji. Prema sporazumu koji je sačinjen, vizantinci bi omogućili mlečanima da trguju širom celog carstva bez obaveze plaćanja carina. Mlečanima bi takođe bilo dozvoljena kontrola nad glavnim lučkim objektima Vizantije (Konstantinopolja), zajedno sa kontrolom nad nekoliko ključnih javnih funkcija. Sporazum je takođe garantovao mnoge privilegije Mletačkom duždu, zajedno sa prihodima. I konačno, mlečanima je garantovan njihova trgovačka kolonija u vizantiji (jedna četvrt u carigradu), sa radnjama, crkvama, pekarama, zantaskim radionica, što se samo može uporedidi sa kolonijalnim kocesijama 19. veka. U zamenu za ove ogromne trgovačke koncesije(privilegije), vizantija je zahtevala vojnu podršku od Mletaka, naročito u vidu brodovlja, jer u tom momentu carstvo nije imalo potpuno borbeno sposobnu mornaricu za plovidbu.

Posledice sporazuma

Portret Aleksija I Komnina .

Sporazum koji je car zaključio usled glasnogovorništva magnata imao je kobne posledicepo vizantiju. Vojna pomoć koja je obećana od strane mletačke republike zapravo nikada nije stigla.Mlečani zapravo nisu ništa uradili da spreče Normane, tj. njihovu invaziju, ali su zato ugrabili ogromne koristi od novih trgovačkih povlastica, koje im je ovaj sporazum omogućio. Moć vizantijskog carstva da se oporavi od gubitaka značajno je opala, zbog ogromnih prihoda kojih se carstvo odreklo omogućivši mlečanima da ovim sporazumom slobodno trguju bez ikave obaveze plaćanja carina i dažbina. Ovo je ugušulo sposobnost oporavka tj obnavljajuću snagu carstva koja mu je pomagala čitavog postojanja, i što je konačno započelo proces propadanja carstva do njegovog konačnog pada. Tako je gubitak državne kontrole nad finasijama, i nekontrolisan odliv finasija na zapad bio smrtni udarac za ekonomiju carstva a, kao što će se kasnije ispostaviti i za samo carstvo. Ovaj ugovor faktički je bio nametnut vizantiji u jednom od najtežih trnutaka po nju, tako da je istovremeno ratujući sa zapadom nehotice uspela da mu pruži i finasijsku podršku za to. Tako je na svoje pijace koje su imale monopol na trgovinu s Bliskim istokom, Indijom, Kinom, Persijom, Arabijom, Afrikom i uopšte svetskom trgovinom na tri kontinenta, naučnim i vojnim tehnologijama omogućen Mlečanima pristup u zamenu za mnogo manje vrednu pomoć. Od tada na zapadu po prvi put počinje da se formira trgovina nalik na današnju. U početku prvih decenija vladao je prosperitet, zapadnjačka roba je preplavila carstvo jer je bez carina postala mnogo jeftinija i na taj način konkurentnija. Uz pomoć ovoga i kontrole plovnih puteva koja im je poverena kao preduzimačima kao i neke državne funkcije, uspeli su da skoro unište poljoprivrednu i daleko napredniju zanatsku proizvodnju od sopstvene. Andronik I Komnin je poništio sporazum-carsku bulu i sprečio strance da dalje iscrpljuju carstvo ali ogroman novac već se odlio na zapad. Zbog ovoga nedugo zatim pokrenut je četvrti krstaški rat koji je umesto na muslimanski Egipat, inače velikog trgovačkog partnera Mlečana, iz Venecije završio bestidnim pljačkaljem jednog od najvećih hrišćanski gradova u istoriji hrišćanstva ,Carigrada. Nakon toga počinje da se javlja prvi veliki preduzetnički kapital i banke na zapadu, transfer kulture i nauke, učenih ljudi iz Vizantije koji će udariti temelje renesanse i nauke koje su oblikovali današnji zapad. A da ironija bude veća glavni finasijeri i pružaoci logistike pohoda bili su upravo Mlečani iz Venecije. Carstvo se od ovoga više nikad nije nikad potpuno oporavilo, pa su nakon venecijanskog i krstaškog pohoda, Otomanski Turci samo stavili tačku na postojanje ove drevne civilizacije.

Literatura

• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Robert Bideleux and Ian Jeffries (1998). A History of Eastern Europe: Crisis and Change. London: Routledge. ISBN 978-04151-6112-1. 
• Gregory, Timothy E (2010). A History of Byzantium. Malden, Massachusetts: John Wiley & Sons. ISBN 978-1405-18471-7. 
• Constable, Olivia Remie (2003). Housing the Stranger in the Mediterranean World: Lodging, Trade, and Travel in Late Antiquity and the Middle Ages. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521-81918-3. 
• Nicovich, John Mark (2009). „The Poverty of the Patriarchate of Grado and the Byzantine–Venetian Treaty of 1082”. The Mediterranean Historical Review. New York: Routledge. 24 (1): 1—16. doi:10.1080/09518960903000736.