Vremensko važenje međunarodnog krivičnog prava
Za razliku od krivičnog prava gde važe standardna pravila o vremenskom važenju krivičnog zakona, u međunarodnom krivičnom pravu je situacija u pogledu ovog pitanja složenija. Zbog nepostojanja kodifikacije i jasnog definisanja međunarodnog krivičnog dela postavlja se pitanje na koji način je moguće primeniti zakon (ili u ovom slučaju akt) koji je važio u vreme izvršenjea međunarodnog krivičnog dela i kako primeniti kasniji zakon koji je blaži za učinioca (što je standard krivičnog prava, videti Vremensko važenje krivičnog prava).
Osnovni problem je što nije moguće uvek lako utvrditi koje je pravo važilo u vreme izvršenja, što je naročit problem ako bi se prihvatilo da se i običajnim pravom mogu stvarati norme međunarodnog krivičnog prava. Kada je reč o međunarodnim konvencijama kojima se ustanovljava obaveza država da predvide određena ponašanja kao krivična dela, prihvaćeno je da ona važe tek od momenta kada je ta konvencija ratifikovana. U tom slučaju se na ta krivična dela primenjuju opšta pravila krivičnog zakonodavstva.
Ad hok tribunali[uredi | uredi izvor]
Problem vremenskog važenja se ispoljio u vezi sa osnivanjem i radom ad hok tribunala. Veliku dilemu međunarodnom pravu predstavlja tvrđenje da pravo koje su ovi tribunali koristili ili koriste (a misli se pre svega na Međunarodni vojni tribunal iz vremena Nirnberškog procesa, Haški tribunal i tribunal za Ruandu) već bilo predviđeno u međunarodnom krivičnom pravu. Kroz praksu ovih tribunala došlo je do uobličavanja i preciziranja do tada relativno neodređenih pravila međunarodnog krivičnog prava. Osnovno pitanje ostaje gde je granica preciziranja, a gde počinje novo, retroaktivno propisivanje.
Međunarodni krivični sud[uredi | uredi izvor]
U Rimskom statutu Međunarodnog krivičnog suda ovo pitanje je detaljnije rešeno. Član 11. Statuta predviđa da je sud nadležan samo u odnosu na krivična dela koja su izvršena posle stupanja na snagu Statuta. I u odnosu na državu koja naknadno pristupi Statutu, sud je nadležan samo za krivična dela posle njenog pristupanja statutu, što je i posledica Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine kojom je zabranjena retroaktivnost međunarodnih ugovora.
Nadležnost tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu[uredi | uredi izvor]
Nadležnost ovih tribunala određena je retroaktivno jer oni nisu nastali ugovornim putem, već putem rezolucija Saveta bezbednosti UN i to kao prinudna mera na osnovu Glave VII Povelje UN. Što se tiče prava, tadašnji generalni sekretar UN Butros Butros Gali istakao je da nije reč o retroaktivnoj primeni već da će biti primenjivano postojeće međunarodno humanitarno pravo. Ono što predstavlja problem je činjenica da međunarodno humanitarno pravo ni izbliza nije dovoljno precizirano u pogledu normi za krivičnopravnu primenu, a pogotovo u domenu krivičnih sankcija jer ih uopšte ne predviđa. To opet postavlja pitanje da li tribunali sami, u hodu stvaraju pravo.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Stojanović Zoran (2006). Međunarodno krivično pravo. Beograd. ISBN 978-86-86223-03-6.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Philippe Sands, Lynn Manuel. From Nuremberg to The Hague: The Future of International Criminal Justice. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53676-9.