Georgij Berijev

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Georgij Berijev
Gen-major. prof. dr. Georgij Mihajlovič Berijev inž.
Puno imeGeorgij Mihajlovič Berijev
Datum rođenja(1903-02-13)13. februar 1903.
Mesto rođenjaTbilisi, Ruska Imperija
Datum smrti12. jul 1979.(1979-07-12) (76 god.)
Mesto smrtiMoskva,  Sovjetski Savez

Georgij Mihajlovič Berijev (rus. Георгиј Михајлович Бериев (Бериашвили), 13. februar 1903, Tbilisi – 12. jul 1979, Moskva) je bio sovjetski konstruktor hidroaviona.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Hidroavion MBR-2
Hidroavion za katapultiranje KOR-1
Hidroavion Beriev Be-6
Hidroavion Beriev Be-12 "Čajka"
Be-10 na sovjetskoj marki
Avion Beriev Be-32 u muzeju
Ekranoplan VVA-14 u muzeju
Avion za rano otkrivanje Beriev Be-50
Avion Antonov An-30 kooperacija Antonov-Berlijev
Avion Tu-142MR kooperacija Tupoljev-Berlijev
Avion Beriev A-40 "Albatros"

Georgij Mihajlovič Berijev je rođen i odrastao u radničkoj porodici u Tbilisiju gde je išao i završio osnovnu školu. Zahvaljujući direktoru osnovne škole koji je bio entuzijasta i koristio svaku priliku da deci proširi vidike Georgij je imao priliku prvi put da vidi avion koji je zaokupio dečiju pažnju i pobudio maštu. Nažalost posle završene osnovne škole zaposlio se u livnici gde je radio dok roditelji nisu smogli snage da mu omoguće dalje školovanje.

U rodnom mestu je 1916. završio i višu osnovnu školu i zaposlio se na železnici gde se specijalizirao za mehaniku. Kad je izbila revolucija učestvovao je u njoj priključivši se Crvenoj armiji[1].

Godine 1923, nakon što je završio železničku školu u Tbilisiju počeo je da studira na Politehničkom institutu, odakle je 1925. godine prešao na odsek za vazduhoplovstvo na fakultetu za brodogradnju Lenjingradskog politehničkog instituta . [2]

Radna biografija[uredi | uredi izvor]

Nakon studija, pridružio se 1930. godine Projektantskom birou KB MOS VAO na čelu sa francuskim projektantom Polom A. Rišard. [2] Kasnije je MOS VAO pripojen CKB CAGI.

Godine 1934. postavljen je za glavnog konstruktora i načelnika Centralnog konstruktorskog biroa mornaričkih aviona u Vazduhoplovnom pogonu br.31 uTaganrogu i vodio ga do 1968.

Pod njegovim vođstvom, tim konstruktorskog biroa stvorio je serijske hidroavione MBR-2 i MP-1 iz 1932. godine. Još pre uvođenja serijske proizvodnje MBR-2, Sovjetski Savez je kupio od Italije 24 leteća čamca Savoia-Marchetti SM.62 zajedno sa licencnim pravima za proizvodnju. Berijev je učestvovao u ovladavanju njihove licencne proizvodnje u Taganrogu. Avion je dobio oznaku MBR-4 i isporučen je sa italijanskim motorima Isotta-Fraschini Asso snage 550 kW.

Maja meseca 1938. godine, sledeći Berijevljev hidroavion, dvomotorni MDR-5, je prvi put poleteo. Proizvedene su samo dva aviona, i nije došlo do serijske proizvodnje.

Pokušaj da se modernizuje MBR-2 navela je Berijeva da 1939. godine konstruiše prototip MBR-7 sa još snažnijim motorom M-103 snage 700 kW. Međutim, njegova serijska proizvodnja nije ostvarena.

Berijevljev plutajući dvokrilac KOR-1 (Be-2) uveden je kao deo naoružanja sovjetskih teških bojnih brodova 1936. godine. Avion je poleteo sa broda korišćenjem katapulta a sletanje na površinu mora u blizini matičnog plovila nakon izvršenih zadataka izviđanja. Zatim ga je dizalica podizala na palubu broda. KOR-1 (brodski) dostigao je brzinu od 227 km/h plafon 2000 m, dolet je bio 530 km. Instalirani motor M-25A imao je snagu od 515 kW, streljačko naoružanje se sastojalo od dva fiksna i jednog pokretnog mitraljeza.

Drugi izviđački avion G. M. Berijeva za bojni brod postao je jednomotorni monoplan KOR-2 (Be-4) sa preklopljenim krilom u obliku slova M. Prototip koji je poleteo krajem 1940. tek je uveden u serijsku proizvodnju 1942. godine, kada su evakuisane fabrike aviona u centralnu Aziju.

Posle Drugog svetskog rata 1945. napravio je Berijev prototip LL-143 (leteći čamac), potpuno metalni hidroavion za osmočlanu posadu pokretan motorom AŠ-72 snage 1.470 kW. Kasnije je poboljšan u hidroavion Berijev Be-6, kojim je pilot M.I.Cepilov poleteo 1949. godine. Ovaj avion je dvadeset godina bio standardni pomorski hidroavion sovjetskog ratnog vazduhoplovstva, a Georgij Mihajlovič Berijev je za svoj projekt dobio Državnu nagradu.

Za obalsku patrolnu službu i prevoz šest putnika, Berijev je projektovao jednomotorni visokokrilni avion Berijev Be-8 . Radilo se o amfibijskom avionu sa trupom u obliku čamca i dva balansirajuća plovka ispod oba kraja krila čiji je stajni trap presavijen u stranu trupa. Vojna verzija bila je naoružana mitraljezima. Međutim, serijska proizvodnja nije ostvarena.

Na prelazu iz 1940-tih u 1950-te, Beriev je počeo da eksperimentiše sa letećim čamcem, pokretan mlaznim motorima. Prototip Berijev R-1 dobio je par mlaznih motora Klimov VK-1 kao pogonsku grupu potiska 26.5 kN, koja se nalazila iznad krila. Prvi let izveli su piloti M.I.Cepilov i M.Suhomin 30. maja 1952. godine. Na nadmorskoj visini od 7.000 m prototip je dostigao maksimalnu brzinu od 800 km/h, na nivou mora 760 km/h. Imao je raspon krila od 21,4 m, dužina 19,43 m, poletnu težinu od 17.000 kg. Naoružanje se sastojalo od četiri topa NR-23 i 1.000 kg bombi, mina ili torpeda. Domet hidroaviona R-1 bio je preko 2.000 km i plafon do 11.500 m. Sovjetsko mornaričko vazduhoplovstvo smatralo je R-1 eksperimentom i zahtevalo je napredniji avion.

Poboljšana verzija je postao Be-10 (M-10), čija je serijska proizvodnja počela 1961. godine. Dva mlazna motora Ljulka AL-7PB potiska 64 kN su smešteni između trupa i korena krila. Samo krilo je imalo strelu od 35° sa krajevima savijenim nadole i završavala su se sa pomoćnim plovcima. Avion je imao razmah od 24 m i dužinu od 33 m.

Berijevljev turboelisni hidroavion Be-12 Čajka (M-12) zauzeo je mesto starijih rashodovanih aviona Be-6. Prvi put je predstavljen javnosti na aeromitingu u Tušinu 1961. godine i postao je novi standardni mornarički avion sovjetskih oružanih snaga. Be-12 je postavio niz svetskih rekorda FAI za turboelisne hidroavione. Visinski rekord od 12.185 m bez tereta, i 9.352 sa 10 t, brzinski rekord 565 km/h na zatvorenom krugu od 500 km. Za kategoriju letećih čamaca, amfibijski avion Be-12 prvobitno nije imao stajni trap.

Prvi čisto konvencionalan avion Berijevog konstruktorskog biroa bio je transportni avion za 14-15 putnika kategorije STOL, Be-30, koji je poleteo marta 1967. [3] Prototip je još imao dva radijalna sedmocilindrična motora AŠ-21 snage 544 kW, ali je već drugi proizvedeni primer imao par turboelisnih agregata Glušenkov TVD-10 sa maksimalnom snagom od 708 kW.

Druga varijanta ovog aviona je produžena verzija za 18 putnika Be-32, koja može biti opremljena skijaškim ili plutajućim stajnim trapom.

Berijev dizajn uključuje i Berijev VVA-14 ekranoplan iz 1972. godine.

Po odlasku u penziju živeo je u Moskvi. Nakon smrti Georgija Berieva 1979. godine konstruisan je amfibijski avion Berijev A-40 Albatros (Be-42). Prvi prototip je poleteo sa posadom Jevgenija Lahmastova 8. decembar 1986. Drugi prototip, izložen u 1996. godine u Britaniji (Ferford) na International Air Tatoo 96', kao spasilačka modifikacija aviona Be-42. Treći prototip je bio namenjen za ispitivanje statičke čvrstoće.

Još jedan mlazni dvomotorni amfibijski avion Konstruktorskog biroa Berijev, poleteo je 24. septembra 1998, bio je to Berijev Be-200.

Pregled projekata Georgij Mihajlovič Berijev-a[uredi | uredi izvor]

Hidroavioni[uredi | uredi izvor]

  • MBR-2 (1932.) - hidroaviona leteći čamac sa jednim motorom.
  • MBR-5 (1938.) - dvomotorni hidroavion - leteći čamac.
  • MDR-5 (1938.) - dvomotorni hidroavion - leteći čamac izviđač dugog doleta.
  • MBR-7 (1939.) - jednomotorni hidroavion - leteći čamac.
  • LL-143 (1945.) - jednomotorni hidroavion - leteći čamac metalne konstrukcije.
  • Be-6 (1949.) - jednomotorni hidroavion - leteći čamac metalne konstrukcije.

Hidroavioni za katapučltiranje[uredi | uredi izvor]

Reaktivni čamci (leteći čamci na mlazni pogon)[uredi | uredi izvor]

  • R-1 (1952.) - dvomotorni hidroavion - leteći čamac sa mlaznim motorima.
  • Be-10 (1961.) - dvomotorni hidroavion - leteći čamac sa mlaznim motorima.

Amfibije[uredi | uredi izvor]

  • Be-8 (1947.) - putnički hidroavion sa podvodnim krilima za 6 putnika.
  • Be-12/Be-14 "Čajka" (1961.) - dvomotorni hidroavion - leteći čamac sa turboelisnim motorima.
  • A-40 "Albatros" (1986.) - dvomotorni višenamenski hidroavion sa mlaznim motorima, prototip.

Višenamenski civilni[uredi | uredi izvor]

  • Be-103 (1997.) - Putnički avion amfibija.
  • Be-200 (1998.) - Putnički avion amfibija.

Konvencionalni avioni[uredi | uredi izvor]

  • An-30 (1974.) - avion za vazdušno osmatranje i snimanje iz vazduha.
  • Be-30/Be-32 (1967.) - dvomotorni putnički avion.
  • Tu-142MR "Orao" (1977. ) - četvoromotorni protivpodmornički avion velikog doleta.
  • A-50 (1978.) - avion za rano upozoravanje (AVAKS).
  • A-100 (2017.) - avion za rano upozoravanje (AVAKS).

Eksperimentalni avioni[uredi | uredi izvor]

  • Be-1 (1964.) - hidroavion sa mlaznim motorom - prototip.
  • VVA-14 (1972.) - ekranoplan
  • A-60 (1978.) - leteća laserska laboratorija.

Nerealizovani projekti[uredi | uredi izvor]

  • P-42 "Harpun"
  • Be-2500
  • A-42 "Albatros"
  • Be-101
  • Okeanski linijski avion
  • An-Be-20

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Putnički hidroavion "Beriev Be-200" na mlazni pogon (2010.)
Hidroavion Berijev Be-103
Vatrogasni hidroavion Be-200 u akciji gašenja požara.
  • Oreden Lenjina-dva puta
  • Orden Crvene zastave rada-dva puta

Medalje[uredi | uredi izvor]

  • Staljinovu nagradu (1947, za avion Be-6)
  • Medalja "Za vojni zasluge".
  • Medalja "Za pobjedu nad Nemačkom u Otađbinskom ratu 1941-1945."
  • Jubilarne medalje.

Nagrade[uredi | uredi izvor]

  • Državnu nagradu SSSR (1968, za avion Be-12)

Priznanja[uredi | uredi izvor]

  • Čin General majora inženjersko tehničke službe (1951.)
  • Naučni čin doktora tehničkih nauka i profesora (1961.)

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ https://sr.atomiyme.com/
  2. ^ a b „Segodnя ispolnяetsя 107 let so dnя roždeniя Georgiя Mihaйloviča Berieva” (na jeziku: rusky). Taganrog.su. 2010-02-13. 
  3. ^ https://rspadm.ru/bs/podgotovka/taganrogskii-aviacionnyi-nauchno-tehnicheskii-kompleks-imeni-berieva-g/

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Šavrov, V. B. (2002). Istoriя konstrukciiй samoletov v SSSR do 1938 gg (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Mašinostroenie. ISBN 5-217-03112-3. 
  • Šavrov, V. B. (2002). Istoriя konstrukciiй samoletov v SSSR 1938-1950 gg (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Mašinostroenie. ISBN 978-5-217-03103-0. 
  • Gunston, Bill. The Osprey Encyclopedia of Russian Aircraft 1875–1995. London: Osprey, 1995. ISBN 1-85532-405-9..

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Georgij Berijev na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Георгиј_Беријев&oldid=26849195”