Gotski rat (377—382)
 | Ovom članku potrebni su dodatni izvori zbog proverljivosti. |
| Gotski rat 377—382. | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Rimsko carstvo |
Goti, Alani i Huni | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Valens i Teodosije I | Fritigern | ||||||
Gotski rat 377—382 je rat između Gota i Rimskog carstva na Balkanu pri kraju 4. veka. Rat, a posebno bitka kod Hadrijanopolja, predstavljao je prekretnicu u istoriji Zapadnog rimskog carstva. To je bila prva u nizu varvarskih invazija koje će srušiti Zapadno rimsko carstvo.
Uvod[uredi | uredi izvor]
U leto i jesen 376. desetine hiljada Gota i drugih plemena stiglo je na dunavsku granicu Rimskog carstva. Tražili su od cara Valensa da ih zaštiti od Huna.
Godine 376. Vizigoti, bežeći pred hunskom navalom, zatražili su dozvolu od Valensa da pređu Dunav i da se nasele na rimskoj teritoriji gde bi bili van domašaja Huna. Valens je Fritigernovim pristalicama dao dozvolu da se nasele u provinciji Meziji. Obećao im je da će biti tretirani kao rimski građani ako budu služili kao vojska Rimskom carstvu. Valens im je takođe obećao zemlju za obrađivanje, hranu i zaštitu rimske vojske. Primanjem Gota na teritorije carstva Valens je očekivao da će time povećati vojsku, a i da će povećati broj poreskih obveznika. Međutim nije svim Gotima odobreno da pređu Dunav. Slabi, stari i bolesni su ostali na drugoj obali reke bespomoćni pred Hunima. Oni koji su prešli trebalo je da predaju oružje, ali mnogi rimski vojnici su prihvatali mito da dopuste Gotima da pređu sa oružjem.
Pobuna zbog teškog ponižavanja i izgladnjivanja Gota[uredi | uredi izvor]
Među Gotima je ubrzo izbila glad. Rimljani nisu mogli da ih snabdevaju niti hranom, a nisu im ni davali obećanu zemlju. Goti su bili smešteni u privremenom prostoru okruženom rimskim garnizonom. Hrane je bilo dovoljno samo za rimski garnizon, tako da su oni ostavili Gote da skapavaju od gladi. Korumpirani rimski zapovednici su im ponudili alternativan način da dođu do hrane.
Kad se Fritigern žalio caru Valensu rečeno mu je da mogu naći hranu i trgovati u udaljenom gradu Markijanopolju. Goti nisu imali izbora, te su krenuli ka jugu, gubeći bolesne i starije putem. Kad su stigli u Markijanopolj, gradski vojni garnizon ih je sprečio da uđu u grad. Rimljani su čak bezuspešno pokušali da ubiju gotske vođe. Tada je izbila otvorena pobuna.
U prvim sukobima sa rimskom vojskom Fritigern je umalo izbegao smrt kod Markijanopolja na Dunavu 377. godine. Kriza se nastavila do 378. i 9. avgusta Fritigern se osvetio za poraz koji su Rimljani naneli njegovom narodu u bici kod Niša (lat. Naissus) 109 godina ranije, potukavši do nogu rimske trupe u bici kod Hadrijanopolja. Po Amijanu Marcelinu, Fritigern je već u periodu pre bitke bio jedan od najuticajnijih među gotskim poglavarima.
Goti su ostatak 376. i početak 377. proveli blizu Dunava pljačkajući hranu u obližnjim područjima. Rimski garnizoni su uspeli da odbrane izolovane tvrđave, ali većina zemlje je bila izložena gotskim pljačkanjima.
Rat[uredi | uredi izvor]
Rat je počeo u zimu 377. i trajao 6 godina, sve do 382. Preostali Goti su krenuli južno od Dunava do Markijanopolja, da bi se pojavili kod Hadrijanopolja. Rimljani su poslali vojsku koju je predvodio sam car Valens. U bici kod Hadrijanopolja 378, u kojoj je poginuo i sam car Valens, Goti su naneli težak poraz rimskoj vojsci. Rimljani su imali oko 15.000 mrtvih. Posle te pobede Goti su gotovo bez otpora pljačkali duž Trakije tokom 378. godine. Sledeće 379. Goti su naišli samo na slab otpor rimskih trupa te su krenuli ka severozapadu u Dakiju, pljačkajući tu provinciju.
Ostrogoti su krenuli u Panoniju, gde ih je porazio zapadni car Gracijan. Vizigoti pod Fritigernovim vođstvom su krenuli ka jugoistoku do Makedonije, gde su im gradovi plaćali danak za svoju slobodu.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Goti su u ratu ubili cara, uništili celu jednu rimsku armiju, pljačkali duž celog rimskog Balkana. Veliki deo Balkana se od tih pljački i razaranja nije oporavio. Rimsko carstvo je po prvi put zaključivalo mirovni sporazum sa samostalnim varvarskim plemenom unutar granica carstva, što je bilo dotad nezamislivo.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Zečević, Nada (2002). Vizantija i Goti na Balkanu u IV i V veku. Beograd: Vizantološki institut SANU.
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.