Грацијан

С Википедије, слободне енциклопедије
Флавијан Грацијан Август
Портрет у Виминацијуму
Лични подаци
Датум рођења(359-04-08)8. април 359.
Место рођењаСирмијум, Римско царство
Датум смрти25. август 383.(383-08-25) (24 год.)
Место смртиЛугдунум, Римско царство
Породица
СупружникФлавија Максима Констанција
РодитељиВалентинијан I
Марина Севера
ДинастијаValentinian dynasty
ПретходникВаленс
НаследникТеодосије I

Флавије Грацијан Август (лат. Flavius Gratianus Augustus; Сирмијум, 8. април 359Лугдунум, 25. август 383), познат као Грацијан, био је цар Западног римског царства од 375. до 383. године. Био је син Валентинијана I из брака са Марином Севером и био је рођен у Сирмијуму у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.[1][2][3][4]

Рана владавина[уреди | уреди извор]

Грацијан је постављен за конзула 366. године и од оца добио титулу Nobilissimus|nobilissimus puer.[1][5] Дана 4. августа 367. године од оца је добио титулу августа.[6] После Валентинијанове смрти, 17. новембра 375. године, војска из Паноније је прогласила за цара Валентинијановог младог сина, Валентинијана II из брака са Јустином.[7] Грацијан је стао уз овај избор војске; за себе је задржао неке провинције на западу, а помогао да се младом полубрату преда Италија, Илирик и Африка. Но, убрзо се показало да је ова подела само номинална и да стварна власт лежи у Грацијановим рукама.[8]

Грацијан је 374. године, са 15 година, оженио 13-годишњу постхумну ћерку Констанција II, Флавију Максиму Констанцију у Триру.[9][10][11] Источно римско царство било је под влашћу Грацијановог ујака Валенса. Године 378. Грацијан је поразио неке Алемане, а те исте године Валенс је погинуо у бици код Хадријанопоља.[12][13]

Грацијан привремено уједињује Царство[уреди | уреди извор]

Грацијан је тако добио управу и над Источним Царством, али је Грацијан, свестан да не може ефикасно управљати, предао власт над источним делом Теодосију I 19. јануара 379. године. Заједничким снагама Теодосије и Грацијан су успели да поразе варваре на Балкану до 382. године. Валенсове новчанице и новчанице из четвртрог века нове ере могу се видети на југоистоку Србије. Што указује на трговачку комуникацију.

Грацијан губи популарност[уреди | уреди извор]

Неколико година Грацијан је тако управљао читавим Царством, али је временом губио утицај, одајући се разним уживањима. Тако су људи из његовог окружења, нарочито милански бискуп Амброзије, остварили велики утицај на управљање државом.

Међу своје телохранитеље Грацијан је уврстио и Алане. Поред тога појављивао се у јавним приликама обучен као скитски ратник. То је изазвало отпор према цару у војсци. Римски војсковођа Магнус Максимус повео је устанак у Британији и напао је Галију са великом војском. Грацијан се тада налазио у Лутецији, па је морао брзо да побегне у Лугдунум. Ту је био издан и био је предат својим противницима. Одмах је убијен, 25. августа, 383. године.[14][15][16][17]

Црква у Грацијаново доба[уреди | уреди извор]

Амброзије из Милана

У Грацијаново доба Православље је постало водећа вера у Царству. Под Амброзијевим утицајем, Грацијан је забранио паганске култове у Риму. Сам више није носио обележја врховног свештеника (pontifex maximus) римског паганског култа (што је чак и Константин Велики чинио), а наредио је да се из римског сената уклони олтар богиње Победе. У сукобу са присталицама Аријевог учења Грацијан се у почетку није истицао, али је касније, под Амброзијевим утицајем, нарочито након објављивања његове полемичке расправе de fide против присталица Арија и донатиста, стао на страну православља и забранио овим јеретицима божију службу.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Bond & Nicholson 2018.
  2. ^ Kienast 2017c.
  3. ^ Lenski 2002, стр. 50.
  4. ^ Vanderspoel 1995, стр. 183.
  5. ^ Lenski 2002, стр. 90.
  6. ^ Lee 2013, стр. 21.
  7. ^ Kienast 2017d.
  8. ^ McEvoy 2013, стр. 62.
  9. ^ Lenski 2002, стр. 103.
  10. ^ Sivan 2011, стр. 182.
  11. ^ McEvoy 2013, стр. 105.
  12. ^ Lenski 2002, стр. 339.
  13. ^ Heather 2006, стр. 181.
  14. ^ McEvoy 2013, стр. 83–84.
  15. ^ Harries 2018.
  16. ^ Halsall 2007, стр. 186.
  17. ^ White 2011, стр. 154.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Византијски цареви
378-379.