Dete u srpskoj patrijarhalnoj porodici

Glumac Ivan Bekjarev kao dete, fotografije je deo kolekcije udruženja Adligat

Porodica je univerzalna ljudska zajednica koju čine odrasli reproduktivno sposobni partneri i njihovo potomstvo, ali i dalji srodnici koji žive zajedno sa njima. Porodica, pored reproduktivne, privredne i socijalne, ima i značajnu psihološku, vaspitnu i socijalizacijsku ulogu. Ona je važna primarna grupa i jedan od najznačajnijih agensa socijalizacije. Po strukturi, funkcijama i vrednosnoj orijentaciji postoji više tipova i oblika porodica: monogamna, poligamna; matrijarhalna, patrijarhalna; potpuna, nepotpuna; nuklearna, proširena; autoritarna, demokratska itd.

Patrijarhat je socijalna organizacija života ljudi zasnovana na striktnom poštovanju tradicije u kojoj najvišu vlast i najveće poštovanje ima otac, a u moderno vreme muškarac uopšteno, dok žena ima podređenu ulogu. Patrijarhat se odlikuje strogom hijerarhijom, koja se zasniva na dva principa: žene su podređene muškarcima, a mlađi muškarci su podređeni starijim.

Funkcija porodice jeste podizanje i socijalizacija potomstva. Roditelji su najvažniji agensi socijalizacije u dečjem životu. Deca se identifikuju sa roditeljima. Roditelji u podizanju dece koriste metode kažnjavanja i nagrađivanja. Istraživanja slike o detetu u našoj tradicionalnoj srpskoj kulturi, ukazuju na model shvatanja deteta i detinjstva koji pruža osnovu da se deca tretiraju zaštitnički, da se kontrolišu i marginalizuju. Zaštitni stav se ogleda u slici deteta koje je malo, bespomoćno, nejako, zavisno biće, u potpunosti upućeno na odrasle. Dete je istovremeno shvaćeno i kao demonsko biće (nečisto, ne-ljudsko i opasno) i kao anđeosko biće (čisto i nevino), međutim ono što je zajedničko ovim protivrečnim slikama je bespomoćnost deteta i njegova upućenost na odrasle. Kontrola se ogleda u sistemu vaspitanja koji se neguje u našoj tradicionalnoj kulturi: osnovni cilj je poslušnost i pokornost deteta, koja se postiže kaznama i batinama kao osnovnim vaspitnim sredstvima. Budući da je dete shvaćeno kao nerazumno, nesocijalno i nečisto biće, kazne i batina će pomoći da se socijalizuje i „urazumi“. Marginalizacija se ogleda u položaju koji deca zauzimaju u društvu: u našoj tradicionalnoj kulturi deca se nalaze na najnižoj lestvici hijerarhije (posebno ženska deca), a tek se sa uzrastom penju na lestvici društvene moći i odgovornosti. Druga istraživanja koja se bave položajem deteta u savremenoj porodici i društvu, kao i slikom o detetu u medijima, otkrivaju sličan obrazac u načinu na koji je dete predstavljeno u društvu, posebno kada je reč o zaštiti dece, dok su kontrola i marginalizacija poprimile „sofisticiranije“ oblike, ali su i dalje bitna obeležja odnosa prema deci.

Položaj i funkcije u srpskoj patrijarhalnoj porodici

Otac je simbol patrijarhalne kulture i morala. On je uglavnom opisan kao emotivno hladan, distanciran, ima veću ulogu od majke u vaspitavanju odrasle muške dece. Takođe, on ima i ulogu u kažnjavanju dece.

Majka ima veći uticaj na vaspitavanje mlađe dece i na njihov razvoj. Postoji identifikacija ćerki i majki, kod majki je izražena ljubav i nežnost. One su veoma zaštitnički nastrojene.

Bake i deke posle roditelja imaju najveću ulogu u vaspitanju i brizi deteta. Oni su prema detetu blagi, nežni i popustljivi. Odnos im se zasniva na šali i igranju. Starija braća i sestre brinu o mlađoj, pogotovo starije sestre koje se na taj način pripremaju za svoju buduću decu. Oni oko pete, šeste godine počinju da vode brigu o deci. Tetke, stričevi i ostali staraju se kako o svojoj tako i o deci svojih najbližih.

Deca imaju inferioran položaj u porodici. Deca u srpskoj patrijarhalnoj porodici moraju biti veoma poslušna, bez pogovora. Postoje stroga pravila koja važe za decu, a to su da moraju držati oborenu glavu, gledati u zemlju kada pričaju sa starijima itd... Deca su obično oskudno i neugledno obučena. Međutim, deca takođe imaju i neke prednosti, a to su razvijanje samostalnosti, veća sloboda, nezavisnost...

Položaj dece u porodici se menja tokom vremena. Kada su deca veoma mala, bilo da su muška ili ženska, njihov status je jednako nizak. Međutim, kako su stariji, status muške dece se popravlja. Kada devojčice postanu devojke imaju manje slobode i više obaveza od momaka. Kasnije, oženjeni muškarci su svi ravnopravni u zadruzi, dok je kod žena to malo drugačije. Najviši status u porodici ima svekrva, a najniži nerotkinja. Nevesta tokom prve godine braka ima takođe nizak status u porodici, dok ne rodi muško dete.

Odnos roditelja i dece

Odnos oca i deteta

Otac je simbol patrijarhalne kulture, zastupnik morala i glavni čuvar postojećeg sistema vrednosti. Otac kao dostojanstveni predstavnik tradicijske kulture ima prema deci uvek distancu, on se s njima retko šali, izbegava iskazivanje nežnosti, te odaje utisak da je prema deci emotivno hladan.

U Šumadiji, recimo, on „retko kad (ili nikad) ljubi svoju decu. S puta im ništa ne donosi, te ona ne znaju ni za kakvu milost njegovu“, kaže Pavlović.  Zbog ove očeve naglašene uzdržanosti i krutosti u ophođenju s decom, u narodu se kaže: „Otac kao kolac“. Ovde valja reći da je očev izrazito ozbiljan, rezervisan odnos prema deci pre ritualno, društvenom ulogom propisano ponašanje, nego što je spontano i „prirodno“.

Prema svojoj propisanoj ulozi, otac u našoj tradicijskoj kulturi nipošto ne uzima u ruke malo dete, niti ga oblači, ljulja, hrani, retko ga nosi, a još ređe miluje i ljubi. On ne postupa tako zato što ne voli svoje dete, već zato što po propisima važećim u ovoj kulturi mala deca i briga o njima spadaju u tzv. ženske poslove, pa su samim tim i nešto što je „nečisto“.

Ocu, posebno onom mladom, koji još nije stekao autoritet u svojoj porodici, zazorno je da pokaže bilo kakvu brigu ili nežnost prema svojoj deci. Ovakvo ponašanje oca naročito je izraženo u krajevima sa junačkom tradicijom gde se brižljivo neguje herojski stil života. U Crnoj Gori, na primer, sva briga oko dece je isključivo ženski posao, te je svako brižno osećanje ili roditeljsko ponašanje za oca tabuisano. „Sve što je u vezi s malom decom za Crnogorca je ’sramotno’ i ’nečisto’, čak, ’pogano’. Ko je pravi čovek on pazi da se ni odelom ne dodirne kolevke“, piše Gezeman. Čak i ako dete plače, a majka nije tu, otac ga neće uzeti u ruke jer ga „herojska sramežljivost drži u stezi“. Ovo „ravnodušno“ ponašanje očeva prema deci sreće se u gotovo svim „zapadnim krajevima našeg naroda“, primećuje Sreten Vukosavljević.

“Prema svojoj propisanoj ulozi, otac u našoj tradicijskoj kulturi nipošto ne uzima u ruke malo dete, niti ga oblači, ljulja, hrani, retko ga nosi, a još ređe miluje i ljubi. On ne postupa tako zato što ne voli svoje dete, već zato što po propisima važećim u ovoj kulturi mala deca i briga o njima spadaju u tzv. ženske poslove, pa su samim tim i nešto što je „nečisto“.

Kada govorimo o tabuisanom odnosu oca prema deci, treba imati u vidu da je dete za oca „nedodirljivo“, „nečisto“ samo dok je malo. Kada dete pređe izvesnu uzrasnu granicu, tada je ocu dopušteno da se njime bavi. U Skopskoj kotlini otac ne uzima, zbog „sramote“, dete u ruke sve dok ono ne počne da puzi. U Lici i u Dubrovniku otac se bavi isključivo „odraslom“ decom, kažu izveštači iz ovih krajeva. U Crnoj Gori, tek kada dete počne da govori i da hoda, otac počine da se za njega interesuje, da ga uzima u ruke i da mu se obraća. Iz ovih podataka proizlazi zaključak da otac izbegava kontakt s detetom sve dok je ono pre-ljudskobiće, dok još nije steklo osnovne atribute čoveka (uspravan hod i govor), tj. sve dok je ono u vlasti demona.

Tek kad dete toliko odraste da se na njega može delovati razumnim sredstvima, putem govora, i kada postane podložno moralnom vaspitanju, tek tada na scenu stupa otac kao predstavnik patrijarhalnog morala i započinje vaspitanje deteta, odnosno oblikovanje njegovog karaktera. Da bi u dete usadio moralne norme i čvrst sistem vrednosti i pravila ponašanja, otac mora, smatra se u patrijarhalnoj kulturi, da prema detetu u svom ophođenju bude prevashodno ozbiljan, dostojanstven i strog. Nežan, „mekan“ otac, veruje se, „pokvario bi dete“, jer bi ono postalo razmaženo. Narod ovo mišljenje iskazuje poslovicom „U meka oca nevaljala deca“.

Važna uloga oca u vaspitanju jeste kažnjavanje dece. Dok majka, babe i dede mogu biti popustljivi prema deci, u našoj patrijarhalnoj kulturi otac mora biti strog i katkad nemilosrdan. Ovako propisano ponašanje zasniva se na verovanju da otac može imati moralni autoritet i s uspehom kontrolisati dečje ponašanje samo u slučaju ako ga se ona boje. Pošto se deca pribojavaju strogog oca, kada dete ne sluša, majka se koristi ocem kao nekom vrstom „strašila“ da zaplaši i natera dete na poslušnost. Zato se često čuje da majka neposlušnom detetu kaže: „Kazaću ja ocu!“ ili „Eto ti ide otac!“ Majka može čak i da izrekne detetu kaznu, ali, po pravilu, izvršilac je otac. Naime, majka retko, čak i kad ona to zasluže, bije decu, već im samo zapreti: „Čekaj samo dok ti dođe otac, dobićeš ti svoje!“ Otac se bavi decom starijeg uzrasta i to, pre svega, onom muškog pola. Sin u našoj tradicijskoj kulturi „prirodno“ pripada ocu koji je njegov glavni vaspitač i uzor.

Odnos majke i deteta

Majka za razliku od oca ima ulogu koja je puna brižnosti i nežnosti. Ona se bavi malom decom oba pola i starijim ćerkama. Otac se bavi sinom kada on dobije atribute čoveka (kada prohoda, propriča...). Uloge majke i oca su suprotne i komplementarne. Majka takođe često tepa detetu. Postoji "zaverenički" odnos između majke i dece, jer deca trče majci kada otac mora da ih kazni. Na ocu je da kazni decu, a pošto majka ima tu brižnu ulogu, ona ih često brani od oca. Deca mnogo više vole majku, a oca poštuju i boje ga se. Odnos majke i ćerke je poseban i ćerke se identifikuju sa majkama. Za majku se često kaže da zna biti popustljiva, što kvari decu.

Razlika između muške i ženske dece

Muška deca su poželjnija i dragocenija. Rođenje muškog deteta se smatra najvećom srećom, proslavlja se. Muško dete se smatra naslednikom. Muška deca imaju veća prava od ženske dece, ona mogu slobodnije da uče, da učestvuju u društvenom i porodičnom životu. Što se tiče kažnjavanja, decu tuku do nekih 15-16 godina. Mada udariti muško dete od 12 godina koje je krenulo da nosi oružje, bila bi uvreda.

Ženska deca se smatraju zlom srećom, njihovo rođenje praćeno je tugom i mukom. One imaju manje prava, manje slobode i više obaveza od muške dece. Kada se žensko dete rodi, obično sledi sažaljenje od strane porodice. Smrtnost ženske dece je veće nego kod muške. Žensku decu tuku do 18-20 godine, odnosno dok se ne uda. Posle se batine prepuštaju mužu i njegovoj porodici.

Oblici socijalizacije

Socijalizacija dece u porodici obuhvata kako eksplicitne namerne metode i tehnike vaspitanja tako i nenamerne implicitne vidove socijalnog uticaja na ličnost deteta.

Kažnjavanje i nagrađivanje. Da bi se postiglo željeno ponašanje deteta i da bi ono usvojilo izvesne važeće moralne norme veoma često se koriste nagrada i kažnjavanje. Kažnjavanje je toliko česta vaspitna tehnika u našem narodu da se kod nas pod vaspitanjem obično podrazumeva kažnjavanje. U srpskoj patrijarhalnoj kulturi opšteprihvaćeno mišljenje je da bez kažnjavanja od deteta nikada neće biti dobar čovek i ovo tipična mišljenje narodne poslovice fiksiraju i sažimaju.

Roditelji su uvereni da jedino pretnjama, grdnjama i fizičkim kaznama mogu naterati dete da bude "dobro", što znači poslušno i marljivo. Majka dete zastrašuje realnim osobama (otac, pop, itd) opasnim zverima (vuk, medved), ali i izmišljenim bićima (babaroga vampir veštica i tako dalje).

Kada se detetu zabranjuje da nešto učini često se kao neodređena pretnja naručiti glasom kaže samo "ne valja se", dete je ovom pretnjom u velikoj meri zastrašeno, jer zna da će ako prekrši izvestan propis destiti nešto neodređeno ali strašno. S obzirom da ne postoji ni logička niti iskustvena veza između konkretnog prestupa i najavljene kazne upravo zato izračuna pretnje izgleda teza strašnija i neumoljivija.

U našoj tradicijskoj i seoskoj kulturi jedno od dominirajućih vaspitnih sredstava jeste i grdnja. Roditelji drže da nestašno i nemirno dete najbolje i najbezbolnije mogu naučiti redu i poslušnosti ako ga grde nazivaju pogrdnim imenima psuju i slično. Starija razumnija deca često se kažnjavaju ukorom. Ukoliko prekoravanje i grdnja ne pomažu onda se primenjuju oštrija vaspitna sredstva.

U Srbiji narodna teorija i praksa vaspitanja nezamisliva su bez telesnog kažnjavanja. O tome koliko je u našoj patrijarhalnoj kulturi cenjena i popularna batina nam govore mnogobrojne narodne poslovice i izreke. Mada uopšteno gledano, roditelji dosta tuku decu. Postoji značajna razlika između pojedinih krajeva u pogledu intenziteta i učestalosti telesnog kažnjavanje dece. Takođe i u okviru istog kraja kažnjavanje zavisi od pola i uzrast deteta što se tiče uzrasta češće se kažnjavaju batinama starija deca koja mogu da shvate zapovest ali neće da poslušaju. Decu inače tuku do puberteta odnosno dečake biju dok se nezamomče. U Crnoj Gori udariti dečaka od 12 do 13 godina ako je već počeo nositi oružje bila bi najveća ureda. Devojku tuku roditelji dok se ne uda do 18-20 godina.

Batina s obzirom na pol deteta

Batine su takođe neravnomerno zastupljene u patrijarhalnoj kulturi. Roditelji daleko češće bio mušku nego žensku decu to je i razumljivo, jer se žensko dete od početka svog socijalnog i psihičkog razvoja oseća inferiornim slabijim i nemoćnim osuđenim dok se muško dete prati od početka i oseća se privilegovanijim, superiornijim bićem. Njemu se mnogo više dopušta pa se ono kao samosvesnije borbenije i aktivnije više i opire stegama i zapovestima u našem narodu. Postoji prilično bogat i raznovrsan repertoar fizičkih kazni. Najčešće se detetu koje ne sluša opali šamar ili ga roditelj istuče rukom po zadnjici, a za manji prekršaji samo se povuče za uvo. U Srbiji nije retko da se neposlušno dete kažnjava isterivanjem noću iz kuće. Za krupnije grehove dete se kažnjava šibanjem ili bacanjem.

U Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori, liiberalno vaspitanje se smatra gospodskim i seljaci ga posmatraju kao slabo.

Učenje po modelu

Pored učenja putem potkrepljenja, nagrađivanje poželjnog i kažnjavanja nepoželjnog ponašanja, u tradicijskoj kulturi veoma je rasprostranjen oblik socijalnog učenja. Učenje po modelu je zaslužno za veliki deo repertoara ponašanja koji deca usvajaju u toku socijalizacije i za koje nije potrebno eksplicitno podučavanje, pošto sam život, kućno i domaće uređenje vaspitavaju decu. Ovo spontano prirodno socijalizovanje dece zapravo je učenje posmatranjem i imitiranje onoga što rade odrasli. Dete stekne mnoga znanja i relativno jednostavne veštine u tradicijiskoj kulturi tako što gleda kako to rade njegovi roditelji, starija braća i sestre i onda ono samo pokušava to da izvede. Tako dete ovlada uspravnim hodom, usvaja govor i uči se pravilima socijalnog ponašanja itd. Svako usvajanje izvesnih moralnih normi sistema vrednosti i složenih znanja u međuljudskim odnosima odigrava se upravo učenjem po modelu. U jednostavnim homogenim društvima gde se gotovo svi značajni događaji zbivaju pred očima radoznalog deteta koje odrasta, primer starijih je nezamenljivo i moćno sredstvo socijalizacije. Učenjem po modelu usvajaju se čitavi obrasci socijalnog ponašanja kao što su agresivno ili altruističko ponašanje, a i značajne socijalne uloge (majke, muža). Osim toga što je ovo učenje holističko, ono se odlikuje i time što je znatno brže od relativnog sporo instrumentalnog uslovljavanja, piše Bandura.

Učenjem po modelu dete stiče i mnoge negativne obrasce, navike i stavove koje roditelji nesvesno rade i ne žele da dete nauči i koje oni eksplicitna zabranjuju, ali s obzirom da se sami na taj način ponašaju dete nehotice imitiranjem nauči ono što vidi. Na primer, deca u našoj kulturi, uprkos zabranama, vrlo brzo nauče da psuju i da se međusobno fizički obračunavaju. Rasprostranjenost i važnost učenja ugledanjem na roditelje potvrđuju i mnoge narodne poslovice.

Podučavanje

Osim spontanih oblika učenja kakvi su učenje ugledanjem i identifikacijom, izvesna socijalna ponašanja, posebno veštine i znanja koji su važni za socijalizaciju prenose se sa starijeg na mlađe putem direktnog namernog i relativno sistematskog podučavanja. Ovo učenje odvija se bilo uvođenjem u posao, bilo pokazivanjem deci od strane starijih izvesnih motoričkih veština ili davanjem verbalnih uputstava. Kako da se izvrši određena radnja deca se veoma rano uključuju u proizvodni proces.

Najraniji uzrast kada dete počinje da se uključuje u radnu aktivnost jeste četvrta godina života. Prvi dečiji posao je briga oko mlađeg brata ili sestre odnosno ljuljanje ili zabavljanje bebe u Škotskoj Crnoj Gori nazivaju se "dadijama" za ovaj posao ona dobijaju od majke kao nagradu nešto u novcu ili stvarima: maramicu, papuče i fes. Druga veoma rana obaveza dece od pet šest godina jeste čuvanje živine i sitne stoke. Zatim deca obavljaju izvesne jednostavne kućne poslove kao što su donošenje vode i drva, čišćenje staje itd. Odraslija deca od 7 do 10 godina već uveliko pomažu u praljenju povrća, sejanju i čupanju pasulja, oranju, pri hranjenju stoke itd. Negde između 13 i 15 godine kada počinju da rade u polju deca stupaju ured odraslih.

Socijalizacija dece u smislu sticanje radnih veština u patrijarhalnoj kulturi gde postoji izrazita i stroga podela na muške i ženske poslove samo je delimično isto za decu oba pola. Posle 6-7 godina mušku decu roditelji uče sve složenijim i težim poslovima takozvanim "muškim poslovima" dok kćeri obučavaju "ženskim poslovima". Tek na kraju procesa socijalizacije, mladići i devojke uče da obavljaju poslove koji su zajednički za oba pola. Ženska deca posle obučavaju u čuvanju odojčadi. Negde oko osme godine počinju da uče kako da pletu, krpe i pomažu majci paljenju vatre, kuvaju, peru itd. Veoma je važno da se deca srazmerna rana i postupno uvode u privredni život porodice. Ona neosetno gotovo kroz igru usvajaju neophodna znanja i veštine, a tim stiču veći ugled i viši položaj u porodici preuzimanjem samostalnih stranih zadataka. Deca se rano susreću sa teškoćama i nepredviđenim situacijama, a to razvija kod njih inicijativu, samostalnost, dovitljivost, inteligenciju. Kolektivno obavljanje izvesnih seoskih poslova razvija kod dece duh solidarnosti uzajamnog pomaganja i spremnost na saradnju. Konačno, dete od malena stiče pozitivan stav prema radu i uči da ceni rad, a bez poštovanja i ljubavi, patrijarhalna seoska zajednica ne može opstati. Pozitivan stav prema radu dete izgrađuje pomoću poslovica koje su mu roditelji spominjali, često u vidu normativnih poslovica izreka gde se sugeriše da se rad mora ceniti.

Vršnjaci. Deca približno istog uzrasta sličnih stavova interesovanja i sposobnosti, intenzivnim međusobnim druženjem obrazuju grupu vršnjaka u ranom detinjstvu. Zbog svojih nerazvijenih saznajnih sposobnosti kao i zbog emocionalne i socijalno nedovoljne zrelosti dete nije u stanju da se uključi u zajedničke aktivnosti sa grupom vršnjaka. Tako da od 5-6 godine kada u tradiciji i kulturi počinje obrazovanje za rad, dete se postepeno uključuje u grupu vršnjaka i postepeno prihvata pravila igre koja važe u grupi. Ove grupe vršnjaka imaju veliku ulogu u socijalizaciji dece u poznom detinjstvu. Kroz druženje i obavljanje zajedničkih aktivnosti dete se prilagođava društvenim normama vršnjaka, prihvata izvesne vrednosti i stavove svoje grupe, razvija socijalnost i istovremeno stiče predstavu o sebi i svoj lični identitet u skladu sa afirmacijama u vlastitoj grupi. U savremenom društvu grupe vršnjaka su upadljivije, jer su antagonistički nastrojene u odnosu na autoritet roditelja i uopšte u odnosu na društvo starijih, dok ovog izrazitog antagonizma nema u tradicijskoj kulturi.

U našoj tradicijskoj seoskoj zajednici zajednička aktivnost vršnjaka odvijala se kroz rad i igru.

Dečje igre

Tradicijske igre deo su narodne kulture i u njima je kristalizovano vekovno iskustvo mnogih generacija, a posebno ono pedagoško iskustvo koje se pokazalo pogodno za podsticanje socijalnog razvoja dece i kultivisanje njihovih raznovrsnih sposobnosti. Igre obogaćuju život dece i bude njihove životne radosti, a istovremeno podstiču i zadovoljavaju potrebe za čulnim, motoričkim i duhovnim zadovoljstvima. Tradicijske dečije igre su bitan deo dečijeg folklora u kojem su deca aktivni učesnici i graditelji narodne kulture. Dečije igre imaju izvesnu autonomiju u odnosu na vladajuću zvaničnu kulturu odraslih. Ona kod učesnika podstiču slobodno i često vrlo neobično nekonvencionalna ponašanja. U igrama deca grade jedan svoj uslovni svet u kojem su ona gospodari i za koji po svojoj volji stvaraju pravila ponašanja. Taj svet igre odvojen je od zbiljskog, svakodnevnog sveta. Taj svet igre u našoj seoskoj kulturi najčešće se zbiva na nekom poljančetu, na prostoru omeđenom kamenom ili linijom ucrtanom u zemlji. Igra je u vremenskom pogledu odvojena od svakodnevnog vremenskog toka. Igra, dakle, slobodna dobrovoljna i autotelična delatnost koja se izvodi u određenom prostornom i vremenskom okviru. Prema pravilima obaveznim za sve učesnike, prati je snažan osećaj napetosti, radosti i zadovoljstva, kao i svest da je ona nešto drugo od običnog života. Dečje tradicijske igre su neodvojivi deo narodne kulture. Svaka ima svoj početak i svoj kraj koji se verbalno signalizira.

U njima dete aktivno koristi mnoge svoje sposobnosti, ispoljava emocije i zadovoljava za određenu kulturu važne socijalne motive.

Postoje razne vrste narodnih igara i igre se mogu razvrstati na osnovu njihove uloge na sledećih pet kategorija: viteške igre, zabavne igre, igre duha, igra za dobit, i orske igre. Prema semiotičkom kriterijumu postoje: igre funkcionalnog vežbanja i igre s pravilima. Prema socijalnopsihološkom kriterijumu: igre nadmetanja i dramske igre.

Igre imaju ogroman značaj za dete koje odrasta i postepeno ulazi u svet odraslih. Takmičenjem sa vršnjacima u snazi i veštini, dete razvija psihomotorne i intelektualne sposobnosti kao i lični identitet. Igranjem različitih uloga dete se personalizuje – saznaje ko je i šta sve može. U igrama se na specifičan način održavaju struktura i ideologija patrijarhalne zajednice i njeni ciljevi socijalizacije. Viteške igre dominiraju među muškom decom. Zabavne igre (igre zamišljanja) su zastupljene među devojčicama.

Postoji i podela prema uzrastu:

• Igre u najranijem uzrastu: služe da pobude pažnju i radoznalost deteta (govorne igre).
• Igre u detinjstvu: dramske igre — imitacija.
• Igre devojačko/momačkog doba: igre sve više dele na muške i ženske. Zajedničke igre se odlikuju subliminarnim, manje ili više prikrivenim seksualnim nabojem.

Uticaj narodnih umotvorina na decu

U narodnim pričama i pesmama junaci se odlikuju prevashodno hrabrošću, samopouzdanjem i snagom. Likovi iz narodne književnosti uvek su spremni na pustolovine i rizik. Posebna vrednost usmene književnosti kao sredstva socijalizacije i formiranja ličnosti jeste u tome što ove priče, bajke, pesme i predanja nisu grubo moralističke, već su prevashodno umetničke tvorevine. Učestvuju u emocionalnom, socijalnom, intelektualnom i moralnom razvoju ličnosti deteta. U tradicijskoj i patrijarhalnoj kulturi narodna književnost ima istaknutu ulogu. Lirske pesme i bajke igraju prvorazrednu ulogu u razvoju emocionalnog života deteta. U mnogim narodnim pesmama i pričama veličaju se gostoljubivost i milosrdni odnos, saosećanje prema svakom ko je u nevolji, nezaštićen ili siromašan. Nosi primarno umetničke literalne funkcije. Naša narodna književnost ima i izrazitu vaspitnu funkciju. Priče, junačke pesme, poslovice iz bajke predstavljaju moćno sredstvo moralnog vaspitanja dece. U narodnim pričama i pesmama jasno dolazi do izražaja empatije za likove koje su slabiji, nemoćni i o njima se brinu natprirodne sile i dobri ljudi, ubogi i nejaki postaju na kraju bogati i moćni, pozlaćeni. Nasilnici i nemilosrdni moćnici bivaju primereno i često drastično kažnjeni u celokupnoj narodnoj književnosti. Ubedljivo se od svih osobina i ističe stavlja iznad svih drugih - čast.

Epske narodne pesme pevaju o borbama i ustancima i tako podstiču u narodu ljubav i nacionalnu slobodu, odbranu iste i nezavisnost. Kod dece izgrađuju nacionalnu svest, nacionalni ponos, maloj deci se takođe upravo pevanjem ovih slavnih junačkih pesama usađuje u dušu privrženost otadžbini i razvija duh borbenosti. Narodne tvorevine poput zagonetki, poslovica, priča i pesama podstiču ne samo socijalni i moralni razvoj, već i razvoj saznajnih, jezičkih i duhovnih sposobnosti. Zagonetke, na primer, bude radoznalost i dosetljivost deteta i podstiču ga. Usvajanjem poslovica, pesama i priča, dete razvija i logičko, verbalno pamćenje. Ove jezičke tvorevine uče dete osnovnim logičkim operacijama, a zatim sposobnostima apstraktnog mišljenja i zaključivanja. Naša usmena književnost počev od najsitnijih govornih tvorevina odlikuje se neobično bogatim sočnim i lepim jezikom. Izrazi i izreke koje svi koristimo gotovo svakodnevno nabijeni su slikama i originalnim mešovitim poređenjima.

Da narodne pesme i uopšte narodna književnost predstavljaju najpogodniju jezičku građu pomoću koje dete usvaja ne samo fonetske, morfološke i sintaksičke oblike svog jezika u svojoj kući, pritom i bogatu leksiku, već je najbitnije da ovlada duhom i stilom poetskog kazivanja. Narodna književnost svojim raznovrsnim formama, poslovicama, zagonetkama, lirskim pesmama, pričama, bajkama itd daje izvanrednu osnovu detetu za razvoj bogatog pravilnog i lepog govora. Slobodno se može reći da je naša usmena književnost, s obzirom na njeno visoku estetsku i etičku vrednost bitan činilac ne samo govornog razvoja deteta već i njegovog celokupnog psihičkog, duhovnog i kulturnog razvoja. U socijalizaciji dece pomoću usmene književnosti vodi se računa o uzrastu deteta od stupnja njegovog intelektualnog, socijalnog i emocionalnog razvoja, odnosno njegove mogućnosti recepcije pojedinih usmenih tvorevina kao i u njegovim osobnim interesovanjima na najranijem stupnju razvoja- uzrastu odojčeta. Dete uglavnom sluša uspavanke i pesmice za decu koju odlikuju muzikalnosti i ritmičnost. Kasnije kada ovlada govorom dete uči zagonetke, poslovice i rado sluša priče o životinjama. Od 4-5 godina pa nadalje dete sa velikim uživanjem upoznaje narodne bajke predanja legende i lirske pesme. najzad u poznom detinjstvu, njemu se najviše dopadaju epske pesme koje imaju složenu strukturu i zahtevaju razvijene saznajne sposobnosti kao iz izvesno poznavanje nacionalne istorije.

Dakle, šta će se detetu prikazivati zavisi od njegovog uzrasta:

• Odojče - uspavanke i pesmice;
• Kad ovlada govorom – zagonetke, poslovice, priče o životinjama,
• Od četvrte ili pete godine pa na dalje – narodne bajke, predanja, legende i lirske pesme
• Pozno detinjstvo – epske pesme

Za predstave deteta u srpskoj patrijarhalnoj kulturi pogledati: dva modela deteta.