Сретен Вукосављевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
СРЕТЕН ВУКОСАВЉЕВИЋ
No portrait gray test-sr.svg
Датум рођења (1881-03-05)5. март 1881.
Место рођења Пријепоље
 Османско царство
Датум смрти 9. август 1960.(1960-08-09) (79 год.)
Место смрти Ровињ, Социјалистичка Република Хрватска НР Хрватска
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Професија социолог
Учешће у ратовима Балкански ратови
Први светски рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-а председник ЗАВНО Санџака
Одликовања
Орден народног ослобођења

Сретен Вукосављевић (Пријепоље, 5. март 1881Ровињ, 9. август 1960), социолог, професор Београдског универзитета и политичар, учесник Балканских, Првог светског и Народноослободилачког рата.

Биографија[уреди]

Рођен је 6. марта 1881. године у Пријепољу. После завршетка основне школе, као добар ђак је био упућен на даље школовање. Нижу гимназију је учио у Пљевљима, Ваљеву и Београду, а Учитељску школу је завршио у Алексинцу. Од 1901. године је службовао као учитељ у селима Тимочке крајине, а 1905. је постављен за управитеља основне школе у Пријепољу. Године 1909. постаје школски инспектор у Црној Гори, а потом 1911. прелази у Скопље где био управник српских основних школа.

Током 1911. и 1912. године командовао је четничким одредом на Јавору.[1] Учествовао је у Првом и Другом балканском рату, 1912. и 1913. године, а потом и Првом светском рату од 1914. до 1918. године. У току Балканских ратова, био је командант добровољаца из Старе Рашке и Полимља. Са четницима је ослободио Прибој. Учествовао је у Првом светском рату, али оптужили су га 1917. да је члан Црне руке, па је био суђен на Солунском процесу.[1]

Сретен Вукосављевић, посланик Уставотворне скупштине Краљевине СХС

После завршетка рата, био је постављен за среског начелника у Кавадару, а 1919. године за главног повереника за аграрну реформу у Скопљу.[1] За посланика Народне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изабран је на изборима 1920. године. Два пута је био постављан за државног подсекретара.

Године 1925, због све већих неслагања са политиком режима, био је пензионисан у 44 години и тада се вратио у родно Пријепоље. Пошто се повукао из политичког живота, потпуно се посветио научном раду - социологији села. Своје ставове и запажања о негативном појавама у друштвеном животу на селу износио је у листовима „Санџак“, „Цариградски гласник“, „Вардар“, „Цетињски весник“ и „Политика“. Због популарности коју је стекао због ових текстова, постао је хонорарни предавач на Правном факултету у Београду.

Већници ЗАВНО Санџака у Пљевљима, новембра 1943. године /Вукосављевић шести с лева, односно четврти с десна/

За време Другог светског рата, 1943. године се прикључио Народноослободилачком покрету (НОП) и у новембру исте године је постао председник Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Санџака (ЗАВНОС). Био је учесник на Другом заседању АВНОЈ-а одржаном у Јајцу, 29. и 30. новембра 1943. године, на ком је изабран за члана Председништва АВНОЈ-а.

Јула 1944. године, на предлог председника Националног комитета ослобођења Југославије маршала Тита, укључен је у састав Владе др Ивана Шубашића, као министар исхране и обнове шума и руде.

Када је 7. марта 1945. године формирана Привремена влада Демократске Федеративне Југославије постављен је за министра колонизације. После завршетка рата, 1945. године биран је за народног посланика и члана Президијума Народне скупштине ФНР Југославије и члана Президијума Народне скупштине Народне скупштине НР Србије. Био је аутор закона о аграрној реформи (1945).[1] Као министар колонизације противио се владиној уредби о забрани повратка Срба колониста протераних са Космета и Македоније.[1] Његово министарство је укинуто, а он је био разрешен дужности ,[1] па се повукао из политичког живота и посветио се научном раду.

Од 1948. до 1951. године је био редовни професор Правног факултета у Београду, а од 1951. је као један од првих утемељивача социологије у Србији и Југославији. Био је постављен за управника Института за изучавање села при Српској академији наука и уметности (САНУ), а такође је био и дописни члан Југословенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ). Објавио је више чланака и расправа на тему социологије села.

У току Народноослободилачког рата, као партизански борац му је погинуо син Душан.

Умро је 9. августа 1960. године у Ровињу, а сахрањен је уз државне почасти на Новом гробљу у Београду.

Носилац је више одликовања, међу којима је и Орден народног ослобођења, којим је одликован 26. фебруара 1945. године.

Референце[уреди]

Литетарура[уреди]

Партизанска споменица 1941. Део искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.
  • Енциклопедија Југославије (књига осма). „Југословенски лексикографски завод“, Загреб 1971. година.
  • Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941-1945 (први том). „Народна књига“ Београд и „Партизанска књига“ Љубљана, 1980. година.