Dejvid Erving

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dejvid Erving
Dejvid Erving
Lični podaci
Datum rođenja(1938-03-24)24. mart 1938. (86 god.)
Mesto rođenjaBrentvud, Ujedinjeno Kraljevstvo
ObrazovanjeLondonski univerzitetski koledž, Imperijalni koledž London
Zvanični veb-sajt
www.fpp.co.uk

Dejvid Erving (engl. David Irving; Brentvud, 24. mart 1938) je engleski pisac koji se bavi Drugim svetskim ratom.[1] Njegova poznatija dela su Razaranje Drezdena (The Destruction of Dresden), Hitlerov rat (Hitler’s War), Čerčilov rat (Churchill’s War) i Gebels: upravljač Trećeg rajha (Goebbels: Mastermind of the Third Reich). U svojim delima tvrdi da Adolf Hitler nije znao za istrebljivanje Jevreja, ili ako je znao, da se tome protivio.[2] Mada njegovi stavovi nisu ozbiljno shvatani kod većine istoričara, Erving jeste jedno vreme poštovan zbog svog dobrog poznavanja nacističke Nemačke i zbog svoje sposobnosti da otkrije nove istorijske dokumente.

Erving je marginalizovan 1988. godine, kada je na osnovu svog tumačenja pseudonaučnog Lejhterovog izveštaja počeo da negira Holokaust, naročito negirajući da su Jevreji ubijani gasom u Aušvicu.[3][2]

Kada je tokom parnice koju je pokrenuo protiv Debore Lipštat i izdavačke kuće Penguin books za klevetu, dokazano da je pogrešno predstavljao dokaze radi negiranja Holokausta, izgubio je reputaciju dobrog istoričara. Prema presudi engleskog suda, Erving poriče Holokaust, antisemita je i rasista,[4] koji iz svojih ideoloških razloga uporno i namerno pogrešno predstavlja i manipuliše istorijskim dokazima.[5] Sud je takođe presudio da Ervingove knjige iskrivljeno tumače Hitlerovu ulogu u Holokaustu, kako bi Hitlera pokazale u povoljnijem svetlu.

Početkom 2006. godine u Beču je osuđen na tri godine zatvora zbog negiranja holokausta.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Erving je rođen blizu Brentvuda, u Eseksu u Engleskoj. Njegov otac, Džon, bio je oficir u britanskoj Kraljevskoj mornarici, majka mu je bila Beril, autorka knjiga za decu.[6][7]

Erving je studirao fiziku na Imeprijalnom koledžu u Londonu i političku ekonomiju na Londonskom univerzitetskom koledžu, ali iz finansijskih razloga nije dovršio studije i nije diplomirao.[8][9][10]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Razaranje Drezdena[uredi | uredi izvor]

Jedno vreme, Erving je živeo u Zapadnoj Nemačkoj, gde je radio u čeličani i naučio nemački.[6] Za nemački časopis Neue Illustrierte je 1962. godine napisao 37 članaka o savezničkom bombardovanju Nemačke. Ovi članci su potom bili osnova za njegovu prvu knjigu, Razaranje Drezdena (The Destruction of Dresden) (1963), u kojoj je analizirao savezničko bombardovanje Drezdena februara 1945. godine. Do početka 60-ih godina 20. veka, debata o moralnoj opravdanosti tepih-bombardovanja nemačkih gradova i civila je već bila počela, naročito u Ujedinjenom Kraljevstvu. Iz tog razloga je postojalo veliko interesovanje za Ervingovu knjigu, i ona je postala bestseler.

U prvom izdanju knjige, Erving je procenio da je u Drezdenu poginulo između 100.000 i 250.000 ljudi, što je znatno više od do tada objavljenih procena.[8] Ervingove brojke su postale široko prihvaćene. U kasnijim izdanjima iste knjige, on je smanjivao postepeno brojku na 50.000-100.000.[8] Prema istoričaru Ričardu Evansu, Erving je svoje procene zasnivao na svedočanstvu pojedinca koji nije mogao svoj iskaz da potvrdi dokumentacijom, na krivotvorenim dokumentima, kao i na svedoku koga je opisao kao zamenika glavnog drezdenskog lekara. Isti lekar se kasnije žalio da ga je Erving pogrešno opisao kao i da je u svom iskazu jednostavno ponavljao glasine koje je čuo o broju poginulih.[8]

Potonja dela[uredi | uredi izvor]

Nakon uspeha prve knjige, Erving je nastavio sa pisanjem. Između ostalog, pisao je i knjige u kojima vrši reviziju istorije. Godinu dana nakog Razaranja Drezdena, izdao je Kobilino gnezdo (The Mare’s Nest), knjigu u kojoj je pratio program razvoja nemačkih Oružja odmazde, kao i savezničko kontraobaveštajno dejstvo u vezi sa programom. Knjiga je dobro primljena, a i dan-danas se smatra kavalitetnom. Majkl Nojfeld iz Nacionalnog muzeja avijacije i astronautike u okviru Smitsonijana smatra ovu knjigu najsveobuhvatnijim delom koje se bavi i savezničkom i nemačkom stranom programa Oružja odmazde tokom poslednje dve godine rata.[11]

Erving je 1965. godine preveo memoare feldmaršala Vilhelma Kajtela, a 1967. je izdao knjigu Nesreća: Smrt generala Sikorskog (Accident: The Death of General Sikorski), u kojoj tvrdi da je avionska nesreća u kojoj je 1943. godine poginuo general Sikorski, čelnik poljske vlade u iznanstvu, zapravo bila atentat koji je naredio Vinston Čerčil. Na taj način, Čerčil je dobio mogućnost da izda Poljsku Sovjetskom Savezu.

Revizionizam[uredi | uredi izvor]

Hitlerov rat je izdat 1977. godine. Ova knjiga predstavlja prvi od dva dela Hitlerove biografije koju je napisao Erving. U knjizi Erving tvrdi da je njegov cilj da skine ljagu sa Hitlerovog imena, koju su nabacili istoričari. Hitlera je predstavio kao racionalnog, inteligentnog političara, čiji je jedini cilj bio da poveća dobrostanje Nemačke i njen uticaj na kontinentu. U tome su ga sprečavali nesposobni podanici i izdajice.[12] Krivica za eskalaciju rata se prebacuje na savezničke vođe, naročito Čerčila, a napad na Sovjetski Savez 1941. godine je okarakterisan kao preventivni rat, na koji je Hitler bio primoran zbog predstojećeg sovjetskog napada.[13] Erving je takođe tvrdio da Hitler nije znao za Holokaust i da su Hajnrih Himler i Rajnhard Hajdrih bili organizatori Holokausta. Kao dokaz, Erving je koristio nepostojanje pisanog Hitlerovog naređenja u vezi sa Holokaustom i decenijama je nudio nagradu od 1.000 funti onome ko nađe takav dokument.[8]

Iste godine kada i Hitlerov rat, izdata je knjiga Na tragu lisice (The Trail of the Fox), koja predstavlja biografiju feldmaršala Ervina Romela. U svom prikazu ove knjige, objavljenom u The New York Times Book Review, britanski istoričar Dejvid Prajs-Džouns je optužio Ervinga da je nekritički prihvatao sve što je Hitler govorio. Drugi tom Hitlerove biografije, Pohod (The War Path), objavljen je 1978. godine, i takođe je naišao na loš prijem kod stručne javnosti, ali i ova, kao i prethodne Ervingove knjige, bila je izuzetno popularna.

Ervingova knjiga Ustanak (Uprising!), je objavljena 1981. godine i bavi se Mađarskom revolucijom 1956. godine. Revolucija je u knjizi okarakterisana kao „prvenstveno antijevrejski ustanak“, zato što je navodno sam komunistički režim bio pod kontrolom Jevreja. Erving je zbog ove knjige optužen za antisemitizam.[8]

Magazin Stern je 1983. godine objavio delove navodnog Hitlerovog dnevnika. Erving je igrao glavnu ulogu u osporavanju autentičnosti dnevnika. Erving je prethodne godine kupio iz istog izvora kao i Stern 800 stranica dokumenata vezanih za Hitlera, da bi na kraju zaključio da su krivotvoreni.[2] Bio je među prvima koji su utvrdili da je Hitlerov dnevnik krivotvoren i privukao je pažnju medija na to. Međutim, Erving je tvrdio da su mnogi dokumenti iz dnevnika autentični.[3]

Poricanje Holokausta[uredi | uredi izvor]

Tokom godina, Ervingov stav povodom Holokausta se znatno izmenio. Od 1988. godine, on otvoreno poriče Holokaust. U govoru koji je 1986. godine održao u Australiji, tvrdio je da fotografije preživelih Holokausta nastale 1945. godine koje su napravili saveznički vojnici dokazuju da su saveznici odgovorni za Holokaust, a ne Nemci.[3] Tvrdio je i da su Holokaust izveli „bezimeni kriminalci“, a ne nacističke vođe. Od sredine 80-ih godina 20. veka, Erving je tvrdio da nacisti nisu sistematski ubijali Jevreje u gasnim komorama.[14] Erving je 1988. godine bio svedok odbrane u suđenju Ernstu Cindelu za poricanje Holokausta.[14] Nakon toga, izjavio je da će podstaknut slušanjem Cindelovih teorija pokrenuti samostalno ustanak protiv ideje da se dogodio Holokaust.[14] U intervjuu sa novinarem Donom Gutenplanom 1999. godine, izjavio je da ga je Cindel ubedio da se Holokaust nije dogodio.[8] Erving je naveo da ga je u neistinitost Holokausta ubedio i Lejhterov izveštaj, po kome nema dokaza da su postojale gasne komore u Aušvicu.[15] Objavio je Lejhterov izveštaj 1989. godine i za to izdanje napisao predgovor. Zbog ovog izdanja, Ervinga i Lejhtera je donji dom britanskog parlamenta obeležio kao „Hitlerove naslednike“.[14] Za Ervinga je rečeno da je nacistički propagandista i dugogodišnji Hitlerov apolog.

Početkom 90-ih godina 20. veka, Erving je često posećivao Nemačku i držao govore na neo-nacističkim mitinzima.[14] U njima je tvrdio da su obe zaraćene strane u Drugom svetskom ratu podjednako krive za ratne zločine, da je britanska objava rata Nemačkoj pokrenula opadanje britanske moći i da je ideja o Holokaustu rezultat propagande. U govoru koji je održao u januaru 1990. godine, tvrdio je da je u Aušvicu umrlo 30.000 ljudi u periodu od 1940-1945. godine, i da su svi umrli prirodnom smrću, a da je ta brojka jednaka broju žrtava jednog prosečnog napada savezničkih bombardera na nemačke gradove. Tvrdio je da gasnih komora nije bilo i da je ono što danas stoji model koji su izgradili Poljaci. Osuđen je za poricanje Holokausta 1991. godine i platio je kaznu od 7.000 nemačkih maraka. Žalio se na presudu i zbog izjava tokom ponovljenog suđenja, ponovo je osuđen i primoran da plati kaznu od još 10.000 nemačkih maraka 1992. godine.[3] Tokom ponovljenog suđenja, pozvao je prisutne da se bore za nemački narod i protiv laži o Holokaustu, koja je upotrebljavana protiv Nemačke 50 godina. Aušvic je nazvao turističkom atrakcijom čije je poreklo u britanskoj antinemačkoj propagandi, po kojoj Nemačka sprovodi politiku upotrebe gasnih komora za ubijanje miliona Jevreja i drugih nepoželjnih.[14] Nakon što je osuđen, Ervingu je zabranjen ulaz u Nemačku.[14] Potom mu je zabranjen i ulaz u Italiju i Kanadu[16]. U Kanadi je 1992. godine uhapšen i deportovan je u Veliku Britaniju. Zabranjen mu je ulaz i u Australiju.[17]

Erving je 1996. godine pokrenuo parnicu protiv Debore Lipštat i njenog izdavača Penguin Books za klevetu u Lipštatinoj knjizi Poricanje Holokausta (Denying the Holocaust), prvi put izdate 1993. godine.[3] Jedan od svedoka odbrane je bio istoričar Ričard Evans, koji je izjavio da Erving nije istoričar, jer se ne trudi da predstavlja prošlost onakvom kakva je bila.[18] Erving je izgubio parnicu i određeno je da će platiti pravne troškove tuženog izdavača.[19] Zbog toga je bankrotirao 2002. godine.[20]

Dela[uredi | uredi izvor]

Knjige[uredi | uredi izvor]

Prevodi[uredi | uredi izvor]

  • The Memoirs of Field-Marshal Keitel (1965)
  • The Memoirs of General Gehlen (1972)

Monografije[uredi | uredi izvor]

  • The Night the Dams Burst (1973)
  • Von Guernica bis Vietnam (1982)
  • Die deutsche Ostgrenze (1990)
  • Banged Up (2008)

Članci na nemačkom[uredi | uredi izvor]

  • Und Deutschlands Städte starben nicht (1963)
  • Nürnberg: Die letzte Schlacht (1979)
  • Wie krank war Hitler wirklich? (1980)

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hare, Ivan., Weinstein, James, 1953- (2009). Extreme speech and democracy. Oxford: Oxford University Press. str. 553. ISBN 978-0-19-156348-5. OCLC 399638248. 
  2. ^ a b v Evans, Richard J. (2001). Lying about Hitler : history, Holocaust, and the David Irving trial. New York, N.Y.: Basic Books. str. 101; 125; 19. ISBN 978-0-465-02152-9. OCLC 45707725. 
  3. ^ a b v g d Pelt, R. J. van (Robert Jan), 1955- (2002). The case for Auschwitz : evidence from the Irving trial. Mazal Holocaust Collection. Bloomington: Indiana University Press. str. 15; 22; 40; 55; 63. ISBN 978-0-253-34016-0. OCLC 46882696. 
  4. ^ „"The ruling against David Irving"”. The Guardian. 11. 4. 2000. Pristupljeno 27. 3. 2010. 
  5. ^ „"Hitler historian loses libel case"”. BBC News. 11. 4. 2000. Pristupljeno 2. 1. 2010. 
  6. ^ a b Craig, Olga (26. 2. 2006). „"'David, what on earth would Mother think?'"”. The Daily Telegraph. Pristupljeno 2. 9. 2011. 
  7. ^ Hari, Johann (15. 1. 2009). „"David Irving: 'Hitler appointed me biographer'"”. The Independent. Pristupljeno 26. 1. 2018. 
  8. ^ a b v g d đ e Guttenplan, D. D. (2001). The Holocaust on trial (1. American izd.). New York: Norton. str. 41; 225—226; 43; 225; 46; 47; 54. ISBN 978-0-393-02044-1. OCLC 46364822. 
  9. ^ Shermer 2009, str. 281
  10. ^ „"David Irving: Information for Counsel on my Background"”. Fpp.co.uk. Arhivirano iz originala 18. 08. 2011. g. Pristupljeno 2. 9. 2011. 
  11. ^ Neufeld 2009
  12. ^ Craig, Gordon Alexander, 1913-2005. (1982). The Germans. Mazal Holocaust Collection. New York. str. 72. ISBN 978-0-399-12436-5. OCLC 7572633. 
  13. ^ Evans, Richard J. (1989). In Hitler's shadow : West German historians and the attempt to escape from the Nazi past. Mazal Holocaust Collection. (1. izd.). New York. str. 166. ISBN 978-0-394-57686-2. OCLC 18740694. 
  14. ^ a b v g d đ e Lipstadt, Deborah E. (1993). Denying the Holocaust : the growing assault on truth and memory. Mazal Holocaust Collection. New York. str. 8; 161; 179; 179—180; 8; 179; 221. ISBN 978-0-02-919235-1. OCLC 27768238. 
  15. ^ Mr. Death: The Rise and Fall of Fred A. Leuchter, Jr. 
  16. ^ Duff, Oliver (21. 2. 2006). „"David Irving: An anti-Semitic racist who has suffered financial ruin"”. The Independent. Arhivirano iz originala 22. 04. 2007. g. Pristupljeno 22. 4. 2007. 
  17. ^ „"Holocaust denier to try another visit to Australia"”. The World Today. 
  18. ^ Evans, Richard J. „"Chapter 6. General Conclusion"”. Holocaust Denial On Trial: Expert Witness Report. Pristupljeno 19. 12. 2013. 
  19. ^ Walker, Andrew. „"UK | Profile: David Irving"”. BBC News. Pristupljeno 2. 9. 2011. 
  20. ^ Guttenplan, D. D. (5. 3. 2002). „"Holocaust denier made bankrupt"”. The Guardian. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејвид_Ервинг&oldid=27619770”