Dijakritik

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Dijakritik, takođe poznat i kao dijakritički znak, je mala beleška dodata slovu koja služi da promjeni izgovor ili razlikuje slične reči. Pojam dolazi od grčke reči grč. διακριτικός (dijakritikos, „prepoznatljiv“).

Dijakritički znak može se pojaviti iznad ili ispod slova ili na nekom drugom položaju. Glavna upotreba je da promjeni fonetsku vrijednost slova u kojem je dodat, ali može se takođe koristiti za izmjenu izgovora cele riječi ili sloga, kao tonske beleške u tonskim jezicima, da razlikuje između homonima, za skraćenice, kao što je titlo u starim slovenskim tekstovima, ili da promijeni smisao slova, kao što su beleške cifri u brojčanim sistemima, kao što su rane grčke cifre.

Slovo koje je dijakritik promijenio može se izraziti ili kao novo, različito slovo ili kao kombinacija slovo-dijakritik u pravopisu i upoređivanju. To se razlikuje od jezika do jezika i u nekim slučajevima, od simbola do simbola unutar jednog jezika.

Vrste dijakritika[uredi]

Vrste dijakritičkih znakova uključuju:

Neka od ovih znakova su ponekad dijakritika, ali takođe imaju i druge svrhe: i to se odnosi na tildu, tačku, zapetu, titlo, apostrof, crtu, i dvotačku.

Tačka nad slovom i u latinici nastala je kao dijakritik da jasno razlikuje i od uspravnim poteza susednim slovima. Prvi put se pojavila u slijed ii (kao u ingeníí) u latinskim rukopisima iz 11. veka, zatim proširilo se na i pored m, n, u prije nego što se počelo koristiti za sva mala i. Slovo j, koji se kasnije odvojio od i, nasledio je „tačku“. Izgled dijakritika je u početku bio kao današnji akut (znak za dugouzlazni naglasak) pa se razvio na dug cifrasti oblik do 15. veka. Posle nastupa rimske grafije tačka je smanjena na okrugli oblik koji imamo danas.

Dijakritici specifični u ne-latiničnim alfabetima[uredi]

Arapski[uredi]

  • (ئ ؤ إ أ i samostalan ء) hamza naznačuje grkljanski okluziv.
  • Harakat (arapski: حركات takođe zvan تشكيل tashkīl). Vokalne tačke služi kao fonetski vodič. Označavaju kratke samoglnasnike (fatḥa, kasra ili ḍamma) ili njihovog odsustva (sukūn).
    • (ـَ) fatḥa (a)
    • (ـِ) kasra (i)
    • (ـُ) ḍamma (u)
    • (ـْـ) sukūn (bez samoglasnika)
  • (ــًــٍــٌ) tanwīn (تنوين) simboli. Služi gramatičku ulogu u arapskom. Znak ًـً‎ je najčešće pisan u kombinaciji sa ا‎ (alifom), np. ـًا ‎.
  • (ـّـ) shadda geminat (udvajanje) suglasnika.
  • (ٱ) waṣla. označava gde alif nije izgovoren.
  • (آ) madda. zamena za dve alife u redu. Pročitan kao grkljanski okluziv koji sledi dug /aː/.
  • (ــٰ) natpisni alif (takođe „kratki“ ili „nožni alif“. Retka zamena za „dug“ alif u nekim rečima.
  • Vokalne tačke ili tashkīl ne bi se trebalo pomešati sa suglasnim tačkama ili iʿjam (إعجام‎) - za jednu, dve ili tri tačke pisane iznad ili ispod suglasnika za razlikovanje između slova od istog ili sličnog oblika.