Evropska konvencija o ljudskim pravima

Evropska konvencija o ljudskim pravima
Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
Države članice Saveta Evrope, potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima
Potpisan	4. novembra 1950.
Datum primene	od 3. septembra 1953.
Strane	46 država Saveta Evrope
Depozitar	generalni sekretar Saveta Evrope
Jezici	engleski, francuski

Evropska konvencija o ljudskim pravima (engl. European Convention on Human Rights, franc. la Convention europeenne des Droits de l'Homme) je pravni akt Saveta Evrope (1949) o zaštiti sloboda i prava, donet u Rimu u Italiji, 4. novembra 1950. godine. Originalna verzija, sastavljena na engleskom i francuskom jeziku i objavljena pod nazivom Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, stupila je na snagu 3. septembra 1953. godine. Prve potpisnice Konvencije bile su: Belgija, Velika Britanija, Danska, Irska, Island, Italija, Luksemburg, Nemačka, Norveška, Turska, Francuska i Holandija.

U periodu od 1950. do 2004. godine, Konvenciju je potpisalo 46 zemalja. Potpisivanje je označilo prihvatanje obaveze poštovanja prava i sloboda, kao i priznavanje nadležnosti Evropskog suda za ljudska prava. Tekst je zvanično preveden i objavljen na 30 jezika [1], a ratifikacija je izvršena u svim državama Saveta Evrope, [2].

Istorija i značaj

Čin donošenja Konvencije pravno je uobličio ideju zemalja Evrope o uspostavljanju jedinstvene zaštite ljudskih prava i individualnih političkih sloboda koji, uz vladavinu prava, a prema osnivačkom aktu Saveta Evrope, čine temelj istinske demokratije (Preambula Statuta Saveta Evrope, st. 3).

• [3].

Ovom kodifikacijom otpočela je pravna standardizacija na evropskom tlu, koja se odvija u skladu sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima (1948).

Naknadnim pravnim dopunama iz protokola 1, 4, 6, 7, 12 i 13, unapređena je prvobitna zaštita prava i sloboda iz 1950. godine. Poseban značaj ima Protokol 11, koji je 1998. godine u evropsku pravnu praksu uveo stalnu pravosudnu instituciju - Evropski sud za ljudska prava i mogućnost učešća pojedinca u međunarodnom pravnom postupku.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu

Konvencija određuje sadržaj prava i sloboda i, za slučaj kršenja, obezbeđuje međunarodnu zaštitu. Postupak se vodi pred Evropskim sudom za ljudska prava, čije se sedište nalazi u Strazburu u Francuskoj. Sporovi se pokreću individualnim ili međudržavnim predstavkama. Individualnu predstavku podnose pojedinci, grupe lica ili nevaladine organizacije. Međudržavnim predstavkama pokreću se interni međunarodni sporovi država članica Saveta Evrope u slučaju povrede obaveza preuzetih potpisivanjem i ratifikovanjem Konvencije.

Država koja podnese zahtev za prijem u članstvo Saveta Evrope dužna je da usaglasi nacionalne zakone sa Konvencijom kako bi se otklonile mogućnosti povrede osnovnih sloboda i prava, a država članica protiv koje je doneta pravnosnažna presuda dužna je da postupi u skladu sa odlukom i da reformiše domaće zakonodavstvo. U Belgiji je, na primer, radi izjednačavanja statusa bračne i vanbračne dece, promenjen Građanski zakonik, a u Nemačkoj su, usled neprimerenog trajanja pritvora, izmenjene odredbe krivičnog postupka.

Po važećim pravilima, Komitet ministara Saveta Evrope ima pravo nadzora nad izvršenjem sudskih presuda. Novi Protokol 14 predviđa mogućnost pokretanja sudskog postupka protiv države koja ne izvršava odluke Evropskog suda za ljudska prava.

• [4]

Struktura

Konvencija se sastoji iz preambule, osnovnog teksta i 13 protokola.

• [5]

U Preambuli je istaknuto da je osnov Konvencije Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koju je Generalna skupština Ujedinjenih nacija, donela 10. decembra 1948. godine.

Član 1 utvrđuje obavezu svih država potpisnica da poštuju prava i slobode koje garantuje Konvencija. Ako se prekrši obaveza i dođe do povrede sloboda i prava, predviđena je međunarodna sudska zaštita.

Prvi deo Konvencije (čl. 2 - 18) sadrži osnovna prava i slobode, drugi (čl.19 -51), uređuje funkcionisanje Evropskog suda za ljudska prava, a treći (čl. 51 - 59) reguliše proceduralna pitanja i nadležnost u vezi sa potpisivanjem, ratifikovanjem, tumačenjem, predmetnom, teritorajalnom i vremenskom primenom odredaba Konvencije.

Protokoli su pravna pravila kojima se vrše izmene i dopune osnovnog teksta Konvencije. Po stupanju na pravnu snagu, postaju pravno obavezujući delovi Konvencije, a donose ih i ratifikuju potpisnice Konvencije i članice Saveta Evrope.

Garantovana prava i slobode

Osnovna prava i slobode su:

• pravo na život (čl. 2)
• zabrana mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja(čl. 3)
• zabrana ropstva i prinudnog rada (čl. 4)
• pravo na slobodu i sigurnost (čl. 5)
• pravo na pravično suđenje (čl. 6)
• kažnjavanje samo na osnovu zakona (čl. 7)
• pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života (čl. 8)
• sloboda misli, savesti i veroispovesti (čl. 9)
• sloboda izražavanja (čl. 10)
• sloboda okupljanja i udruživanja (čl. 11)
• pravo na sklapanje braka (čl. 12)
• pravo na delotvorni pravni lek (čl. 13)
• zabrana diskriminacije (čl. 14)

Protokol 1

• pravo na mirno uživanje imovine (čl. 1)
• pravo na obrazovanje (čl. 2)
• pravo na slobodne izbore (čl. 3)

Protokol nisu ratifikovale dve evropske države, Monako i Švajcarska, a Andora ga nije potpisala.

Protokol 4

• zabrana dužničkog ropstva (čl. 1)
• sloboda kretanja (čl. 2)
• zabrana proterivanja sopstvenih državljana (čl. 3)
• zabrana kolektivnog proterivanja stranaca (čl. 4)

Andora, Grčka i Švajcarska nisu potpisale Protokol, a ratifikaciju nisu izvršile Velika Britanija, Španija i Turska.

Protokol 6

• zabrana izricanja i izvršavanja smrtne kazne (čl. 1)

Rusija je jedina potpisnica Konvencije koja nije ratifikovala Protokol.

Protokol 7

• zaštita u postupku proterivanja stranaca (čl. 1)
• pravo na žalbu u krivičnim stvarima (čl. 2)
• pravo na nagradu za pogrešnu osudu (čl. 3)
• pravo ne biti suđen ili kažnjen dva puta u istoj pravnoj stvari (čl. 4)
• jednakost supružnika (čl. 5)

Belgija, Nemačka, Turska, Holandija i Španija nisu ratifikovale Protokol, a zemlje koje ga nisu potpisale su Andora i Velika Britanija.

Protokol 12

• opšta zabrana diskriminacije (čl. 1)

Protokol nisu potpisale: Andora, Bugarska, Velika Britanija, Danska, Litvanija, Malta, Poljska, Francuska, Švajcarska i Švedska.

Protokol 13

• apsolutna zabrana smrtne kazne (čl. 1)

Protokoli 2, 3, 5, 8, 9, 10, 11 i 14

Ovim protokolima se bliže uređuje pokretanje međunarodnih sporova i tok postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Protokol 14 odnosi se na unapređenje efikasnosti sudske procedure i stupiće na pravnu snagu nakon ratifikacije u svim državama članicama Saveta Evrope

Spoljašnje veze

1. Prevodi Evropske konvencije o ljudskim pravima
2. CoE - Lista ugovora Saveta Evrope
3. CoE - Statut Saveta Evrope
4. Protokol 14
5. Evropska konvencija o ljudskim pravima - zvanični sajt Evropskog suda za ljudska prava
6. Zvanični sajt zastupnika Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava - sadrži i prevode svih presuda i odluka donetih u odnosu na Republiku Srbiju
7. Knjiga „Kratak vodič kroz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima", Donna Gomien