Ekstradicija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Ekstradicija je pravni proces vraćanja (izručenja) osobe optužene za zločin, ili koja je zločin dokazano učinila, iz jedne države (eventualno međuanrodnom sudu) u drugu, koja ekstradiciju zahteva. Ekstradicija se primarno reguliše međudržavnim ekstradicionim aktima, a sekundarno unutrašnjim zakonima.

Ekstradicija stranoj državi[uredi]

Ekstradicija, ili izdavanje krivaca se smatra najvažnijim aktom međunarodne pravne pomoći. Ekstradicija se vrši u cilju vođenja krivičnog postupka protiv ekstradiranog lica ili u cilju izvršenja kazne nad njim. Razlikuje se aktivna ekstradicija kada se od neke države traži ekstradicija i pasivna ekstradicija kada domaća država odobrava ekstradiciju.

Ekstradicija u smislu pravne prirode ima dva aspekta - materijalnopravni (prevashodno regulisan krivičnim i delovima međunarodnog javnog prava, poput međunarodnog krivičnog) koji reguliše uslove za ekstradiciju, i procesnopravni (regulisan krivičnim procesnim pravom) koji reguliše sam postupak izručenja, na tok, procesualna sredstva i garantije u postupku. U zakonodavstvu Srbije i jedan i drugi aspekt regulisani su Zakonikom o krivičnom postupku (mada je ranije rešenje predviđalo odvojenost).

Ipak, ova oblast prevashodno se reguliše međunarodnim ugovorima (bilateralnim i multilateralnim), a tek ako ne postoji međunarodni ugovor ili postoji praznina u njemu, primenjuje se domaće zakonodavstvo.

Uslovi za ekstradiciju u pravu Srbije[uredi]

Prema rešenju u našem krivičnom procesnom pravu (član 540. ZKP) pretpostavke za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica, odnosno uslovi za ekstradiciju jesu sledeći:

  • da lice čije se izdavanje traži nije naš državljanin
  • da delo zbog koga se traži nije izvršeno na teritoriji naše zemlje, protiv nje ili njenog državljanina
  • da je delo zbog koga se traži izdavanje krivično delo i po domaćem zakonu i po zakonu države u kojoj je izvršeno
  • da po domaćem zakonu nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili zastarelost izvršenja kazne ili da krivično delo nije obuhvaćeno amnestijom
  • da stranac čije se izdavanje traži nije zbog istog dela od domaćeg suda već osuđen, ili da za isto delo nije od domaćeg suda pravosnažno oslobođen, osim ako se stiču uslovi za ponavljanje postupka, ili da protiv stranca nije u našoj zemlji pokrenut krivični postupak, a ako je pokrenut postupak zbog dela učinjenog prema našem državljaninu, da je položeno obezbeđenje za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva oštećenog
  • da je utvrđena istovetnost lica čije se izdavanje traži
  • da ima dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da je stranac čije se izdavanje traži učinio određeno krivično delo ili da postoji pravosnažna presuda

Tok postupka detaljno je regulisan trideset i trećom glavom ZKP-a.

Pošto pretpostavke utvrdi nadležni sud, samu odluku o ekstradiciji donosi ministar pravde. Ekstradicija se može odložiti ukoliko je protiv lica u toku drugi krivični postupak pred domaćim sudom, ili se nalazi na izdržavanjeu kazne.

Ukoliko se za ekstradiciju obrati više država, primat se reguliše članom 551. ZKP. Razlikuju se dve situacije: kada više država traži izručenje istog lica za isto krivično delo i ukoliko traže za različita krivična dela. U oba slučaja prvenstvo ima država čije je lice državljanin. Ukoliko ta država ne traži izručenje, prednost ima država gde je delo izvršeno, odnosno gde je izvršeno najteže delo. Ukoliko ni nije moguće odrediti mesto izvršenja ili je to više mesta, odnosno ukoliko su dela iste težine, prednost ima država koja prva zatraži izručenje.

U krivičnom pravu Srbije predviđena je zabrana ekstradicije za politička i vojna krivična dela (član 548. ZKP). Ekstradicija se neće dozvoliti ni u slučaju kada je licu čija se ekstradicija traži odobren azil. Ekstradicija se neće dozvoliti ni su slučaju kada su strancu ugroženi život ili sloboda zbog rase, vere, etničke pripadnosti, društvenog položaja ili političkih ubeđenja, kao ni onda kada postoje ozbiljni razlozi da se veruje da će u državi koja traži ekstradiciju, stranac biti izložen nehumanom postupanju ili torturi.

Ekstradicija se ne vrši ni za sasvim laka krivična dela. Koja su to krivična dela određeno je bilateralnim i multilateralnim ugovorima o ekstradiciji. Evropska konvencija o ekstradiciji predviđa da je potrebno da za delo za koje se ekstradicija traži u krivičnom zakonodavstvu obe zemlje predviđen posebni maksimum kazne od najmanje godinu dana zatvora (ili odgovarajuća mera bezbednosti u tom trajanju).

Ekstradicija međunarodnom sudu[uredi]

U teoriji je ovo pitanje sporno, prevashodno zbog toga da li se zabranom izručenja domaćeg državljanina drugoj zemlji (koju poznaju praktično sva zakonodavstva sveta) može smatrati i drugo izručenje, tj. izručenje određenom međunarodnom krivičnom sudu. Prevladava mišljenje da ta zabran i dalje važi, ali je nesporno da ovaj institut ovde ima specifičnosti.

Ekstradicija ad hok tribunalima[uredi]

Pitanje se prvi put postavilo kod ad hok tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu koji su u svojim statutima predviđali bezuslovnu saradnju država koja podrzumeva i izručenja. Neke države su predvidele ova izručenja kao izuzetak, dok su druge (uglavno one nevezane za sukobe na Balkanu) to nisu učinile. SR Jugoslavija je u aprilu 2002. usvojila odgovarajući zakon koji je dopuštao izručenja Haškom tribunalu, uz uslov da se to odnosi na lica koja su to data optužena. Izmenama zakona iz 2003. godine ova odredba je izbačena. Uslovi za ekstradiciju su sledeći:

  • da je utvrđen identitet traženog lica
  • da postoji potvrđena optužnica u skladu sa Statutom Tribunala
  • da je delo kažnjivo i po domaćem zakonodavstvu
  • da je delo u nadležnosti Tribunala

Estradicija Međunarodnom krivičnom sudu[uredi]

Ekstradicija Međunarodnom krivičnom sudu manje je sporna usled ugovornog karaktera nastanka tog suda. Iako je to pravno-politički manje sporno, određene države smatrale su da je neophodno promeniti ustav i u ovom slučaju (kao na primer SR Nemačka, koja je promenila ustav pa tek onda ratifikovala Rimski statut 2000. godine). U tadašnjoj SR Jugoslaviji smatralo se da ustav nije prepreka, pa je mogućnost izručenja predviđena ZKP-om koji je stupio na snagu 2002. godine.

Uslovi za izručenje u ovom slučaju su (član 540. ZKP):

  • da to lice nije već osuđeno od strane domaćeg suda
  • da je delo zbog koga se lice traži krivično delo i po našem zakonodavstvu
  • da nije nastupila zastarelost ili da krivično delo nije obuhvaćeno amnestijom
  • da je utvrđena istovetnost lica čije se izdavanje traži

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]


Napomena: Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.