Električni štednjak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Električni štednjak

Električni štednjak je štednjak s integrisanim električnim uređajem za grejanje, radi kuvanja i pečenja. Električni štednjaci postali su popularni kao zamena za štednjake na čvrsta goriva (drva ili ugalj), za koje je potrebno više rada i održavanja. Neki moderni štednjaci isporučuju se zajedno sa ugrađenim aspiratorima. Neki električni štednjaci mogu imati i poklopac, koji se tradicionalno naziva peveciner. Pevecineri mogu biti fiksni, ali ne moraju.

Grejanjem štednjaka može se upravljati pomoću rotacionog prekidača sa ograničenim brojem pozicija[1] (na primer, šest), od kojih svaki uključuje drugačiju kombinaciju otpora i prema tome različitu snagu grejanja, ili može imati "beskonačni prekidač" koji se naziva i simmerstat. Neki mogu imati termostat.[2][3][4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Stari električni štednjak

Dana 20. septembra 1859. godine, Džordž B. Simpson, nagrađen je američkim patentom # 25532 za površinu sa „elektro-grejačem“ koju greje namotaj žice od platine koji se napaja iz baterija. Po njegovim rečima, korisno je za „zagrevanje prostorija, grejanje vode, kuvanje namirnica..."[5]

Kanadski pronalazač Tomas Eharn[6][7][8] dobio je patentni broj 39916, 1892. godine za "Električnu peć"[9], uređaj koji je verovatno koristio za pripremu obroka za hotel u Otavi te godine.[10] Eharn i Voren Soper bili su vlasnici kompanije Chaudiere Electric Light and Power Company.[11] Električna peć je izložena na Svetskoj izložbi u Čikagu 1893. godine, gde je prikazan elektrifikovan model kuhinje. Za razliku od plinske peći, električna peć je polako prihvatana, delom zbog nepoznate tehnologije kao i zbog potrebe da se gradovi elektrificiraju. Do 1930-ih tehnologija je sazrela i električna peć je polako počela da zamenjuje plinsku, posebno u domaćinstvima.

1897. godine Vilijam Hadevej je dobio američki patent br. 574537 za „električnu peć sa automatskim upravljanjem“.[12] Rane električni štednjaci bili su nezadovoljavajući zbog troškova električne energije (u poređenju sa drvetom, ugljem ili gradskim gasom), ograničene snage koju isporučuje kompanija za isporuku električne energije, loše regulacije temperature i kratkog veka grejnih elemenata. Izum nihrom (nikl-hrom) legure za otporne žice poboljšao je troškove i izdržljivost grejnih elemenata.[13] U Sjedinjenim Državama, iako su tri kompanije uvele električne štednjake 1908. godine, prodiranje je bilo retko; električni štednjak i dalje se smatrao novošću u 1920-im. Do 1930-ih smanjeni troškovi električne energije i modernizovani stil električnih štednjaka uveliko su povećali njihovu prihvaćenost.[14]

Električni štednjaci i drugi kućni uređaji plasirali su se radi izgradnje potražnje za električnom energijom. Tokom širenja elektrifikacije na selu bile su popularne demonstracije kuvanja na električnom štednjaku.[15]

Kalgurli štednjak[uredi | uredi izvor]

Crteži dostavljeni 29. novembra 1905. kada je Dejvid Kerl Smit dobio australijski patent (br. 4699/05) za svoj „električni štednjak“, takođe poznat kao „Kalgurli štednjak“.

U novembru 1905. Dejvid Kerl Smit, opštinski inženjer elektrotehnike u Kalgurliju, Zapadna Australija, podneo je zahtev za patent (Aust. Patent br. 4699/05) za uređaj koji je adaptirao (po dizajnu peći na gas), onoga što je kasnije postalo konfiguracija za većinu električnih štednjaka: pećnica iznad koje je bila ploča za kuvanje sa roštiljem između njih. Kerl Smitov štednjak nije imao termostat; toplota se kontrolisala brojem uređaja od devet elemenata koji su bili uključeni.[16]

Nakon što je patent odobren 1906, proizvodnja Kerl Smit dizajna je započela u oktobru iste godine. Celokupan proizvodni pogon nabavio je odsek za snabdevanje električnom energijom opštine Kalgurli, koji je stanovnicima iznajmio štednjake. Oko 50 uređaja je proizvedeno pre nego što su prekoračenja troškova postala faktor politike Saveta i projekat je obustavljen. Čini se da je to bio prvi put da su električni štednjaci u domaćinstvu proizvedeni sa izričitom svrhom uvođenja "kuvanje strujom ... dostupno svakom". Nema postojećih primera ovog štednjaka, od kojih su mnogi bili zaplenjeni zbog sadržaja bakra tokom Prvog svetskog rata.

Da bi promovisala peć, supruga Dejvida Kerl Smita, H. Nora Kerl Smit (rođena Helen Nora Merdok, iz porodice Merdok, poznate u australijskom javnom životu), napisala je kuvar koji sadrži uputstva za upotrebu i 161 recept. Termo-električno kuvanje je lako, objavljeno u martu 1907, stoga je prva svetska knjiga kuvara za električne štednjake.

Varijante[uredi | uredi izvor]

Staklo-keramička ploča za kuvanje (2005)

Prva tehnologija koristila je otporničke grejne namotaje koji su grejali gvozdene grejne ploče, na koje su postavljani lonci.[17] Zatim je razvijena u spiralnu šuplju čeličnu cev koja je kroz sredinu imala grejni element. Cev je namotana u spiralu ispod lonca. Za razliku od ranijih gvozdenih ploča, čelična spirala je zagrevana do crvene toplote odajući više toplote loncu nego što je mogla topla ploča.

Sedamdesetih godina 20. veka počele su se pojavljivati stakleno-keramičke ploče za kuvanje. Staklo-keramika ima veoma nisku toplotnu provodljivost,[18][19] koeficijent toplotnog širenja je praktično nula, ali omogućava da infracrveno zračenje prolazi vrlo dobro. Kao grejući elementi koriste se električni grejući kalemovi ili infracrvene halogene lampe.[20][21][22] Zbog fizičkih karakteristika, štednjak se brže greje, ostaje manje naknadnog grejanja i samo se ploča zagreva dok okolna površina ostaje hladna. Takođe, ove kuhinjske ploče imaju glatku površinu i na taj način se lakše čiste, ali su znatno skuplje.

Treća tehnologija - prvo razvijena za profesionalne kuhinje, ali danas takođe ulazi i na tržište za domaćinstva - je kuvanje indukcijom. Ovaj proces je grejao samo feromagnetnu posudu direktno pomoću elektromagnetne indukcije.[23] Nedavni napredak je omogućio da isto funkcioniše i kod posuđa od obojenih metala, ali ne tako efikasno kao gvozdenih.[24] Indukcijski štednjaci takođe imaju glatku stakleno-keramičku površinu.

Potrošnja električne energije[uredi | uredi izvor]

Tipična potrošnja električne energije jednog grejnog elementa u zavisnosti od veličine je 1–3 kW.[25]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „This Is How The "INF" Infinite Control Operates” (PDF). appliance411.com. RobertShaw. 
  2. ^ Homod, Raad Z.; Gaeid, Khalaf S.; Dawood, Suroor M.; Hatami, Alireza; Sahari, Khairul S. (avgust 2020). „Evaluation of energy-saving potential for optimal time response of HVAC control system in smart buildings”. Applied Energy (na jeziku: engleski). 271: 115255. S2CID 219769422. doi:10.1016/j.apenergy.2020.115255. 
  3. ^ Roots, W. K. (1962). „An introduction to the assessment of line-voltage thermostat performance for electric heating applications”. Transactions of the American Institute of Electrical Engineers, Part II: Applications and Industry. 81 (3): 176—183. ISSN 0097-2185. S2CID 51647958. doi:10.1109/TAI.1962.6371813. 
  4. ^ James E. Brumbaugh, AudelHVAC Fundamentals: Volume 2: Heating System Components, Gas and Oil Burners, and Automatic Controls, John Wiley & Sons, 2004 ISBN 0764542079 pp. 109-119
  5. ^ U.S. Patent 25.532
  6. ^ Chalmers, Floyd S. (15. 8. 1924). „Thomas Ahearn is Ottawa's Biggest Captain of Industry”. The Financial Post. str. 10. 
  7. ^ „Supreme Court of Canada - Decisions - Ottawa Electric Co. V. Crepin”. csc.lexum.org. Arhivirano iz originala 21. 7. 2012. g. Pristupljeno 3. 2. 2022. 
  8. ^ „Thomas Ahearn - Inventors - Made in Canada - Library and Archives Canada”. Collectionscanada.gc.ca. Pristupljeno 2011-09-19. 
  9. ^ „Patent 39916 Summary”. Canadian Intellectual Property Office. Arhivirano iz originala 28. 02. 2022. g. Pristupljeno 26. 12. 2018. 
  10. ^ „Patent no. 39916”. Made in Canada. Library and Archives Canada. 22. 11. 2005. Pristupljeno 19. 10. 2011. 
  11. ^ „Early Electric Cooking: 1900 to 1920”. Canada Science and Technology Museum. Arhivirano iz originala 27. 9. 2011. g. Pristupljeno 19. 10. 2011. 
  12. ^ U.S. Patent 574.537
  13. ^ Ed Sobey, The Way Kitchens Work, Chicago Review Press, (2010) ISBN 1569762813, page viii
  14. ^ Andrew F. Smith (ed.) The Oxford Companion to American Food and Drink,Oxford University Press, (2007) ISBN 0195307968 p.564
  15. ^ Howard Hampton Public Power: Energy Production in the 21st Century Insomniac Press, (2003) ISBN 1894663446 pages 59-61
  16. ^ „Improved electric cooking stove”. IP Australia. Pristupljeno 26. 12. 2018. 
  17. ^ For example, US Patent 1,637,155 Electric Stove, J.E. Marsden, issued July 26, 1927
  18. ^ Holman, J.P. (1997), Heat Transfer (8th izd.), McGraw Hill, str. 2, ISBN 0-07-844785-2 
  19. ^ Bejan, Adrian (1993), Heat Transfer, John Wiley & Sons, str. 10—11, ISBN 0-471-50290-1 
  20. ^ Furfari, F.A. (2001). „A different kind of chemistry: A history of tungsten halogen lamps”. IEEE Industry Applications Magazine. 7 (6): 11. doi:10.1109/2943.959111. 
  21. ^ US 2883571, Fridrich, Elmer G. & Wiley, Emmett H., "Electric incandescent lamp", published 1959-04-21, assigned to General Electric Co. 
  22. ^ Kane, Raymond; Sell, Heinz (2001). Revolution in lamps : a chronicle of 50 years of progress (Second izd.). Lilburn, GA: Fairmont Press. ISBN 9780881733785. 
  23. ^ Rusty L. Myers The Basics of Physics Greenwood Publishing Group, (2006) ISBN 0313328579 page 267
  24. ^ Tecnik TKG8725u User manual
  25. ^ „Electricity usage of a Stove Top - Energy Use Calculator”. energyusecalculator.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 2. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Електрични_штедњак&oldid=27677154”