Emil Zola

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Emil Zola
Emile Zola.jpg
Emil Zola
Datum rođenja(1840-04-02)2. april 1840.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti29. septembar 1902.(1902-09-29) (62 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
ŠkolaLycée Saint-Louis
Uticaji odOnore de Balzak
Uticao naDžordž Orvel
Najvažnija dela

Potpis

Emil Zola[1] (franc. Émile Zola; Pariz, 2. april 1840Pariz, 29. septembar 1902[2]) bio je francuski romanopisac i osnivač i predstavnik naturalističkog pravca.[3] On je bio glavna figura u političkoj liberalizaciji Francuske i oslobađanju lažnog optuženog i osuđenog vojnog oficira Alfreda Drajfusa, što je on iskazao u renomiranom novinskom naslovu J'Accuse…! Zola je bio nominovan za prvu i drugu Nobelovu nagradu za književnost 1901. i 1902. godine.[4][5]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Od oca Italijana nasleđuje živ temperament i neisušnu energiju kojom će braniti svoje književne i društvene poglede. Godine 1898. upleten je u aferu Drajfus pišući otvoreno pismo predsedniku Republike (franc. J'accuseOptužujem !) u kojem je tražio reviziju procesa.

Iako je u književnost ušao kao romantičar, Zola se u kasnijim delima ne zadovoljava metodama objektivnog realizma, već pod uticajem naglog razvoja prirodnih nauka pokušava da i u litereturi uvede naučne metode, te razvija teoriju tzv. eksperimentalnog romana. [6]

Svoje teoretske poglede nastojao je ostvariti u ciklusu „Rugon-Makarovi“ ili „Prirodna i društvena istorija jedne porodice pod Drugim carstvom“ (Histoire naturelle et sociale d'une famille sous le Second Empire, 18711893), gde je u 20 romana prikazao fizičko i moralno propadanje pojedinih članova porodice Rugon-Makart usled njihovog hereditarnog opterećenja; ujedno je i dao i presek kroz razne društvene sredine u doba Drugog carstva i oživeo preko 1000 lica.

Među romanima iz tog ciklusa nelaze se i najpoznatija Zolina dela kao: Trbuh Pariza (Le Ventre de Paris, 1873), Jazbina (L'Assommoir, 1877), Nana[7] (1879), Žerminal[8] (Germinal, 1885), Čovek-zver (La Bête Humaine, 1890.) i dr.

Manje su značajniji njegovi kasniji ciklusi „Tri grada“ (Trois Villes - Lourdes 1894, Rome 1896, Paris 1898) i nedovršena tetrologijaČetiri jevanđelja“ - Plodnost, Rad, Istina i Pravda (Les Quatres Evangiles - Fécondité (1899), Travail (1901), Vérité (1903), Justice (nedovršeno)).

Mada je Zola nesumnjivo jedan od najznačajnijih francuskih književnika, visoku umetničku vrednost dostiže jedino u opisima masovnih scena, gde je pravom epskom snagom znao prikazati instinkt gomile, dok mu je glavni nedostatak u površnoj karakterizaciji likova i nedostatku psihološke uverljivosti.

Zola kao teoretičar[uredi | uredi izvor]

Teoriju naturalizma prvi je oblikovao Emil Zola u raspravama Romanopisci naturalisti i Eksperimentalni roman, i u predgovoru romana Thérèse Raquin. On je osnivač i vođa naturalističke škole. Pri tome se Zola rukovodio sa tri nadahnuća iz područja nauke koja će sačinjavati podlogu naturalizma. Prvo od njih je pozitivizam Ogista Konta koji stavlja težište na iskustvo i zadovoljava se činjenicama pa stoga Zola predlaže istraživanje u književnosti kao metodu koja se temelji na iskustvu. Takođe na njega utiče i delo Kloda Bernarda Uvod u studije eksperimentalne medicine, pa stoga njegov cilj postaje uvođenje stroge naučnosti u roman i javlja se tendencija da književnost druge polovine devetnaestog veka postane književnost eksperimentalnog romana. Treći je činilac teorija Ipolita Tena koja ističe tri temeljna obeležja koja određuju lik u književnom delu: sredina, nasleđe i trenutak. Dakle Zola želi da pokaže da čovek ne postoji sam za sebe kao proizvod slučajnosti i pojedinačne zagonetke, već kao posledica niza pojava poput već spomenutog uticaja nasleđa i sredine u kojoj živi.

Pojam eksperimentalnog romana odnosi se na način na koji pisac prikuplja građu i stvara roman. Zola je smatrao da je dužnost pisca da sa fotografskom tačnošću prenese stvarnost na papir, da je iskaže pa makar i na drastičan način, ali da se pritom služi i metodom eksperimenta tj. poput naučnika da proučava različite temperamente u sukobu strasti i uticaj okoline na likove. Nakon toga pisac uzima lik određen nasleđem i stavlja ga u taj kontekst. Zola roman definiše kao „deo prirode viđen kroz izvesni temperament”.

Glavni junaci prestaju biti pojedinci, a postaju mase jer se piščevo zanimanje usredotočuje na kolektivnu i slepu snagu društva. Naturalisti su prikazivali likove iz svih društvenih slojeva kao kritiku realistima (Balzaka i Stendalu) koji su u svojim delima prikazivali uzvišene, titanske likove. Od bitnih karakteristika koje su zastupali ističe se i insistiranje na najružnijim i najtamnijim prizorima ljudskog života, tzv. „estetici ružnoće”. Razotkriva se socijalna i moralna izopačenost likova, čovekova životinjska strana, zločin, duševna bolest, gruba i nastrana seksualnost, društvena degeneriranost… Motivacija ljudskog ponašanja svodi se na biološku, što znači da su likovi oslikani poput ljudskih životinja čije ponašanje određuju strasti i nagoni, a vezano uz to prikazuje se ljudska ogoljelost i surovost. Poželjnom se osobinom smatra objektivnost pisca koji prestaje biti „sveznajući pripovedač”, a Zola zagovara potiskivanje stvaralačke imaginacije, jer smatra da su se umetnici bespotrebno prepustili maštanju punom lažnog sjaja, opisujući neki drugi svet bez briga, ulepšan koliko god može biti, dok su u stvarnosti ljudi nervozni, zabrinuti slabi i istrošeni.

Branio je temperament ističući kako je romantizam, kojeg je u mladosti veoma voleo, samo hrpa sentimentalnih prenemaganja. Mašta za njega, kao i za celi naturalizam, ne predstavlja glavnu odliku pisca. Glavna je odlika osećanje stvarnosti, događaja koji ostavljaju snažan utisak, koji se pamte, izražavanje stvarnog sveta koji nas okružuje - u tome se sastoji sva tehnika originalnosti. Svaka neobična izmišljotina je odbačena, nema intriga ni iznenađenja, a fabula ima svoj logični razvoj. Interes pisca je da delo bude što običnije, opštenitije odnosno tipičnije. Naturalističko delo osuđuje svako preterivanje umetinka, a naturalistički junak je uveličana ličnost koju vodi želja za potvrđivanjem snage. Zolin kredo bio je: „Neću sve što nije život, temperament, stvarnost ! ”

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Klodova ispovest La Confession de Claude (1865)
  • Tereza Raken Thérèse Raquin (1867)
  • Madlen Fera Madeleine Férat (1868)
  • Eksperimentalni roman Le Roman Experimental (1880)
  • Ciklus Rugon-Makarovi Les Rougon-Macquart
    • Bogatstvo Rugona La Fortune des Rougon (1871)
    • Lovina La Curée (18711872)
    • Trbuh Pariza Le ventre de Paris (1873)
    • Osvajanje Plasana La Conquête de Plassans (1874)
    • Greh opata Murea La Faute de l'Abbé Mouret (1875)
    • Njegova ekselencija Ežen Rugon Son Excellence Eugène Rougon (1876)
    • Trovačnica L'Assommoir (1877)
    • Jedna ljubavna stranica Une Page d'amour (1878)
    • Nana Nana (1880)
    • Pot-Bouille (1882)
    • Au Bonheur des Dames (1883)
    • Životna radost La Joie de vivre (1884)
    • Žerminal Germinal (1885)
    • Delo L'Oeuvre (1886)
    • Zemlja La Terre (1887)
    • San Le Rêve (1888)
    • Čovjek-zvijer La Bête Humaine (1890)
    • Novac L'Argent (1891)
    • Slom La Débâcle (1892)
    • Doktor Paskal Le Docteur Pascal (1893)
  • Ciklus Tri grada Trois villes
  • Ciklus Četiri jevanđelja Quatre évangiles
    • Plodnost (1899)
    • Rad (1901)
    • Istina (1903)
    • Pravda (nedovršeno)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Emil Zola”. Edukacija. Pristupljeno 03. 2. 2018. 
  2. ^ „Emile Zola Biography (Writer)”. infoplease. Pristupljeno 15. 7. 2011. 
  3. ^ „Emil Zola”. Poezija. Pristupljeno 31. 1. 2018. 
  4. ^ „Nomination Database - Literature - 1901”. Nobelprize.org. Pristupljeno 07. 2. 2014. 
  5. ^ „Nomination Database - Literature - 1902”. Nobelprize.org. Pristupljeno 07. 2. 2014. 
  6. ^ „Emil Zola”. Citati i izreke. Pristupljeno 31. 1. 2018. 
  7. ^ „Nana”. Pogled kroz reči. Pristupljeno 03. 2. 2018. 
  8. ^ „Žerminal”. Lektira. Pristupljeno 03. 2. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]