Иполит Тен

С Википедије, слободне енциклопедије
Иполит Тен
Портрет Иполита Тена, Леон Бона
Лични подаци
Пуно имеИполит Адолф Тен
Датум рођења(1828-04-21)21. април 1828.
Место рођењаВузјер, Француска
Датум смрти5. март 1893.(1893-03-05) (64 год.)
Место смртиПариз, Француска
НационалностФранцуз

Потпис

Иполит Адолф Тен (франц. Hippolyte Adolphe Taine; Вузјер, 21. април 1828 — Париз, 5. март 1893) био је француски књижевни критичар и историчар. Познат је по томе што је дао теоријску подлогу за натуралистички покрет у француској књижевности, а био је и један од главних заговорника социолошког позитивизма, ондносно првих заговорника историцистичке критике. Сматра се да је са њим започео покрет зван књижевни историцизам.[1] Тен је упамћен по трокраком приступу контекстуалног проучавања уметничких дела, темељеном на аспектима као што су раса, средина и моменат.

Иполит Тен је имао значајан утицај на потоњу француску књижевност, првенствено на стваралаштво Емила Золе, Пола Буржеа и Мопасана.

Биографија[уреди | уреди извор]

Тен је рођен у Вузјеру, 21. априла 1828. године.[2] Након смрти свог оца, Тен је са 13 година, 1841. године, отишао у интернат Institution Mathé, чији су часови били под управом Бурбонског колеџа.[3] Био је веома добар ђак, освајао бројне награде, како из природних, тако и из друштвених предмета, и добио два бакалауреата пре своје 20. године.[3] Тенова изопштеничка политика довела је до разних потешкоћа у похађању наставе,[4] па је његова рана академска каријера била изразито мешовита; он је пао пријемни за националну Concours d'Agrégation 1851. године.[5] Након што је његова дисертација на тему сензације била одбијена, Тен је напустио студије друштвених наука, осећајући да је књижевност сигурнија.[6] Довршио је докторат на Сорбони 1853. године са знатно више успеха на овом новом пољу; његова дисертација, Есеј о Лафонтеновим бајкама, освојила је награду Француске академије.[7]

Члан Француске академије, на позицији 25, био је од 1878. године.

Политика[уреди | уреди извор]

Тен је био критикован у своје време, а и након смрти, како од стране конзервативаца, тако и од стране либерала; његова политика била је идиосинкратска, али је имала конзистентан низ скептицизма према левици; са 20 година, Тен је написао да је „право својине апсолутно”.[8] Петер Геј описао је Тенову реакцију према Јакобинцима као стигматизацију, позивајући се на Француску револуцију,[9][10] за коју је Тен тврдио:

Неки радници су лукави политичари чији је једини циљ да опреме јавност речима, уместо стварима; други, обична пискарала апстракције, или чак незналице, и неспособни да разликују речи од ствари, замишљају да они сами формулишу законе нижући велики број фраза.[11]

Ова реакција довела је до тога да Тен одбаци Француски устав из 1793. године као Јакобински документ, непоштено представљеног Французима.[12] Тен је одбацио принципе Револуције[13][14] у корист индивидуализма својих концепата регионализма и расе, и то до те мере да га је један писац назвао једним од „најразговетнијих заступника француског национализма и конзерватизма”.[15]

Други писци, међутим, тврде да је Тен, иако је показао повећани конзерватизам током своје каријере, ипак формулисао и алтернативу рационалистичком либерализму који је утицао на социјалну политику Треће Републике.[16] Тенова комплексна политика остала је и дан-данас тешка за читање; иако су му се либерали попут Анатола Франса дивили, он је био предмет значајног презира у 20. веку, са свега неколико историчара који су настојали да обнове његов углед.[17]

Раса, средина и моменат[уреди | уреди извор]

Тен је свакако најпознатији по свом покушају научног објашњења књижевности, базираног на раси, средини и моменту (франц. race, milieu et moment).[18][19] Ови термини постали су веома популарни у књижевној критици, а често се користе и измењене верзије ове тројке, односно речи нација, ситуација и време.[20][21]

Тен је тврдио да је књижевност у великој мери производ ауторовог окружења и да анализа тог окружења може да допринесе савршеном разумевању књижевног дела. У том смислу, Тен је био социолошки позитивиста,[22] иако са значајним разликама. Тен није мислио на расу у данашњем смислу значења те речи, него на колективне културне одредбе које одређују свакога без његовог знања или пристанка. Оно што разликује појединце у оквиру тог колектива „расе” био је, за Тена, моменат: посебне околности које изврћу или развијају диспозиције поједине особе. Тај „моменат” представља акумулирана искуства појединца, кога је Тен често називао и „импулсом”: неким каснијим критичарима, ипак, Тенова концепција момента чинила се веома слична цајтгајсту.[23]

Иако је Тен сковао и популаризовао фразу „раса, средина и моменат”, теорија као сама има корене у ранијим покушајима да се разуме естетски објекат као друштвени производ, а не као спонтана креација генија. Чини се да су на Тена у великој мери утицале Хердерове идеје људи и нације у његовој концепцији расе;[24] шпански писац Емилија Пардо Базан истакла је да је кључни претходник Тенове идеје било дело Жермене де Стал које је обрађивало однос између уметности и друштва.[25]

Утицај[уреди | уреди извор]

Тенов утицај на француску интелектуалну културу и књижевност био је огроман. Посебно је имао специфичан однос са Емилом Золом.[26] Како је критичар Филип Вокер рекао за Золу: „Од стране до стране, укључујући многа његова најупечатљивија дела, може се видети огромна количина мимезиса узајамног дејства између сензације и маште, које је Тен надугачко проучавао и из кога, како је он веровао, настаје свет ума”.[27] Золино ослањање на Тена је, ипак, понекад схваћено као грешка; Мигел де Унамуно, након почетне фасцинираности Теном и Золом, закључио је на крају да је Тенов утицај на књижевност, све у свему, био негативан.[28]

Тен је такође утицао на низ националистичких књижевних покрета широм света, који су користили његову идеју како би тврдили да њихове земље имају посебну књижевност и стога посебно место у историји књижевности.[29] Поред тога, пост-модерна књижевна критика, која се бавила везом између књижевности и друштвене историје, наставила је да цитира Тенова дела и да користи идеју о раси, средини и моменту. Критичар Џон Чепл је, на пример, користио израз као илустрацију сопственог концепта „композитне историје”.[30]

Тен је делио кореспоненцију са филозофом Фридрихом Ничеом, који га је касније поменуо у свом делу С оне стране добра и зла као „првог живог историчара”.[31] Тен је такође био предмет докторске дисертације Штефана Цвајга која носи назив Филозофија Иполита Тена.[32]

Критика[уреди | уреди извор]

Главна критика расе, средине и момента у време када је ова идеја настала била је та да она не узима у довољној мери индивидуалност уметника, посебно креативност генија, идеје често испољаване током романтизма. Чак је и Зола, који је много дуговао Тену, имао тај приговор, тврдећи и да уметников темперамент може да доведе до стварања јединствених уметничких избора различитих од околине која је обликовала његово опште мишљење; Золин главни пример био је сликар Едуард Мане. Слично, Густав Ленсон је тврдио да раса, средина и моменат нису могле да међусобно чине генија; он је такође сматрао да је Тен боље објаснио медиокритет неголи величину.[33]

Посебна критика се односи на могуће аљкавости логике и научне основе ова три концепта. Како је Лео Спицер написао, стварна наука идеје, која је нејасно дарвиновска, прилично је слаба, и убрзо након што је Теново дело објављено јавио се велики број критика у научним круговима.[34] Спицер је такође истакао да међусобна повезаност ова три појма никад није била добро схваћена и да је могуће да је моменат само непотребни додатак обухваћен другим двема појмовима.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • De Personis Platonicis (1853).
  • La Fontaine et ses Fables (1853–1861).
  • Voyage aux Pyrénées (1855–1860).
  • Essai sur Tite-Live (1856).[35]
  • Les Philosophes Classiques du XIXe Siècle en France (1857–1868).
  • Essais de Critique et d’Histoire (1858–1882).
  • Vie et Opinions Politiques d'un Chat (1858).
  • Histoire de la Littérature Anglaise (1864).[36]
  • Philosophie de l’Art (1865–1882).
  • Nouveaux Essais de Critique et d’Histoire (1865–1901).
  • Voyage en Italie (1866).
  • Notes sur Paris. Vie et Opinions de M. Frédéric-Thomas Graindorge (1867).
  • De l’Intelligence (1870).[37]
  • Du Suffrage Universel et de la Manière de lkoter (1872).
  • Notes sur l’Angleterre (1872).
  • Les Origines de la France Contemporaine:
    • L’Ancien Régime (1875).
    • La Révolution: I – l’Anarchie (1878).
    • La Révolution: II – La Conquête Jacobine (1881).
    • La Révolution: III – Le Gouvernement Révolutionnaire (1883).
    • Le Régime Moderne (1890–1893).
  • Derniers Essais de Critique et d’Histoire (1894).
  • Carnets de Voyage: Notes sur la Province (1863–1897).
  • Étienne Mayran (1910).
  • H. Taine, sa Vie et sa Correspondance (1903–1907).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kelly, R. Gordon (1974). „Literature and the Historian”. American Quarterly. 26 (2): 143. JSTOR 2712232. doi:10.2307/2712232. 
  2. ^ Duclaux, Mary (1903). "The Youth of Taine" The Living Age, Vol. 236. стр. 545–560.
  3. ^ а б EB (1911). стр. 360.
  4. ^ Bosky, Bernadette Lynn, "Hippolyte-Adolphe Taine", Cyclopedia of World Authors (EBSCO Literary Reference Center).
  5. ^ Lombardo, Patrizia (1990). „Hippolyte Taine between Art and Science”. Yale French Studies (77): 117—133. JSTOR 2930150. doi:10.2307/2930150. 
  6. ^ Wolfenstein, Martha (1944). „The Social Background of Taine's Philosophy of Art”. Journal of the History of Ideas. 5 (3): 332—358. JSTOR 2707354. doi:10.2307/2707354. 
  7. ^ Bosky.
  8. ^ Wolfenstein 1944, стр. 333.
  9. ^ Aulard, F.A. (1907). Taine – Historien de la Révolution Française. Paris: Librairie Armand Colant.
  10. ^ Cochin, Augustin (1909). La Crise de l’Histoire Révolutionnaire: Taine et Aulard. Paris: Librairie Ancienne Honoré Champion.
  11. ^ Taine, The French Revolution, quoted in Gay, Peter (1961). „Rhetoric and Politics in the French Revolution” (PDF). The American Historical Review. 66 (3): 664—676. JSTOR 1846969. doi:10.2307/1846969. 
  12. ^ Gay, стр. 665
  13. ^ McElrone, Hugh P. (1887). "Taine’s Estimate of Napoleon Bonaparte" The Catholic World, Vol. 45. стр. 384–397.
  14. ^ Soltau, Roger Henry (1959). "Hippolyte Taine." In: French Political Thought in the 19th Century. New York: Russell & Russell. стр. 230–250.
  15. ^ Norman, Hilda Laura (1921). „The Personality of Hippolyte Taine”. PMLA. 36 (4): 529—550. JSTOR 457350. S2CID 163703288. doi:10.2307/457350. 
  16. ^ Pitt, Alan (1998). „The Irrationalist Liberalism of Hippolyte Taine”. The Historical Journal. 41 (4): 1035—1053. S2CID 153802153. doi:10.1017/S0018246X98008152. 
  17. ^ Pitt 1998, стр. 1036.
  18. ^ Khan, Sholom J. (1953). Science and Aesthetic Judgment: A Study in Taine's Critical Method. New York: Columbia University Press.
  19. ^ Katscher, Leopold (1886). "Taine – A Literary Portrait" The Nineteenth Century, Vol. XX. стр. 51–73.
  20. ^ Terrier, Jean (2011). Visions of the Social: Society as a Political Project in France, 1750-1950. BRILL. стр. 25–26.
  21. ^ Hauser, Arnold (2012). "Art as a Product of Society." In: The Sociology of Art. Routledge. стр. 96–97.
  22. ^ Charlton, Donald G. (1959). Positivist Thought in France during the Second Empire. Oxford: Oxford University Press.
  23. ^ See, for example, Mueller, John H. (1935). „Is Art the Product of Its Age?” (PDF). Social Forces. 13 (3): 367—375. JSTOR 2570399. doi:10.2307/2570399. . Not all critics would make the connection in these terms; Zeitgeist is a Hegelian concept which, though applied loosely in everyday speech, retains a specific meaning distinct from Taine's "moment" in a philosophical or critical context.
  24. ^ "Taine's indebtedness to Herder has not yet fully been recognized. Every element of Taine's theory is containd in Herder's writings." – Koller, Armin H. (1912). "Johann Gottfried Herder and Hippolyte Taine: Their Theories of Milieu" PMLA, Vol. 27, p. xxxix.
  25. ^ Dupont, Denise (2003). „Masculinity, Femininity, Solidarity: Emilia Pardo Bazan's Construction of Madame de Stael and George Sand”. Comparative Literature Studies. 40 (4): 372—393. S2CID 161334505. doi:10.1353/cls.2003.0029. 
  26. ^ Butler, Ronnie (1974). „Zola between Taine and Sainte-Beuve, 1863–1869”. The Modern Language Review. 69 (2): 279—289. JSTOR 3724574. doi:10.2307/3724574. . стр. 279–289.
  27. ^ Walker, Philip (1969). „The Mirror, the Window, and the Eye in Zola's Fiction”. Yale French Studies (42): 52—67. JSTOR 2929506. doi:10.2307/2929506. 
  28. ^ Basdekis, Demetrios (1973). „Unamuno and Zola: Notes on the Novel”. Modern Language Notes. 88 (2): 369. .
  29. ^ Jones, R.A. (1933). "Taine and the Nationalists." In: The Social and Political Ideas of Some Representative Thinkers of the Victorian Age. New York: Barnes & Noble, Inc.. стр. 222–249.
  30. ^ Chapple, John (1997). Elizabeth Gaskell: The Early Years. Manchester and New York: Manchester University Press.
  31. ^ Nietzsche, Friedrich (1907). Beyond Good and Evil. New York: The Macmillan Company. стр. 214.
  32. ^ Vanwesenbeeck, Birger & Mark H. Gelber (2014). Stefan Zweig and World Literature: Twenty-First-Century Perspectives. New York: Camden House. стр. 102.
  33. ^ Wolff, Mark (2001). „Individuality and l'Esprit Français: On Gustave Lanson's Pedagogy”. MLQ: Modern Language Quarterly. 62 (3): 239—257. S2CID 162305470. doi:10.1215/00267929-62-3-239. .
  34. ^ Spitzer, Leo (1942). „Milieu and Ambiance: An Essay in Historical Semantics”. Philosophy and Phenomenological Research. 3 (2): 169—218. JSTOR 2102775. doi:10.2307/2102775. .
  35. ^ Lombardo, Patrizia (1990). "Hippolyte Taine between Art and Science" Yale French Studies, No. 77. стр. 117–133.
  36. ^ Rae, W. Fraser (1864). "Taine's History of English Literature" The Westminster Review, Vol. 81. стр. 473–511.
  37. ^ Mill, John Stuart (1870). "On Taine's De l'Intelligence" The Fortnightly Review, Vol. XIV. стр. 121–124.

Литература[уреди | уреди извор]

Историја[уреди | уреди извор]

Језик и књижевност[уреди | уреди извор]

  • Babbitt, Irving (1912). "Taine." In: The Masters of Modern French Criticism. New York: Houghton Mifflin Company. стр. 218–256.
  • Eustis, Alvin A. (1951). Hippolyte Taine and the Classical Genius. Berkeley, Calif.: University of California Press.
  • Fouillée, Alfred (1902). “The Philosophy of Taine and Renan,” The International Quarterly, Vol. 6. стр. 260–280.
  • Kamuf, Peggy . "The Analogy of Science: Taine." In: The Division of Literature: Or the University in Deconstruction. University of Chicago Press. (1997). стр. 85.–92.
  • Lemaître, Jules (1921). "Hippolyte Taine." In: Literary Impressions. London: Daniel O’Connor. стр. 219–225.
  • Brown, Marshall (1997). "Why Style Matters: The Lessons of Taine's 'History of English Literature'." In: Turning Points. Stanford: Stanford University Press, 33–87.
  • Gates, Lewis E. (1900). "Taine's Influence as a Critic." In: Studies and Appreciations. New York: The Macmillan Company. стр. 192–204.
  • Morawski, Stefan (1963). „The Problem of Value and Criteria in Taine's Aesthetics”. The Journal of Aesthetics and Art Criticism. 21 (4): 407—422. doi:10.1111/1540_6245.jaac21.4.0407. . стр. 407–421.
  • Nias, Hilary (1999). The Artificial Self: The Psychology of Hippolyte Taine. Oxford: Legenda.
  • Nitze, William & Dargan, E. Preston (1922). "The Philosophers: Comte, Taine, Renan." In: A History of French Literature. New York: Henry Holt & Company. стр. 645–656.
  • Rae, W. Fraser (1861). "The Critical Theory and Writings of H. Taine" The Westminster Review, Vol. 76. стр. 55–90.
  • Rawlinson, G.C. (1917). "Hippolyte Taine." In: Recent French Tendencies. London: Robert Scott. стр. 19–24.
  • Roe, F.C. . "A Note on Taine's Conception of the English Mind." In: Studies in French Language, Literature and History. Cambridge University Press. (1949). стр. 189.–192.
  • Sullivan, Jeremiah J. (1973). „Henry James and Hippolyte Taine: The Historical and Scientific Method in Literature”. Comparative Literature Studies. 10 (1): 25—50. .
  • Thieme, Hugo P. (1902). „The Development of Taine Criticism since 1893”. Modern Language Notes. 17 (2): 36—41. JSTOR 2917638. doi:10.2307/2917638. 
  • Thieme, Hugo P. (1902). „The Development of Taine Criticism since 1893”. Modern Language Notes. 17 (3): 70—77. JSTOR 2917842. doi:10.2307/2917842. 
  • Wellek, René (1959). „Hippolyte Taine's Literary Theory and Criticism”. Criticism. 1 (1): 1—18. .
  • White, John S. (1943). „Taine on Race and Genius”. Social Research. 10 (1): 76—99. .

Спољашње везе[уреди | уреди извор]