Иполит Тен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Иполит Тен
Hippolyte taine.jpg
Портрет Иполита Тена, Леон Бона
Пуно имеИполит Адолф Тен
Датум рођења21. април 1828.
Место рођењаВузјер
 Француска
Датум смрти5. март 1893.(1893-03-05) (64 год.)
Место смртиПариз
 Француска
НационалностФранцуз

Потпис

Иполит Адолф Тен (франц. Hippolyte Adolphe Taine; Вузјер, 21. април 1828 — Париз, 5. март 1893) био је француски књижевни критичар и историчар. Познат је по томе што је дао теоријску подлогу за натуралистички покрет у француској књижевности, а био је и један од главних заговорника социолошког позитивизма, ондносно првих заговорника историцистичке критике. Сматра се да је са њим започео покрет зван књижевни историцизам.[1] Тен је упамћен по трокраком приступу контекстуалног проучавања уметничких дела, темељеном на аспектима као што су раса, средина и моменат.

Иполит Тен је имао значајан утицај на потоњу француску књижевност, првенствено на стваралаштво Емила Золе, Пола Буржеа и Мопасана.

Биографија[уреди]

Тен је рођен у Вузјеру, 21. априла 1828. године.[2] Након смрти свог оца, Тен је са 13 година, 1841. године, отишао у интернат Institution Mathé, чији су часови били под управом Бурбонског колеџа.[3] Био је веома добар ђак, освајао бројне награде, како из природних, тако и из друштвених предмета, и добио два бакалауреата пре своје 20. године.[3] Тенова изопштеничка политика довела је до разних потешкоћа у похађању наставе,[4] па је његова рана академска каријера била изразито мешовита; он је пао пријемни за националну Concours d'Agrégation 1851. године.[5] Након што је његова дисертација на тему сензације била одбијена, Тен је напустио студије друштвених наука, осећајући да је књижевност сигурнија.[6] Довршио је докторат на Сорбони 1853. године са знатно више успеха на овом новом пољу; његова дисертација, Есеј о Лафонтеновим бајкама, освојила је награду Француске академије.[7]

Члан Француске академије, на позицији 25, био је од 1878. године.

Политика[уреди]

Тен је био критикован у своје време, а и након смрти, како од стране конзервативаца, тако и од стране либерала; његова политика била је идиосинкратска, али је имала конзистентан низ скептицизма према левици; са 20 година, Тен је написао да је „право својине апсолутно”.[8] Петер Геј описао је Тенову реакцију према Јакобинцима као стигматизацију, позивајући се на Француску револуцију,[9][10] за коју је Тен тврдио:

„Неки радници су лукави политичари чији је једини циљ да опреме јавност речима, уместо стварима; други, обична пискарала апстракције, или чак незналице, и неспособни да разликују речи од ствари, замишљају да они сами формулишу законе нижући велики број фраза.[11]

Ова реакција довела је до тога да Тен одбаци Француски устав из 1793. године као Јакобински документ, непоштено представљеног Французима.[12] Тен је одбацио принципе Револуције[13][14] у корист индивидуализма својих концепата регионализма и расе, и то до те мере да га је један писац назвао једним од „најразговетнијих заступника француског национализма и конзерватизма”.[15][16]

Други писци, међутим, тврде да је Тен, иако је показао повећани конзерватизам током своје каријере, ипак формулисао и алтернативу рационалистичком либерализму који је утицао на социјалну политику Треће Републике.[17] Тенова комплексна политика остала је и дан-данас тешка за читање; иако су му се либерали попут Анатола Франса дивили, он је био предмет значајног презира у 20. веку, са свега неколико историчара који су настојали да обнове његов углед.[18]

Раса, средина и моменат[уреди]

Тен је свакако најпознатији по свом покушају научног објашњења књижевности, базираног на раси, средини и моменту (франц. race, milieu et moment).[19][20] Ови термини постали су веома популарни у књижевној критици, а често се користе и измењене верзије ове тројке, односно речи нација, ситуација и време.[21][22]

Тен је тврдио да је књижевност у великој мери производ ауторовог окружења и да анализа тог окружења може да допринесе савршеном разумевању књижевног дела. У том смислу, Тен је био социолошки позитивиста,[23] иако са значајним разликама. Тен није мислио на расу у данашњем смислу значења те речи, него на колективне културне одредбе које одређују свакога без његовог знања или пристанка. Оно што разликује појединце у оквиру тог колектива „расе” био је, за Тена, моменат: посебне околности које изврћу или развијају диспозиције поједине особе. Тај „моменат” представља акумулирана искуства појединца, кога је Тен често називао и „импулсом”: неким каснијим критичарима, ипак, Тенова концепција момента чинила се веома слична цајтгајсту.[24]

Иако је Тен сковао и популаризовао фразу „раса, средина и моменат”, теорија као сама има корене у ранијим покушајима да се разуме естетски објекат као друштвени производ, а не као спонтана креација генија. Чини се да су на Тена у великој мери утицале Хердерове идеје људи и нације у његовој концепцији расе;[25] шпански писац Емилија Пардо Базан истакла је да је кључни претходник Тенове идеје било дело Жермене де Стал које је обрађивало однос између уметности и друштва.[26]

Утицај[уреди]

Тенов утицај на француску интелектуалну културу и књижевност био је огроман. Посебно је имао специфичан однос са Емилом Золом.[27] Како је критичар Филип Вокер рекао за Золу: „Од стране до стране, укључујући многа његова најупечатљивија дела, може се видети огромна количина мимезиса узајамног дејства између сензације и маште, које је Тен надугачко проучавао и из кога, како је он веровао, настаје свет ума”.[28] Золино ослањање на Тена је, ипак, понекад схваћено као грешка; Мигел де Унамуно, након почетне фасцинираности Теном и Золом, закључио је на крају да је Тенов утицај на књижевност, све у свему, био негативан.[29]

Тен је такође утицао на низ националистичких књижевних покрета широм света, који су користили његову идеју како би тврдили да њихове земље имају посебну књижевност и стога посебно место у историји књижевности.[30] Поред тога, пост-модерна књижевна критика, која се бавила везом између књижевности и друштвене историје, наставила је да цитира Тенова дела и да користи идеју о раси, средини и моменту. Критичар Џон Чепл је, на пример, користио израз као илустрацију сопственог концепта „композитне историје”.[31]

Тен је делио кореспоненцију са филозофом Фридрихом Ничеом, који га је касније поменуо у свом делу С оне стране добра и зла као „првог живог историчара”.[32] Тен је такође био предмет докторске дисертације Штефана Цвајга која носи назив Филозофија Иполита Тена.[33]

Критика[уреди]

Главна критика расе, средине и момента у време када је ова идеја настала била је та да она не узима у довољној мери индивидуалност уметника, посебно креативност генија, идеје често испољаване током романтизма. Чак је и Зола, који је много дуговао Тену, имао тај приговор, тврдећи и да уметников темперамент може да доведе до стварања јединствених уметничких избора различитих од околине која је обликовала његово опште мишљење; Золин главни пример био је сликар Едуард Мане. Слично, Густав Ленсон је тврдио да раса, средина и моменат нису могле да међусобно чине генија; он је такође сматрао да је Тен боље објаснио медиокритет неголи величину.[34]

Посебна критика се односи на могуће аљкавости логике и научне основе ова три концепта. Како је Лео Спицер написао, стварна наука идеје, која је нејасно дарвиновска, прилично је слаба, и убрзо након што је Теново дело објављено јавио се велики број критика у научним круговима.[35] Спицер је такође истакао да међусобна повезаност ова три појма никад није била добро схваћена и да је могуће да је моменат само непотребни додатак обухваћен другим двема појмовима.

Библиографија[уреди]

  • De Personis Platonicis (1853).
  • La Fontaine et ses Fables (1853–1861).
  • Voyage aux Pyrénées (1855–1860).
  • Essai sur Tite-Live (1856).[36]
  • Les Philosophes Classiques du XIXe Siècle en France (1857–1868).
  • Essais de Critique et d’Histoire (1858–1882).
  • Vie et Opinions Politiques d'un Chat (1858).
  • Histoire de la Littérature Anglaise (1864).[37]
  • Philosophie de l’Art (1865–1882).
  • Nouveaux Essais de Critique et d’Histoire (1865–1901).
  • Voyage en Italie (1866).
  • Notes sur Paris. Vie et Opinions de M. Frédéric-Thomas Graindorge (1867).
  • De l’Intelligence (1870).[38]
  • Du Suffrage Universel et de la Manière de lkoter (1872).
  • Notes sur l’Angleterre (1872).
  • Les Origines de la France Contemporaine:
    • L’Ancien Régime (1875).
    • La Révolution: I – l’Anarchie (1878).
    • La Révolution: II – La Conquête Jacobine (1881).
    • La Révolution: III – Le Gouvernement Révolutionnaire (1883).
    • Le Régime Moderne (1890–1893).
  • Derniers Essais de Critique et d’Histoire (1894).
  • Carnets de Voyage: Notes sur la Province (1863–1897).
  • Étienne Mayran (1910).
  • H. Taine, sa Vie et sa Correspondance (1903–1907).

Референце[уреди]

  1. ^ Kelly, R. Gordon (1974). "Literature and the Historian", American Quarterly, Vol. 26, No. 2, 143.
  2. ^ Duclaux, Mary (1903). "The Youth of Taine," The Living Age, Vol. 236. стр. 545–560.
  3. 3,0 3,1 EB (1911). стр. 360.
  4. ^ Bosky, Bernadette Lynn, "Hippolyte-Adolphe Taine", Cyclopedia of World Authors (EBSCO Literary Reference Center).
  5. ^ Lombardo, Patrizia (1990). "Hippolyte Taine Between Art and Science", Yale French Studies, Vol. 77. стр. 119.
  6. ^ Wolfenstein, Martha (1944). "The Social Background of Taine's Philosophy of Art", Journal of the History of Ideas, Vol. 5, No. 3. стр. 335.
  7. ^ Bosky.
  8. ^ Wolfenstein 1944, стр. 333.
  9. ^ Aulard, F.A. (1907). Taine – Historien de la Révolution Française. Paris: Librairie Armand Colant.
  10. ^ Cochin, Augustin (1909). La Crise de l’Histoire Révolutionnaire: Taine et Aulard. Paris: Librairie Ancienne Honoré Champion.
  11. ^ Taine, The French Revolution, quoted in Gay, Peter (1961). "Rhetoric and Politics in the French Revolution", The American Historical Review, Vol. 66, No. 3. стр. 665.
  12. ^ Gay, 665.
  13. ^ McElrone, Hugh P. (1887). "Taine’s Estimate of Napoleon Bonaparte," The Catholic World, Vol. 45. стр. 384–397.
  14. ^ Soltau, Roger Henry (1959). "Hippolyte Taine." In: French Political Thought in the 19th Century. New York: Russell & Russell. стр. 230–250.
  15. ^ Freund, Ludwig (1921). "The New American Conservatism and European Conservatism", Ethics, Vol. 66, No. 1. стр. 13.
  16. ^ Norman, Hilda Laura (1921). “The Personality of Hippolyte Taine,” PMLA, Vol. XXXVI, No. 4. стр. 529–550.
  17. ^ Pitt, Alan (1998). "The Irrationalist Liberalism of Hippolyte Taine", The Historical Journal, Vol. 41, No. 4. стр. 1051.
  18. ^ Pitt 1998, стр. 1036.
  19. ^ Khan, Sholom J. (1953). Science and Aesthetic Judgment: A Study in Taine's Critical Method. New York: Columbia University Press.
  20. ^ Katscher, Leopold (1886). "Taine – A Literary Portrait," The Nineteenth Century, Vol. XX. стр. 51–73.
  21. ^ Terrier, Jean (2011). Visions of the Social: Society as a Political Project in France, 1750-1950. BRILL. стр. 25–26.
  22. ^ Hauser, Arnold (2012). "Art as a Product of Society." In: The Sociology of Art. Routledge. стр. 96–97.
  23. ^ Charlton, Donald G. (1959). Positivist Thought in France during the Second Empire. Oxford: Oxford University Press.
  24. ^ See, for example, Mueller, John H. (1935). "Is Art the Product of its Age?", Social Forces, Vol. 13, No. 3. стр. 367–375. Not all critics would make the connection in these terms; Zeitgeist is a Hegelian concept which, though applied loosely in everyday speech, retains a specific meaning distinct from Taine's "moment" in a philosophical or critical context.
  25. ^ "Taine's indebtedness to Herder has not yet fully been recognized. Every element of Taine's theory is containd in Herder's writings." – Koller, Armin H. (1912). "Johann Gottfried Herder and Hippolyte Taine: Their Theories of Milieu," PMLA, Vol. 27, p. xxxix.
  26. ^ DuPont, Denise (2003). "Masculinity, Femininity, Solidarity: Emilia Pardo Bazan's Construction of Madame de Stael and George Sand". In: Comparative Literature Studies, Vol. 40, No. 4, 372–393.
  27. ^ Butler, Ronnie (1974). "Zola between Taine and Sainte-Beuve, 1863–1869," The Modern Language Review, Vol. 69, No. 2. стр. 279–289.
  28. ^ Walker, Philip (1969). "The Mirror, The Window, and The Eye in Zola's Fiction", Yale French Studies, Vol. 42. стр. 60.
  29. ^ Basdekis, Demetrios (1973). "Unamuno and Zola: Notes on the Novel", Modern Language Notes, Vol. 88, No. 2. стр. 369.
  30. ^ Jones, R.A. (1933). "Taine and the Nationalists." In: The Social and Political Ideas of Some Representative Thinkers of the Victorian Age. New York: Barnes & Noble, Inc.. стр. 222–249.
  31. ^ Chapple, John (1997). Elizabeth Gaskell: The Early Years. Manchester and New York: Manchester University Press.
  32. ^ Nietzsche, Friedrich (1907). Beyond Good and Evil. New York: The Macmillan Company. стр. 214.
  33. ^ Vanwesenbeeck, Birger & Mark H. Gelber (2014). Stefan Zweig and World Literature: Twenty-First-Century Perspectives. New York: Camden House. стр. 102.
  34. ^ Wolff, Mark (2001). "Individuality and l'Esprit Français: On Gustave Lanson's Pedagogy", MLQ: Modern Language Quarterly, Vol. 62, No. 3. стр. 239–257.
  35. ^ Spitzer, Leo (1942). "Milieu and Ambiance: An Essay in Historical Semantics," Philosophy and Phenomenological Research, Vol. 3, No. 2. стр. 169–218.
  36. ^ Lombardo, Patrizia (1990). "Hippolyte Taine between Art and Science," Yale French Studies, No. 77. стр. 117–133.
  37. ^ Rae, W. Fraser (1864). "Taine's History of English Literature," The Westminster Review, Vol. 81. стр. 473–511.
  38. ^ Mill, John Stuart (1870). "On Taine's De l'Intelligence," The Fortnightly Review, Vol. XIV. стр. 121–124.

Литература[уреди]

Историја[уреди]

  • Belloc, Hilaire (1906). “Ten Pages of Taine,” The International Quarterly, Vol. 12, pp, 255–272.
  • Cobban, Alfred (1968). "Hippolyte Taine, Historian of the French Revolution," History, Vol. 53, No. 179. стр. 331–341.
  • DiVanna, Isabel (2010). Writing History in the Third Republic. Cambridge Scholars Publishing. excerpt and text search
  • Evans, Colin (1978). "Taine and his Fate," Nineteenth-century French Studies, Vol. 6. стр. 118–128.
  • Furet, François, and Mona Ozouf, eds. (1989). A Critical Dictionary of the French Revolution. Harvard University Press. стр. 1011—20. .
  • Guérard, Albert Léon (1913). "Critics and Historians: Sainte-Beuve, Taine." In: French Prophets of Yesterday. New York: D. Appleton and Company. стр. 201–223.
  • Weinstein, Leo (1972). Hippolyte Taine. New York: Twayne Publishers.
  • Wilson, H. Schütz (1894). "Carlyle and Taine on the French Revolution," The Gentleman's Magazine, Vol. CCLXXVII. стр. 341–359.

Језик и књижевност[уреди]

  • Babbitt, Irving (1912). "Taine." In: The Masters of Modern French Criticism. New York: Houghton Mifflin Company. стр. 218–256.
  • Eustis, Alvin A. (1951). Hippolyte Taine and the Classical Genius. Berkeley, Calif.: University of California Press.
  • Fouillée, Alfred (1902). “The Philosophy of Taine and Renan,” The International Quarterly, Vol. 6. стр. 260–280.
  • Kamuf, Peggy . "The Analogy of Science: Taine." In: The Division of Literature: Or the University in Deconstruction. University of Chicago Press. (1997). стр. 85.–92.
  • Lemaître, Jules (1921). "Hippolyte Taine." In: Literary Impressions. London: Daniel O’Connor. стр. 219–225.
  • Brown, Marshall (1997). "Why Style Matters: The Lessons of Taine's 'History of English Literature'." In: Turning Points. Stanford: Stanford University Press, 33–87.
  • Gates, Lewis E. (1900). "Taine's Influence as a Critic." In: Studies and Appreciations. New York: The Macmillan Company. стр. 192–204.
  • Morawski, Stefan (1963). "The Problem of Value and Criteria in Taine's Aesthetics," The Journal of Aesthetics and Art Criticism, Vol. 21, No. 4. стр. 407–421.
  • Nias, Hilary (1999). The Artificial Self: The Psychology of Hippolyte Taine. Oxford: Legenda.
  • Nitze, William & Dargan, E. Preston (1922). "The Philosophers: Comte, Taine, Renan." In: A History of French Literature. New York: Henry Holt & Company. стр. 645–656.
  • Rae, W. Fraser (1861). "The Critical Theory and Writings of H. Taine," The Westminster Review, Vol. 76. стр. 55–90.
  • Rawlinson, G.C. (1917). "Hippolyte Taine." In: Recent French Tendencies. London: Robert Scott. стр. 19–24.
  • Roe, F.C. . "A Note on Taine's Conception of the English Mind." In: Studies in French Language, Literature and History. Cambridge University Press. (1949). стр. 189.–192.
  • Sullivan, Jeremiah J. (1973). "Henry James and Hippolyte Taine: The Historical and Scientific Method in Literature," Comparative Literature Studies, Vol. 10, No. 1. стр. 25–50.
  • Thieme, Hugo P. (1902). "The Development of Taine Criticism since 1893," Part II, Modern Language Notes, Vol. 17, No. 2/3. стр. 36–41, 70–77.
  • Wellek, René (1959). "Hippolyte Taine's Literary Theory and Criticism," Criticism, Vol. 1, No. 1. стр. 1–18.
  • White, John S. (1943). "Taine on Race and Genius," Social Research, Vol. 10, No. 1. стр. 76–99.

Спољашње везе[уреди]