Eozinofilni ezofagitis

Eozinofilni ezofagitis
Eozinofilni ezofagitis
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnost	Gastroenterologija
MKB-10	K20.0
MKB-9-CM	530.13
eMedicine	article/1610470
MeSH	D057765
	[uredi na Vikipodacima]

Eozinofilni ezofagitis EoE, jedan je od najčešćih i najbolje razjašnjenih eozinofilnih gastrointestinalnih poremećaja (bolesti),^[a] koji se karakteriše simptomima disfunkcije jednjaka, hroničnom zapaljenjskom reakcijom i eozinofilnom infiltracijom sluzokože jednjaka, bez znakova nekoga drugog potencijalnog uzroka eozinofilije.^[1] Eozinofili su potentne ćelije imunskog sistema koje značajno doprinose održavanju homeostaze crevne (intestinalne barijere, i patogenezi nekih poremećaja digestivnog sistemu što su pokazala i brojna dosadašnja istraživanja.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Eozinofilni ezofagitis prvi put je opisan pre 30 godina kod bolesnika sa disfagijom i značajnom ezofagealnom infiltracijom eozinofilima. Deceniju unazad ovaj oblik ezofagitisa sve više je izazvao pažnju medicinske i naučne zajednice, pre svega zbog evidentnog neprestanog porast incidence i prevalencije bolesti u 21. veku

Prvi konsenzus o dijagnostici i terapiji eozinofilnog ezofagitisa objavljen je 2007. godine, nakon što je pre toga ustanovljeno da je postojala značajna varijabilnost definisanja EoE u literaturi.^[2] Nakon donošenja konsenzusa postignuta je bolja, mada ne i potpuna ujednačenost definicije ovog poremećaja. Prema ovom konsenzusu EoE je kliničko-patološko stanje, što znači da su za dijagnozu bolesti potrebni istovremeno i klinički i histološki kriterijumi. Ovim konsenzusom postavljena su tri specifična kriterijuma koje je traba da poseduje bolesnik za dijagnozu EoE:

1. Simptomi disfunkcije jednjaka — koji mogu biti disfagija, impakcija hrane, gorušica, bol u grudima, regurgitacija.

2. Najmanje 15 eozinofila/vvp ^[b] — u barem jednom biopsijom uzetom uzorku sluzokože jednjaka.

3. Isključenje gastroezofagealni refluksne bolesti — kao uzroka ezofagealne eozinofilije bilo izostankom odgovora na terapiju visokim dozama IPP-a ili negativnim nalazom pH-vrednosti.^[2]

Kako bi se sva saznanja prikupljena u drugoj deceniji 21. veka uzela u obzir, 2011. godine donet je novi konsenzus prema kojem je EoE definisan kao hronični poremećaj jednjaka posredovan imunim antigenom sa klinički karakterističnim simptomima disfunkcije jednjaka i histološki predominantnom eozinofilnom zapaljenjskom infiltracijom.^[3] Kako bi se postavila dijagnoza EoE, po ovom konsenzusu bolesnik za dijagnozu EoE treba da ispolji:

1. Simptomi disfunkcije jednjaka

2. Maksimalni broj eozinofila — koji je > 15 eos/vvp, sa nekoliko izuzetaka

3. Eozinofiliju koja je ograničena na jednjak i iskqučuje druge potencijalne uzroka eozinofilne infiltracije jednjaka uključujući PPI-REE.

Nove smernice posebno su istakle ograničenja vezana za isključivanje GERB-a u svim slučajevima, i donosi određenu fleksibilnost u histološkoj interpretaciji i prepoznaju PPI-REE kao novog entitet

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Prevalencija EoE varira, li se može zaključiti iz brojnih izvora da u opštoj populaciji on iznosi 0,2-4 / 1.000 asimptomatskih pacijenata. Kod bolesnika nakon endoskopiju bolest je evidentirana u 5-6% slučajeva.

Smatra se da prevalencija u opštoj populaciji iznosi 43 i 52 / 100.000.

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Radi se o imuni posredovanom poremećaju u kome hrana ili neki drugi alergeni dovode do imuni reakcije u organizmu posredovane Th2 -ćelijama Ključni citokini kao što su IL-4, IL-5, IL-13 stimulišu produkciju eotaksina-3 u sluzokoži jednjaka. Eotaksin-3 je snažan hemokin koji angažuje eozinofile u sluzokoži jednjaka.

Tako aktvirani eozinofili luče proinflamatorne i profibrotičke medijatore koji uzrokuju lokalno tkivno oštećenje i privlače druge upalne ćelije (mastocite i fibroblaste) pojačavajući upalni odgovor koji dovodi do remodelovanja jednjaka. Ovaj proces dokazana je kod interakcije faktora okruženja sa genskom preosetljivošću na miševima i kod bolesnika sa EoE.

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Simptomi i znaci koji dominiraju kliničkom slikom disfunkcije jednjaka u EoE mogu biti:

Bol u epigastrijumu (čašici),
Gorušica
Disfagija, koja se javlja u 25-100% bolesnika.^[4]^[5]
Akutna impakcija hrane koja je manifestna kot gotovo 50% bolesnika sa EoE.^[6]
Nespecifični simptomi kod deca, odbijanje (intolerancija hrane), povraćanje (regurgitacija hrane) i zastoj u rastu.

Kod oko 33% bolesnika klinička slika EoE može biti bez ikakvih simptoma.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Endoskopija

Endoskopski znaci bolesti, kod EoE nisu strogo specifični, i mogu se javiti zasebno ili u kombinaciji:^[7]

vertikalne linije,
linearno nabiranje sluzokože,
koncentrični prstenovi sluzokože,
sužen lumen jednjaka,
beli plakovi ili eksudat po sluzokožii,
istanjena sluzokoža koja je sklona rascepima pri prolazu endoskopa

U 7-10% slučajeva endoskopski nalaz jednjaka može biti neupadljiv,^[7] i zato se preporučuje biopsije sluzokože jednjaka u svim bolesnika sa sumnjom na EoE bez obzira na njen endoskopski izgled. Međutim zbog mrljaste raspodele eozinofila po sluzokoži jednjaka, kao i činjenice da se u distalnom delu jednjaka pod uticajem refluksa kiseline može naći eozinofilna infiltracija, potrebno je uzorkovati biopsijski materijal najmanje 2-4 puta iz distalnog dela jednjaka i 2-4 puta iz proksimalnog dela jednjaka.^[8] Time se povećava verovatnoća tačne dijagnoze bolesti.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Primarni cilj lečenja EoE bio bi povlačenje svih simptoma i realizacija potpunog histološkog odgovora. Međutim kako u kliničkoj praksi to nije uvek moguće,tokom lečenjem ovih bolesnika očekuje se bar delimični klinički odgovor uz smanjenje infiltracije eozinofilima i minimalnih neželjenih posledica primenjene terapije.

Podaci zasnovani na studijama sprovedenim u prve dve decenije 21. veka nedvosmisleno podržavaju tri pristupa zbrinjavanju EoE: medikamentna terapija, dijetalna ishrana i endoskopska dilatacija.^[3]

Medikamentna terapija

Topički kortikosteroidi čine osnovu u lečenju EoE.^[v] Najviše se primenjuju inhalacionim preparati namenjenim za lečenje bolesnika sa astmom, međutim kod bolesnika sa EoE ove je preparate potrebno progutati, a ne inhalirati. Topički kortikosteroidi se dobro tolerišu, ali još nema pouzdanih studija o potencijalnim dugotrajnim učincima steroida kod EoE. Nakon prekida terapije topičkim kortikosteroidima kod većine bolesnika dolazi do ponovne pojave simptoma,^[9] pa se postavlja pitanje terapije održavanja dostignutog nivoa lečenja kod ovih bolesnika.

Sistemski kortikosteroidi primenjuju se kao druga linija terapije, kod bolesnika sa teškim i refraktornim simptomima.

Dijetalna ishrana

U terapiji EoE postoje tri pristupa dijetoterapiji:

Elementarna dijeta, čija je primena nepraktična, skupa i narušava kvalitet života
Empirijska dijeta, koja se zasniva na eliminaciji ovih šest sastojaka hrane — jaja, mleko, žitarice, soja, koštičavo voće i morski plodovi.
Ciljana dijeta, u kojoj su uklonjeni sastojci koji su alergijskim testiranjem dokazani kao škodljivi.^[3]

Endoskopska dilatacija

Endoskopska dilatacija jednjaka jedna je od efikasnijih metoda lečenja bolesnika sa strikturama ili suženjem lumena jednjaka. Zato je ona podržana od struke i danas je jedna od glavnih procedura u terapiji EoE.^[3]

Dilatacija se preporučuje u slučajevima neuspeha medikamentne i dijetalne ishrane ili kod mogućih komplikacija.^[10] U tom cilju predloženi su brojni dijagnostički i terapijski algoritam dilatacije kod EoE.^[11]

Napomene[uredi | uredi izvor]

^ Eozinofilne gastrointestinalne bolesti (EGIB) su heterogeni skup kliničkih poremećaja u digestivnom sistemu.
^ vvp — mikroskopsko vidno polje velikog povećanja
^ Topički kortikosteroidi pripadaju jednoj od najčešće propisivanih grupa lekova u medicini u kojoj su prisutni su već 60 godina. Imaju veoma široku primenu zahvaljujući značajnoj sposobnosti brzog smanjenja zapaljenjskog odgovora.

Izvori[uredi | uredi izvor]

^ BLANCHARD, C; WANG, N; ROTHENBERG, M (2006). „Eosinophilic esophagitis: Pathogenesis, genetics, and therapy”. Journal of Allergy and Clinical Immunology. 118 (5): 1054—1059. ISSN 0091-6749. doi:10.1016/j.jaci.2006.07.038.
^ ^a ^b Furuta GT, Liacouras CA, Collins MH et all. (2007). „Eosinophilic esophagitis in children and adults: a systematic review and consensus recommendations for diagnosis and treatment”. Gastroenterology. 133 (4): 1342—63. PMID 17919504. doi:10.1053/j.gastro.2007.08.017.
^ ^a ^b ^v ^g Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040. .e6
^ LIACOURAS CA, SPERGEL JM, RUCHELLI E i sur. (2005). „Eosinophilic esophagitis: a 10-year experience in 381 children”. Clin Gastroenterol Hepatol. 3 (12): 1198—206. PMID 16361045. doi:10.1016/S1542-3565(05)00885-2. .
^ DELLON ES, GIBBS WB, FRITCHIE KJ i sur. (2009). „Clinical, endoscopic, and histologic findings distinguish eosinophilic esophagitis from gastroesophageal reflux disease.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 7 (12): 1305—13. PMC 2789852 . PMID 19733260. doi:10.1016/j.cgh.2009.08.030. .
^ DESAI TK, STECEVIC V, CHANG CH, GOLDSTEIN NS, BADIZADEGAN K, FURUTA GT. (2005). „Association of eosinophilic inflammation with esophageal food impaction in adults.”. Gastrointest Endosc. 61 (7): 795—801. PMID 15933677. doi:10.1016/S0016-5107(05)00313-5. .
^ ^a ^b Dellon ES, Aderoju A, Woosley JT, Sandler RS, Shaneen NJ. (2007). „Variability in diagnostic criteria for eosinophilic esophagitis: A systematic review.”. Am J Gastroenterol. 102 (10): 2300—13. PMID 17617209. S2CID 24825068. doi:10.1111/j.1572-0241.2007.01396.x.
^ Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040.
^ Helou EF, Simonson J, Arora AS. (2008). „3-Yr-Follow-Up of Topical Corticosteroid Treatment for Eosinophilic Esophagitis in Adults.”. Am J Gastroenterol. 103 (9): 2184—93. PMID 18637093. S2CID 23495492. doi:10.1111/j.1572-0241.2008.01989.x. .
^ Cohen MS, Kaufman AB, Palazzo JP, Nevin D, Dimariono AJ, Jr., Cohen S. (2007). „An audit of endoscopic complications in adult eosinophilic esophagitis.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 5 (10): 1149—53. PMID 17683993. doi:10.1016/j.cgh.2007.05.017. .
^ Dellon, Evan S. (2012). „Diagnosis and Management of Eosinophilic Esophagitis”. Clinical Gastroenterology and Hepatology. 10 (10): 1066—1078. ISSN 1542-3565. doi:10.1016/j.cgh.2012.06.003.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Liacouras CA, Wenner WJ, Brown K, Ruchelli E. (1998). „Primarna eozinofilni ezofagitis u djece: uspješno liječenje oralnim kortikosteroidima.”. J Pediatr Gastroenterol Nutr. 26 (4): 380—5. PMID 9552132. doi:10.1097/00005176-199804000-00004. .
Liacouras CA Eozinofilni ezofagitis u djece i odraslih. J Pediatr Gastroenterol Nutr. 2003 studeni-prosinac; 37 Suppl 1: S23-8.
Lim J, Gupta S, J Fitzgerald, Cro.e J, Pfe.erkorn M, Molleston J. White mrlje u jednjaka sluznica (WSEM): istina endoskopski manifestacija teške eozinofilni ezofagitisa (EE) u djece [sažetak]. J Pediatr Gastroenterol Nutr 2001; 33: 411.
Markowitz JE, Spergel JM, Ruchelli E, Liacouras CA. Elemental dijeta je efektivni tretman za eozinofilni ezofagitis u djece i adolescenata. Jesam J Gastroenterol.
Fock KM, Poh CH. Gastroesophageal reflux disease. J Gastroenterol. 2010 Jun 29.
Gallup Organization. Heartburn Across America: A Gallup Organization National Survey. Princeton, NJ: Gallup Org. 1988.
Richter, Joel E. (1992-03-19). „Surgery for Reflux Disease — Reflections of a Gastroenterologist”. New England Journal of Medicine. 326 (12): 825—7. PMID 1538728. doi:10.1056/NEJM199203193261209. .
Bello, Brian; Zoccali, Marco; Gullo, Roberto; Allaix, Marco E.; Herbella, Fernando A.; Gasparaitis, Arunas; Patti, Marco G. (januar 2013). „Gastroesophageal Reflux Disease and Antireflux Surgery—What is the Proper Preoperative Work-up?”. J Gastrointest Surg. 17 (1): 14—20. PMID 23090280. S2CID 12751199. doi:10.1007/s11605-012-2057-5. CS1 održavanje: Format datuma (veza); discussion pp. 20. [Medline].
Erdoğan, Z.; Silov, G.; Ozdal, A.; Turhal, O. (januar 2013). „Enterogastroesophageal reflux detected on 99m-technetium sestamibi cardiac imaging as a cause of chest pain”. Indian Journal of Nuclear Medicine. 28 (1): 45—8. PMC 3764695 . PMID 24019679. doi:10.4103/0972-3919.116813 . CS1 održavanje: Format datuma (veza). [Medline]. [Full Text].
Wu YW, Tseng PH, Lee YC, Wang SY, Chiu HM, Tu CH, et al. Association of esophageal inflammation, obesity and gastroesophageal reflux disease: from FDG PET/CT perspective. PLoS One. 2014. 9 (3):e92001. [Medline].
Levine, M. S.; Rubesin, S. E. (novembar 2005). „Diseases of the esophagus: Diagnosis with esophagography”. Radiology. 237 (2): 414—27. PMID 16170017. doi:10.1148/radiol.2372050199. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Mattioli, S.; Lugaresi, M. L.; Di Simone, M. P.; d'Ovidio, F.; Pilotti, V.; Bassi, F.; Brusori, S.; Gavelli, G. (jun 2004). „The surgical treatment of the intrathoracic migration of the gastro-oesophageal junction and of short oesophagus in gastro-oesophageal reflux disease”. Eur J Cardiothorac Surg. 25 (6): 1079—88. PMID 15145013. doi:10.1016/j.ejcts.2004.02.009. CS1 održavanje: Format datuma (veza). [Medline].
Shan, C. X.; Zhang, W.; Zheng, X. M.; Jiang, D. Z.; Liu, S.; Qiu, M. (2010-06-28). „Evidence-based appraisal in laparoscopic Nissen and Toupet fundoplications for gastroesophageal reflux disease”. World J Gastroenterol. 16 (24): 3063—71. PMC 2890948 . PMID 20572311. doi:10.3748/wjg.v16.i24.3063 . . [Medline]. [Full Text].
Scheffer, R. C.; Samsom, M.; Haverkamp, A.; Oors, J.; Hebbard, G. S.; Gooszen, H. G. (avgust 2005). „Impaired bolus transit across the esophagogastric junction in postfundoplication dysphagia”. Am J Gastroenterol. 100 (8): 1677—84. PMID 16086702. S2CID 21167927. doi:10.1111/j.1572-0241.2005.42009.x. CS1 održavanje: Format datuma (veza). [Medline].
Jawairia, Mahreema; Shahzad, Ghulamullah; Mustacchia, Paul (2012-06-25). „Eosinophilic Gastrointestinal Diseases: Review and Update”. ISRN Gastroenterology. 2012: 1—8. ISSN 2090-4401. doi:10.5402/2012/463689.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).

[1] Eozinofilne gastrointestinalne bolesti (EGIB) su heterogeni skup kliničkih poremećaja u digestivnom sistemu.

[4] vvp — mikroskopsko vidno polje velikog povećanja

[11] Topički kortikosteroidi pripadaju jednoj od najčešće propisivanih grupa lekova u medicini u kojoj su prisutni su već 60 godina. Imaju veoma široku primenu zahvaljujući značajnoj sposobnosti brzog smanjenja zapaljenjskog odgovora.

[2] BLANCHARD, C; WANG, N; ROTHENBERG, M (2006). „Eosinophilic esophagitis: Pathogenesis, genetics, and therapy”. Journal of Allergy and Clinical Immunology. 118 (5): 1054—1059. ISSN 0091-6749. doi:10.1016/j.jaci.2006.07.038.

[autogenerated2007-3] Furuta GT, Liacouras CA, Collins MH et all. (2007). „Eosinophilic esophagitis in children and adults: a systematic review and consensus recommendations for diagnosis and treatment”. Gastroenterology. 133 (4): 1342—63. PMID 17919504. doi:10.1053/j.gastro.2007.08.017.

[autogenerated2011-5] v ^g Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040. .e6

[6] LIACOURAS CA, SPERGEL JM, RUCHELLI E i sur. (2005). „Eosinophilic esophagitis: a 10-year experience in 381 children”. Clin Gastroenterol Hepatol. 3 (12): 1198—206. PMID 16361045. doi:10.1016/S1542-3565(05)00885-2. .

[7] DELLON ES, GIBBS WB, FRITCHIE KJ i sur. (2009). „Clinical, endoscopic, and histologic findings distinguish eosinophilic esophagitis from gastroesophageal reflux disease.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 7 (12): 1305—13. PMC 2789852 . PMID 19733260. doi:10.1016/j.cgh.2009.08.030. .

[8] DESAI TK, STECEVIC V, CHANG CH, GOLDSTEIN NS, BADIZADEGAN K, FURUTA GT. (2005). „Association of eosinophilic inflammation with esophageal food impaction in adults.”. Gastrointest Endosc. 61 (7): 795—801. PMID 15933677. doi:10.1016/S0016-5107(05)00313-5. .

[:0-9] Dellon ES, Aderoju A, Woosley JT, Sandler RS, Shaneen NJ. (2007). „Variability in diagnostic criteria for eosinophilic esophagitis: A systematic review.”. Am J Gastroenterol. 102 (10): 2300—13. PMID 17617209. S2CID 24825068. doi:10.1111/j.1572-0241.2007.01396.x.

[10] Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040.

[12] Helou EF, Simonson J, Arora AS. (2008). „3-Yr-Follow-Up of Topical Corticosteroid Treatment for Eosinophilic Esophagitis in Adults.”. Am J Gastroenterol. 103 (9): 2184—93. PMID 18637093. S2CID 23495492. doi:10.1111/j.1572-0241.2008.01989.x. .

[13] Cohen MS, Kaufman AB, Palazzo JP, Nevin D, Dimariono AJ, Jr., Cohen S. (2007). „An audit of endoscopic complications in adult eosinophilic esophagitis.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 5 (10): 1149—53. PMID 17683993. doi:10.1016/j.cgh.2007.05.017. .

[14] Dellon, Evan S. (2012). „Diagnosis and Management of Eosinophilic Esophagitis”. Clinical Gastroenterology and Hepatology. 10 (10): 1066—1078. ISSN 1542-3565. doi:10.1016/j.cgh.2012.06.003.

[a]

[1]

[2]

[b]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[v]

[9]

[10]

[11]