Еозинофилни езофагитис

С Википедије, слободне енциклопедије
Главни чланак: Езофагитис
Еозинофилни езофагитис
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностГастроентерологија
МКБ-10K20.0
МКБ-9-CM530.13
eMedicinearticle/1610470
MeSHD057765

Еозинофилни езофагитис ЕоЕ, један је од најчешћих и најбоље разјашњених еозинофилних гастроинтестиналних поремећаја (болести),[а] који се карактерише симптомима дисфункције једњака, хроничном запаљењском реакцијом и еозинофилном инфилтрацијом слузокоже једњака, без знакова некога другог потенцијалног узрока еозинофилије.[1] Еозинофили су потентне ћелије имунског система које значајно доприносе одржавању хомеостазе цревне (интестиналне баријере, и патогенези неких поремећаја дигестивног систему што су показала и бројна досадашња истраживања.

Историја[уреди | уреди извор]

Еозинофилни езофагитис први пут је описан пре 30 година код болесника са дисфагијом и значајном езофагеалном инфилтрацијом еозинофилима. Деценију уназад овај облик езофагитиса све више је изазвао пажњу медицинске и научне заједнице, пре свега због евидентног непрестаног пораст инциденце и преваленције болести у 21. веку

Први консензус о дијагностици и терапији еозинофилног езофагитиса објављен је 2007. године, након што је пре тога установљено да је постојала значајна варијабилност дефинисања ЕоЕ у литератури.[2] Након доношења консензуса постигнута је боља, мада не и потпуна уједначеност дефиниције овог поремећаја. Према овом консензусу ЕоЕ је клиничко-патолошко стање, што значи да су за дијагнозу болести потребни истовремено и клинички и хистолошки критеријуми. Овим консензусом постављена су три специфична критеријума које је траба да поседује болесник за дијагнозу ЕоЕ:

1. Симптоми дисфункције једњака — који могу бити дисфагија, импакција хране, горушица, бол у грудима, регургитација.

2. Најмање 15 еозинофила/ввп [б] — у барем једном биопсијом узетом узорку слузокоже једњака.

3. Искључење гастроезофагеални рефлуксне болести — као узрока езофагеалне еозинофилије било изостанком одговора на терапију високим дозама ИПП-а или негативним налазом пХ-вредности.[2]

Како би се сва сазнања прикупљена у другој деценији 21. века узела у обзир, 2011. године донет је нови консензус према којем је ЕоЕ дефинисан као хронични поремећај једњака посредован имуним антигеном са клинички карактеристичним симптомима дисфункције једњака и хистолошки предоминантном еозинофилном запаљењском инфилтрацијом.[3] Како би се поставила дијагноза ЕоЕ, по овом консензусу болесник за дијагнозу ЕоЕ треба да испољи:

1. Симптоми дисфункције једњака

2. Максимални број еозинофила — koji je > 15 еос/ввп, са неколико изузетака

3. Еозинофилију која је ограничена на једњак и искqучује друге потенцијалне узрока еозинофилне инфилтрације једњака укључујући ППИ-РЕЕ.

Нове смернице посебно су истакле ограничења везана за искључивање ГЕРБ-а у свим случајевима, и доноси одређену флексибилност у хистолошкој интерпретацији и препознају ППИ-РЕЕ као новог ентитет

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Преваленција ЕоЕ варира, ли се може закључити из бројних извора да у општој популацији он износи 0,2-4 / 1.000 асимптоматских пацијената. Код болесника након ендоскопију болест је евидентирана у 5-6% случајева.

Сматра се да преваленција у општој популацији износи 43 и 52 / 100.000.

Етиологија[уреди | уреди извор]

Ради се о имуни посредованом поремећају у коме храна или неки други алергени доводе до имуни реакције у организму посредоване Th2 -ћелијама Кључни цитокини као што су IL-4, IL-5, IL-13 стимулишу продукцију еотаксина-3 у слузокожи једњака. Еотаксин-3 је снажан хемокин који ангажује еозинофиле у слузокожи једњака.

Тако актвирани еозинофили луче проинфламаторне и профибротичке медијаторе који узрокују локално ткивно оштећење и привлаче друге упалне ћелије (мастоците и фибробласте) појачавајући упални одговор који доводи до ремоделовања једњака. Овај процес доказана је код интеракције фактора окружења са генском преосетљивошћу на мишевима и код болесника са ЕоЕ.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Симптоми и знаци који доминирају клиничком сликом дисфункције једњака у ЕоЕ могу бити:

  • Бол у епигастријуму (чашици),
  • Горушица
  • Дисфагија, која се јавља у 25-100% болесника.[4][5]
  • Акутна импакција хране која је манифестна кот готово 50% болесника са ЕоЕ.[6]
  • Неспецифични симптоми код деца, одбијање (интолеранција хране), повраћање (регургитација хране) и застој у расту.

Код око 33% болесника клиничка слика ЕоЕ може бити без икаквих симптома.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Ендоскопски налаз код еозинофилног езофагитиса. Знаци линеарног набирања слузокоже са концентричним прстеновима.
Ендоскопија

Ендоскопски знаци болести, код ЕоЕ нису строго специфични, и могу се јавити засебно или у комбинацији:[7]

  • вертикалне линије,
  • линеарно набирање слузокоже,
  • концентрични прстенови слузокоже,
  • сужен лумен једњака,
  • бели плакови или ексудат по слузокожии,
  • истањена слузокожа која је склона расцепима при пролазу ендоскопа

У 7-10% случајева ендоскопски налаз једњака може бити неупадљив,[7] и зато се препоручује биопсије слузокоже једњака у свим болесника са сумњом на ЕоЕ без обзира на њен ендоскопски изглед. Међутим због мрљасте расподеле еозинофила по слузокожи једњака, као и чињенице да се у дисталном делу једњака под утицајем рефлукса киселине може наћи еозинофилна инфилтрација, потребно је узорковати биопсијски материјал најмање 2-4 пута из дисталног дела једњака и 2-4 пута из проксималног дела једњака.[8] Тиме се повећава вероватноћа тачне дијагнозе болести.

Терапија[уреди | уреди извор]

Примарни циљ лечења ЕоЕ био би повлачење свих симптома и реализација потпуног хистолошког одговора. Међутим како у клиничкој пракси то није увек могуће,током лечењем ових болесника очекује се бар делимични клинички одговор уз смањење инфилтрације еозинофилима и минималних нежељених последица примењене терапије.

Подаци засновани на студијама спроведеним у прве две деценије 21. века недвосмислено подржавају три приступа збрињавању ЕоЕ: медикаментна терапија, дијетална исхрана и ендоскопска дилатација.[3]

Медикаментна терапија

Топички кортикостероиди чине основу у лечењу ЕоЕ.[в] Највише се примењују инхалационим препарати намењеним за лечење болесника са астмом, међутим код болесника са ЕоЕ ове је препарате потребно прогутати, а не инхалирати. Топички кортикостероиди се добро толеришу, али још нема поузданих студија о потенцијалним дуготрајним учинцима стероида код ЕоЕ. Након прекида терапије топичким кортикостероидима код већине болесника долази до поновне појаве симптома,[9] па се поставља питање терапије одржавања достигнутог нивоа лечења код ових болесника.

Системски кортикостероиди примењују се као друга линија терапије, код болесника са тешким и рефракторним симптомима.

Дијетална исхрана

У терапији ЕоЕ постоје три приступа дијетотерапији:

  • Елементарна дијета, чија је примена непрактична, скупа и нарушава квалитет живота
  • Емпиријска дијета, која се заснива на елиминацији ових шест састојака хране — јаја, млеко, житарице, соја, коштичаво воће и морски плодови.
  • Циљана дијета, у којој су уклоњени састојци који су алергијским тестирањем доказани као шкодљиви.[3]
Ендоскопска дилатација

Ендоскопска дилатација једњака једна је од ефикаснијих метода лечења болесника са стриктурама или сужењем лумена једњака. Зато је она подржана од струке и данас је једна од главних процедура у терапији ЕоЕ.[3]

Дилатација се препоручује у случајевима неуспеха медикаментне и дијеталне исхране или код могућих компликација.[10] У том циљу предложени су бројни дијагностички и терапијски алгоритам дилатације код ЕоЕ.[11]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Еозинофилне гастроинтестиналне болести (ЕГИБ) су хетерогени скуп клиничких поремећаја у дигестивном систему.
  2. ^ ввп — микроскопско видно поље великог повећања
  3. ^ Топички кортикостероиди припадају једној од најчешће прописиваних група лекова у медицини у којој су присутни су већ 60 година. Имају веома широку примену захваљујући значајној способности брзог смањења запаљењског одговора.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ BLANCHARD, C; WANG, N; ROTHENBERG, M (2006). „Eosinophilic esophagitis: Pathogenesis, genetics, and therapy”. Journal of Allergy and Clinical Immunology. 118 (5): 1054—1059. ISSN 0091-6749. doi:10.1016/j.jaci.2006.07.038. 
  2. ^ а б Furuta GT, Liacouras CA, Collins MH et all. (2007). „Eosinophilic esophagitis in children and adults: a systematic review and consensus recommendations for diagnosis and treatment”. Gastroenterology. 133 (4): 1342—63. PMID 17919504. doi:10.1053/j.gastro.2007.08.017. 
  3. ^ а б в г Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040. .e6
  4. ^ LIACOURAS CA, SPERGEL JM, RUCHELLI E i sur. (2005). „Eosinophilic esophagitis: a 10-year experience in 381 children”. Clin Gastroenterol Hepatol. 3 (12): 1198—206. PMID 16361045. doi:10.1016/S1542-3565(05)00885-2. .
  5. ^ DELLON ES, GIBBS WB, FRITCHIE KJ i sur. (2009). „Clinical, endoscopic, and histologic findings distinguish eosinophilic esophagitis from gastroesophageal reflux disease.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 7 (12): 1305—13. PMC 2789852 Слободан приступ. PMID 19733260. doi:10.1016/j.cgh.2009.08.030. .
  6. ^ DESAI TK, STECEVIC V, CHANG CH, GOLDSTEIN NS, BADIZADEGAN K, FURUTA GT. (2005). „Association of eosinophilic inflammation with esophageal food impaction in adults.”. Gastrointest Endosc. 61 (7): 795—801. PMID 15933677. doi:10.1016/S0016-5107(05)00313-5. .
  7. ^ а б Dellon ES, Aderoju A, Woosley JT, Sandler RS, Shaneen NJ. (2007). „Variability in diagnostic criteria for eosinophilic esophagitis: A systematic review.”. Am J Gastroenterol. 102 (10): 2300—13. PMID 17617209. S2CID 24825068. doi:10.1111/j.1572-0241.2007.01396.x. 
  8. ^ Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040. 
  9. ^ Helou EF, Simonson J, Arora AS. (2008). „3-Yr-Follow-Up of Topical Corticosteroid Treatment for Eosinophilic Esophagitis in Adults.”. Am J Gastroenterol. 103 (9): 2184—93. PMID 18637093. S2CID 23495492. doi:10.1111/j.1572-0241.2008.01989.x. .
  10. ^ Cohen MS, Kaufman AB, Palazzo JP, Nevin D, Dimariono AJ, Jr., Cohen S. (2007). „An audit of endoscopic complications in adult eosinophilic esophagitis.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 5 (10): 1149—53. PMID 17683993. doi:10.1016/j.cgh.2007.05.017. .
  11. ^ Dellon, Evan S. (2012). „Diagnosis and Management of Eosinophilic Esophagitis”. Clinical Gastroenterology and Hepatology. 10 (10): 1066—1078. ISSN 1542-3565. doi:10.1016/j.cgh.2012.06.003. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еозинофилни_езофагитис&oldid=27441545”