Estonski rat za nezavisnost

Estonski rat za nezavisnost
	Deo Ruskog građanskog rata
Vreme	28. novembar 1918 − 2. februar 1920.
Mesto	Estonija, severna Letonija, Pskovska i; Lenjingradska oblast, Finski zaliv
Ishod	nezavisnost Estonije
Sukobljene strane
Komandanti i vođe
Jačina
Žrtve i gubici

Estonski rat za nezavisnost (est. Eesti Vabadussõda) bio je vojni sukob između Estonije i njenih saveznika sa jedne i sovjetske Rusije sa druge strane, a cilj rata je bila borba za kontrolu nad teritorijoim Estonije. Rat je zvanično počeo 28. novembra 1918. napadom 6. artiljerijskog puka sovjetske armije na pogranični estonski grad Narvu, a okončan je 2. februara 1920. godine potpisivanjem Mirovnog ugovora u Tartuu kojim je ruska strana priznala nezavisnost Estonije i odrekla se teritorijalnih pretenzija na tu teritoriju.

Uvod u rat[uredi | uredi izvor]

Propagandni posteri kojima se pozivaju dobrovoljci da se priključe vojsci.

Nakon Februarske revolucije u Rusiji 1917. Estonija je po prvi put politički ujedinjena kao zasebna politička jedinica Estonska autonomna gubernija, čije granice su se gotovo poklapale sa modernim granicama. Autonomni status garantovala joj je novoizabrana ruska Privremena vlada odlukom od 12. aprila 1917. godine. Izbori za privremeni estonski parlament (est. Maapäev) održani su uz učešće menjševičkih i boljševičkih frakcija Ruske socijal-demokratske radničke partije, a sve sa ciljem da pomenutoj partiji obezbede što je moguće više mesta u novom nacionalnom parlamentu. Boljševici koji su izgubili te izbore nikada zvanično nisu priznali rezultate istih, te je dva dana pre početka Oktobarske revolucije u Sankt Peterburgu (5. novembra) lider estonskih boljševika Jan Anvelt sa svojim Vojnim revolucionarnim komitetom izvršio puč i preuzeo vlast nad zemljom. Kako legalno izabrani parlament nikada nije priznao boljševičku vlast, boljševici su pokušali da ga raspuste. Iako se na svojoj poslednjoj sednici održanoj 15. novembra Parlament proglasio za vrhovni i jedini legalni organ vlasti u zemlji,^[1] parlament je zvanično raspušten od strane boljševika 26. novembra. Na novim izborima koji su održani početkom 1918. većinu glasova dobile su partije koje su se zalagale za nezavisnost, a nacionalno veće proglasilo je nezavisnost Estonije 19. februara. Deklaracija o nezavisnosti Estonije zvanično je donesena 24. februara 1918, odmah nakon što su boljševički revolucionari napustili Talin. Već narednog dana nemačke trupe umarširale su u Talin, a nakon okupacije celokupne teritorije Estonije i Letonije osnovana je satelitska država Ujedinjeno Baltičko Vojvodstvo (nem. Vereinigtes Baltisches Herzogtum).^[2] Shodno odredbama Brestlitovskog mirovnog sporazuma između Rusije i Centralnih sila potpisanog 3. marta 1918. godine, Rusija je zvanično okončala svoje učešće u Prvom svetskom ratu, a odrekla se i svih teritorijalnih pretenzija na Estoniju (između ostalih). Nemačka okupacija Estonije trajala je do novembra 1918. godine, kada je vlast u zemlji zvanično ponovo preuzela Privremena estonska vlada.^[3]

Nemačka okupaciona vlast nije priznavala Estoniji pravo na nezavisnost, samim tim ni privremenu estonsku vladu, a svi koji su se zalagali za te ciljeve smatrani su separatistima i uzurpatorima prava koja su pripadala članovima baltičke plemićke elite. Nakon kapitulacije Nemačkog carstva u Prvom svetskom ratu nemačke trupe su se u periodu između 11. i 14. novembra 1918. zvanično povukle iz istočnog Baltika, a sva vlast na teritoriji Estonije ponovo je prešla u ruke Estonske privremene vlade koja je već 16. novembra pozvala sve vojno sposobne Estonce da se dobrovoljno prijave u vojsku, i samim tim je započeo hitan proces osnivanja Vojske Estonije. Osnovano je ministarstvo rata na čije čelo je postavljen Konstantin Pats, general-major Andres Larka došao je na čelo generalštaba, dok je vojskom komandovao general-major Aleksandar Tinison.

Sovjetska ofanziva[uredi | uredi izvor]

Nakon povlačenja nemačke vojske sa Baltika sovjetske vlasti donose odluku o ponovnom preuzimanju kontrole nad pribaltičkim državama, te je s tim u vezi krajem novembra 1918. ka istočnim estonskim granicama uputila dve divizije sa oko 15.000 vojnika. Šesti artiljerijski puk Crvene armije sa oko 7.000 vojnika napao je 28. novembra pogranični estonski grad Narvu, čime je i zvanično počeo Estonski oslobodilački rat. Grad koji su branili slabo naoružani pripadnici teritorijalne odbrane i nemačka pešadijska regimenta br 405 već narednog dana pao je u ruke sovjetske vojske. Odmah po ulasku u grad lokalne boljševičke vlasti proglasile su Estonsku radničku komunu kao vrhovni organ vlasti u gradu. Gotovo istovremeno sa napadom na Narvu sovjetska Druga novgorodska divizija napala je Estoniju na području južno od jezera Pejpus.

U momentu početka sovjetske ofanzive estonske oružane snage činilo je svega 2.000 lako naoružanih vojnika i oko 14.500 pripadnika estonske teritorijalne odbrane. Krajem novembra 1918. formiran je Baltički bataljon kome se priključio i znatan broj Baltičkih Nemaca.

Šesta sovjetska armija ubrzo je zauzela važno strateško železničko čvorište kod Tape i do kraja godine približila se na svega 34 km glavnom gradu Talinu. Sa juga je prodirao 49. crveni letonski pešadijski puk koji je 17. decembra zauzeo Valgu, a 7 dana kasnije i strateški važan grad Tartu. Reorganizovana estonska armija uspela je početkom januara da zaustavi dalji prodor sedme sovjetske divizije, i već 7. januara krne u kontraofanzivu. Finski dobrovoljački odred koji se iskrcao na severu zemlje (5.000 vojnika i 20 topova) u zaleđu 6. crvene armije, zajedno sa estonskom vojskom uspeva da 18. januara 1919. oslobodi Narvu i stabilizuje severni front na obalama reke Narve.^[4] Na jugu je Tartumski partizanski bataljon uspeo da povrati kontrolu nad Valgom (31. januara), čime su sve sovjetske trupe istisnute van granica Estonije.

Na poziv estonske vlade 31. decembra u Talinsku luku uplovio je britanski skvadron sa 6.500 vojnika i 200 mitraljeza. Britanci su uspeli da od sovjeta zauzmu dva razarača i prepuste ih estonskoj mornarici.

Sredinom februara sovjetska vojska započinje novu ofanzivu i do sredine marta uspeva da zauzme istorijske estonske zemlje na jugoistoku (Setumu, Vestselinu i Rapinu. Estonska druga divizija ponovo započinje kontraofanzivu i 28. marta zauzima grad Petseri. Slične borbe vodile su se i na južnom frontu, na liniji Ajnaži−Strenči-Aluksne na severu Letonije. Na Narvskom frontu estonska prva divizija uspešno je odbijala sve sovjetske napade. Na estonskoj strani borilo se i oko 4.000 ruskih Belogardejaca.

Kontraofanziva na teritoriji Rusije i sukobi sa Landesverom[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Maesalu, Lukas, Lauer, Pajur and Tannberg, History of Estonia, AS BIT. 2002. ISBN 978-9985-2-0606-5.
^ Georg von Rauch. The Baltic States: The Years of Independence. str. 48. ISBN 978-0-903983-00-6. „Later an alternative proposal was advanced for a United Baltic Duchy under Duke Adolf Friedrich of Mecklenburg”
^ Estonian Declaration of Independence 24 February 1918 Arhivirano maj 22, 2009 na sajtu Wayback Machine at www.president.ee
^ Maide, Jaan (1933). „II”. Ülevaade Eesti Vabadussõjast (1918–1920) (PDF). Tartu: Kaitseliidu kirjastus.

[1] Maesalu, Lukas, Lauer, Pajur and Tannberg, History of Estonia, AS BIT. 2002. ISBN 978-9985-2-0606-5.

[2] Georg von Rauch. The Baltic States: The Years of Independence. str. 48. ISBN 978-0-903983-00-6. „Later an alternative proposal was advanced for a United Baltic Duchy under Duke Adolf Friedrich of Mecklenburg”

[3] Estonian Declaration of Independence 24 February 1918 Arhivirano maj 22, 2009 na sajtu Wayback Machine at www.president.ee

[maide-4] Maide, Jaan (1933). „II”. Ülevaade Eesti Vabadussõjast (1918–1920) (PDF). Tartu: Kaitseliidu kirjastus.

[1]

[2]

[3]

[4]