Etrih Taube

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Etrih Taube II
Etrih Taube II[1]
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1910.
Uveden u upotrebu1911.
Povučen iz upotrebe1916.
Statusneaktivan
Prvi korisnikk.u.k. Luftfahrtruppe; Deutsche Luftstreitkräfte
Broj primerakapreko 300 (500[2])
Dužina9,40
Razmah krila13,70
Visina3,30
Površina krila33,75
Prazan350
Normalna poletna580
Klipno-elisni motorClerget
Snaga29,5 kW
Brzina krstarenja75 km/h
Maks. brzina na Hopt80 km/h
Dolet140 km
Plafon leta2.000 m

Etrih Taube je jednomotorni monoplan konstruisan i napravljen u Austrougarskoj 1910. godine. Namenjen obuci pilota i izviđanju a u ratnim uslovima je korišćen i kao laki bombarder.

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

Igo Ertih projektant aviona Etrih Taube
Prototip jedrilice Etrich-Wels sa Igo Ertihom u kokpitu
Avion Etrih Taube-2 na razglednici
Avion Etrih Taube-2 fotografija iz 1910. god
Crtež aviona Rumpler Taube
Avion Rumpler Taube muzejski primerak
avion Jeannin Stahltaube
Motor aviona Etrih Taube II Clerget

Nakon kobne nesreće nemačkog pionira vazduhoplovstva Ota Lilientala, Igo Etrih (Igo Etrich) (1879 - 1967) i njegov otac želeli su da naprave leteću mašinu na motorni pogon. Zato su 1903. godine zaposlili mladog inženjera po imenu Franc Ksaver Vels (Franz Xaver Wels) (1873 - 1940) i kao plod te saradnje nastala je 1905. godine jedrilica Zanonia. Nakon razlaza Etriha i Velsa, Etrih i Karl Ilner (Karl Illner) (1877 - 1935) koji im se pridružio još 1906. godine nastavili su rad na projektu aviona i prvi kratki let sa austrougarskim motornim avionom obavio je 4. jula 1909. u Viner Nojštatu, sa svojim četvrtim prototipom nazvanim Praterspatz (Praterski vrabac). Ova letelica je napravila let dug 100 metara na visini od 40 metara. Tokom zime 1906/07. Etrih i Ilner su redizajnirali jedrilicu i počeli rad na motorizovanom avionu koga su nazvali Etrih I. Avion je bio završen oktobra 1909. a prvi probni let je obavljen 29. novembra 1909. godine. Let je bio uspešan, avion je preleteo celo polje u Viner Nojštatu. Nažalost pokvario mu se motor pa su prekinuli dalja testiranja aviona ali uspešnost leta ih je ohrabrio da smelije počnu razvijati avion Etrih Taube, a njegov prvi let je bio već 6. aprila 1910.

Krajem 1910. Etrih je pregovarao o licenci za proizvodnju sa Lonerom u Austriji i Rumplerom u Nemačkoj. Po izbijanju rata u Evropi, 4. avgusta 1914. godine, Taube je već bio u službi vazduhoplovnih snaga Italije, Nemačke i Austro-Ugarske kao vazduhoplov za osmatranje i obuku, a mnogi kasniji poznati nemački piloti naučili su leteti na avionima ovog tipa. U to vreme Dr. Etrih se odrekao autorskih prava na dizajnu, posle spora sa Rumplerom, a to je otvorilo put ostalim proizvođačima aviona da razviju i proizvode razne tipove aviona Taube. Procenjuje se da je u svetu bilo preko 40 firmi koje su proizvodile ovaj avion. U Nemačkoj je proizvedeno najviše ovoh aviona preko 264 a najznačajniji proizvođači su pored Rumplera još bili i Albatros, DFW, Foker, Gotha, Halberstadt, Jeannin, Kondor, RFG, Krieger, LVG, i Lilbeck Travemuinde. U Austriji je proizvedeno oko 50 aviona Taube, u kompaniji Loner i Igo Etrih[3]. Prema[2] ukupno je proizvedeno oko 500 svih tipova Taube aviona.

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Avion Etrih Taube II je jednomotorni monoplan mešovite konstrukcije (drvo i platno). Imao je trup drvene konstrukcije obložen platnom, pravougaonog poprečnog preseka koji se smanjivao počev od kabine prema repu. Na kljunu aviona je bio postavljen motor na kome se nalazila drvena dvokraka vučna elisa fiksnog koraka. Hladnjaci motora su se obično nalazili sa bočne strane trupa aviona. U avione su se ugrađivali razni motori uglavnom Klerget, Mercedes, Argus ili Austro-Dajmler u rasponu snaga od 40 do 120 KS. Iza motora je bila smeštena pilotska kabina. Avioni Taube su se gradili kao jednosedi ili dvosedi avioni već prema nameni. Na gornjoj strani trupa je bili postavljeno krilo koje je bilo drvene konstrukcije a obloženo platnom. Iznad pilotske kabine se nalazila piramida napravljena od drveta ili metala za koju je sajlama bilo pričvršćeno krilo. Sa donje strane krila se nalazila konstrukcija, vezana za trup aviona u obliku mosta, koja je krilu davala određenu krutost. Dodatnu krutost krilu su davale i sajle koje su i sa donje strane, krila pričvršćavale za trup ili noseću konstrukciju stajnog trapa. Repni deo aviona je bio trouglastog oblika i podsećao je na rep ptica. Upravljanje avionom se ostvarivalo deformacijom površine krila i repnih površina preko sajli koje su bile povezane sa upravljačem u kabini pilota.

Stajni trap se sastojao os biciklističkih točkova koji su se nalazili na krutoj osovini. Na repu se obično nalazila elastična drljača ili točak. Na krajevima mosta su se takođe nalazili točkovi koji su onemogućavali da se pri sletanju udari krilom o ledinu.

S obzirom da se ovaj avion proizvodio u 40-ak firmi i da njihova proizvodnja nije bila vezana krutim licencnim ugovorima to su se i ovi avioni veoma razlikovali i po obliku, aerodinamici, veličini, ugrađenom materijalu i tehnologiji izrade.

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

Avion Rumpler Taube D-2 (dvosed) kojim su upravljali Fridrih i Dr. H Elis je leteo iz Berlina u Pariz 7. septembra 1913. Kasnije, kada je Etrih zamenio Dr. Elisa, 13. septembra nastavili su put iz Pariza u London. Povratno putovanje od Londona do Berlina - preko Kalas-a, Antverpena, Najmigena i Hanovera - izvršeno je od 17. do 20. septembra 1913. Let je ovekovečen kao „let pet zemalja“[4].

Prva vojna utpotreba aviona Etrih Taube dogodila se 1. novembra 1911. godine u Libiji kada je mladi italijanski poručnik pilot Đulio Gavoti (ital. Giulio Gavotti) rukom iz aviona bacio nekoliko bombi mase od 1,5 kg. na logor turske vojske u pustinjskoj oazi Ain Zara nedaleko od Tripolija[5]. U Balkanskim ratovima počev od 1912. godine korišćen je u vojne svrhe uglavnom izviđanje a njime su bile naoružane obe zaraćene strane Bugarska i Otomanska imperija.

U Prvom svetskom ratu avion Etrih Taube je korišćen na istočnom, italijanskom i balkanskom ratištu. Avgusta meseca 1914. godine Taube se brzo dokazao kao izviđački avion kada je upozorio Nemce na napredovanje ruske vojske tokom bitke kod Tanenburga. Kasnije tog meseca korišćen je za bombardovanje kada je potporučnik Hidesen bacio par malih bombi na Pariz. Taube je bila stabilna letelica sa prijatnim letećim karakteristikama, a imajući u vidu da je već korišćen četiri godine kada je izbio rat, performanse za 1914-15 nisu bile nimalo loše. Taj rani izviđački avion Francuzi su nazvali "Nevidljiva letelica". Zbog prozračnosti providnog platna kojim su bila obložena krila, Taube bio je gotovo nevidljiv kada je iznad 400 metara. Prvi "stelt avion" na svetu! Bio je jedan od poslednjih izviđača iz Prvog svetskog rata koji je koristio za upravljanje metodu deformacije krilnih površina. Međutim, manevarske sposobnosti ovog aviona su bile loše, i pošto nije imao nikakvo naoružanje, (osim revolvera ili pušaka članova posade), imao je malu borbenu vrednost pa je korišćen do proleća 1915. godine. Ostao je u upotrebi godinu dana ili više nakon toga a korišćen je kao avion za obuku pilota.

Sačuvani primerci[uredi | uredi izvor]

  • 1. Izloženi primerak aviona Etrih Taube, Tehničkom muzeju u Beču poklonio je Igo Etrih 1914. godine.,
  • 2. Jeannin Stahltaube im Technikmuseum Berlin,
  • 3. Etrich Rumpler Taube (c/n 19) in the Deutsches Museum.,
  • 4. Etrich Taube the Luftwaffenmuseum Berlin-Gatow,
  • 5. Etrich Taube u Omaka Aviation Heritage Center, New Zealand.

Zemlje koje su koristile ovaj avion[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Keimel, Reinhard (2003). Luftfahrzeugbau in Österreich-Von den Anfängen bis zur Gegenwart-Enzyklopädie (na jeziku: (jezik: nemački)). Oberhaching: Ayiatik Verlag GmbH. ISBN 978-3-925505-78-2. 
  2. ^ a b ЭTRIH TAUBE / ETRICH TAUBE
  3. ^ http://www.ctie.monash.edu.au/hargrave/etrich_taube.htm.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ Igo Etrich (1879 - 1967) and his 'Taube'
  5. ^ Libya 1911: How an Italian pilot began the air war era

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mikić, Sava J. (1933). Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Štamparija Drag. Gregorića. 
  • Angelucci, Enzo; Matricardi, Paolo (1976). Flugzeuge von den Anfängen bis zum Ersten Weltkrieg (na jeziku: (jezik: nemački)). Wiesbaden: Falken-Verlag E.Sicker KG. ISBN 978-3-8068-0391-4. 
  • Keimel, Reinhard (1981). Österreichs Luftfahrzeuge-Geschichte der Luftfahrt von den Anfängen bis Ende 1918 (na jeziku: (jezik: nemački)). AT-Graz: H.Weishaupt Verlag. ISBN 978-3-900310-03-5. 
  • Keimel, Reinhard (2003). Luftfahrzeugbau in Österreich-Von den Anfängen bis zur Gegenwart-Enzyklopädie (na jeziku: (jezik: nemački)). Oberhaching: Ayiatik Verlag GmbH. ISBN 978-3-925505-78-2. 
  • Šavrov, V.B. (2002). Istoriя konstrukiҋ samoletov v SSSR do 1938 g. (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Mašinostroenie. ISBN 978-5-217-03112-2. 
  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Paunović, Marinko (1981). Svetska avijacija 1783-1930 god. Beograd: Sportska knjiga. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Etrih Taube na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етрих_Таубе&oldid=27717097”