Pređi na sadržaj

Eugen Lansere

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Portret Lanserea (1907), Konstantin Somov.
Lansere - Carica Elizabeta Petrovna u Carskom Selu, 1905.

Jevgenij Jevgenij Lansere (rus. Евгений Евгеньевич Лансере; Pavlovsk, 4. septembar 1875 – Moskva, 13. septembar 1946), koji se takođe često piše Eugen Lansere, bio je ruski grafičar, slikar, vajar, mozaičar i ilustrator, stilski povezan sa časopisom i pokretom Mir iskustva („Svet umetnosti“).[1]

Rani život i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Lanserejje rođen u Pavlovsku u Rusiji, predgrađu Sankt Peterburga.[2] Poticao je iz ugledne ruske umetničke porodice francuskog porekla.[3] Njegov otac, „Evegenij Aleksandrovič Lansare”. Arhivirano iz originala 19. 02. 2012. g. , bio je vajar.[3] Njegov deda Nikola Benua i njegov ujak Leon Benua bili su proslavljeni arhitekti. Drugi ujak, Aleksandar Benua, bio je cenjeni umetnik, likovni kritičar, istoričar.[3] Njegov pradeda bio je ruski kompozitor Katerino Kavos rođen u Veneciji. Njegova sestra, Zinaida Serebrjakova, bila je slikarka, dok je njegov brat Nikolaj bio arhitekta.[3] Njegova rođaka, Nadia Benua, bila je majka Petra Ustinova.

Njegov otac Judžin Lanser, koji je takođe bio umetnik, umro je rano, u četrdesetoj godini; kada je dečak imao jedanaest godina. Međutim, primer njegovog oca, sećanja na sve što je bilo povezano sa njegovim životom i radom uticali su na formiranje ličnosti budućeg umetnika. Kao već zreo i iskusan majstor primetio je da je „njegova potraga za pravim svakodnevnim gestom, interesovanje za etnografsku karakterizaciju likova“ i, konačno, „simpatisanje regiona Kavkaza“ dobio od oca „kao nasledstvo“ njegovog rada.[4]

Umetnik je detinjstvo proveo u današnjoj Ukrajini, na malom očevo imanju.. Posle očeve smrti, majka se sa decom preselila u Sankt Peterburg, u kuću njegovog oca, poznatu u umetničkim krugovima kao „kuća Benuoa kod Nikole Morskog” (rus. Дом Бенуа у Николы Морского).

Lansere je uzeo prve časove u Školi crtanja Carskog društva za podsticanje umetnosti u Sankt Peterburgu od 1892. do 1896.[2] pod Janom Čoglinjskim i Ernstom Fridrihom fon Liphartom.[5] Potom je otputovao u Pariz, gde je nastavio studije na Académie Colarossi i Académie Julian između 1896. i 1899. godine.[2]

Karijera pre revolucije[uredi | uredi izvor]

Nakon povratka iz Francuske u Rusiju, Lansere se pridružio Mir iskustva, uticajnom ruskom umetničkom pokretu inspirisanom istoimenim umetničkim časopisom, osnovanim 1899. godine u Sankt Peterburgu.[6] Drugi istaknuti članovi Mir iskustva su bili Lanserejev ujak Aleksandar Benua, Konstantin Somov, Valter Nuvel, Leon Bakst i Dmitrij Filozofov.[1]

Kao i drugi članovi Mir iskusstva, bio je fasciniran „svetlucavom prašinom“ rokoko umetnosti i često se za inspiraciju obraćao ruskoj istoriji i umetnosti 18. veka.[7][8]

Lansere je bio mlađi od kolega umetnika Mir iskustva i u početku je delovao kao njihov učenik. Njegov kreativni metod i estetski pogledi evoluirali su pod uticajem i vođstvom Benua, iako je, po nekim aspektima svog talenta, Lansere možda prevazišao svog učitelja. Njegova prva značajna dela u oblasti štafelajnog slikarstva i grafike nastala su krajem 1890-ih i početkom 1900-ih. Glavni stvaralački interesi umetnika u to vreme bili su okrenuti istorijskom, uglavnom arhitektonskom pejzažu.[4]

Lanserejeva najslavnija muralna slika naslikana temperama. Nalazi se na plafonu moskovske Kaznjnske železničke stanice (1933-1934).

Ali radio je sa raznim medijima, a oblast njegovog delovanja obuhvatala je ne samo muralnu umetnost već i likovnu umetnost, grafiku, ilustraciju i pozorišnu scenografiju. Lanserej je prvi put počeo da radi u pozorištu početkom 1900-ih, odajući priznanje strasti za pozorišnim slikarstvom, koja je bila karakteristična za skoro sve predstavnike starije generacije grupe Mir iskustva.

Život posle revolucije[uredi | uredi izvor]

Pijaca Nikolski u Sankt Peterburgu

Lansere je bio jedini istaknuti član Mir iskustva koji je ostao u Rusiji posle Revolucije 1917. Kao predstavnik tradicionalnog slikarstva (ne avangardnog pokreta) i buržoazije, njegovi radovi dugo nisu bili traženi u novom sovjetskom sistemu. Čak je i njegova sestra smatrala da je revolucionarni milje stran njenoj umetnosti i 1924. pobegla je u Pariz.[3]

Sam Lansere je mrzeo novi sovjetski režim. On je drugačije razumeo istorijski put Rusije i bio je pod uticajem događanja poput masovnih ugnjetavanja njegovih rođaakaa i bliskih prijatelja (neki od njih su emigrirali, a neki su ubijeni). U februaru 1932. ostavio je belešku u svojim dnevnicima: „Postoji neverovatno osiromašenje. Naravno, ovo je cilj vlade da sve i svakoga dovede u siromaštvo, jer je lakše upravljati siromašnima i gladnima'.[9]

Napustio je Sankt Peterburg 1917. i proveo je tri godine u Dagestanu,[2] gde je zavoleo orijentalne teme. Njegovo interesovanje se povećalo tokom putovanja ranih 1920-ih u Japan i Ankaru u Turskoj.[2] Tokom 1920. preselio se u Tiflis u Gruziji.[2] Tokom boravka u Gruziji, predavao je na Državnoj akademiji umetnosti u Tbilisiju (1922–1934) i ilustrovao je kavkaske novele Lava Tolstoja.[2]

Lansere je napustio Gruziju 1934. godine i nastanio se u Moskvi, gde se angažovao na uređenju moskovske Kazanjske železničke stanice i hotela Moskva.[10] U istom periodu, Lansere je radio i kao pozorišni dizajner.[11]

Tri godine pre smrti odlikovan je Staljinovom nagradom, a 1945. godine dobio je titulu Narodnog umetnika RSFSR-a. Preminuo je u Moskvi u 71. godini.

Rad na muralima železničke stanice[uredi | uredi izvor]

Jedan od murala koje je uradio na kazanjskoj stanici

Jedno od najpoznatijih dela Lanserea je mural u kazanjskoj železničkoj stanici (1932-1934 i 1944-1946).

Šušev, poznati ruski arhitekta i jedna osoba koje se pojavljuje u Lanserevom dnevniku, bio je odgovoran za ceo proces od samog početka.[12]

Lansere radi na panelu za železničku stanicu Kazanski.

Tokom 1932. je u SSSR-u izvršena državna reforma arhitekture, a „staljinistička“ arhitektura sa svojim monumentalnim stilom postala je kanonska. Lanserej, iskusni monumentalni slikar konzervativnih pogleda, pozvan je iz Tbilisija u Moskvu da nastavi da radi na dekoraciji Centralne železničke stanice. On je bio zadužen za restoran koji se nalazio unutra. Na slikama iz 1932-1934, Lansere je pokušao da prikaže specifičnosti svakog naslikanog regiona. Na primer, Murmansk prikazuje užurbani brod sa posadom, dok Krim prikazuje nasmejane Tatarke na pozadini vedrog neba, egzotičnog drveća i stolara dok radi.

Tridesetih godina uspeo je da završi murale kao što su Moskovska izgradnja, Murmansk, Krim i drugi. Januara 1934, nakon što je zalepio prvo platno na plafon.[13]

Zbog nepravilne konstrukcije zgrade, visokih plafona i nepredvidive svetlosti, umetnik se suočio sa teškoćama da slika bude svetla i uočljiva. Pored mesta i obima, posebnost ovog dela je i to što je rađen tempera bojom. Umetnik je takođe više voleo da slika na platnu koje bi potom bilo pričvršćeno za plafon. Ali, dok je Lanserej bio razočaran svojom neprikladnom upotrebom tehnike, članovi Komiteta nisu bili baš zadovoljni temom Lanserejovih slika.[9]

Kasnije su kritičari rekli da njegovim projektima nedostaje „duboka socijalistička“ ideja u njegovim projektima i krivili bi ga što koristi previše apstraktnih simbola i alegorija. Lansere je nastavio da radi na ovim monumentalnim slikama nakon završetka rata. Posle njegove smrti, drugi umetnici su morali da završe rad prema skicama koje je ostavio.[14]

Danas se ovaj deo zgrade koristi kao salon, gde ljudi koji kupuju karte za biznis klasu i mogu da sačekaju polazak vozova. Svake novogodišnje noći je izgrađena bina na kojoj se prikazuju dečije predstave i muzički koncerti.[14]

Murali u Harkovu[uredi | uredi izvor]

Godine 1932. je završio dva svoja monumentalna dela u Palati kulture Železnodorožnik u Harkovu.

Vremenom su slike propadale i često su bile sakrivene iza platna. Uoči Evropskog prvenstva u fudbalu 2012, murali su obnovljeni. Ova dva murala su jedina monumentalna dela Judžina Lansereja sačuvana u Ukrajini i jedini primerci murala iz 1930-ih koji postoje u Harkovu. Iako je u Harkovu u predratnom periodu bilo mnogo zidnih slika, skoro sve su ili umrle tokom rata ili su nestale tokom popravki, ili su namerno uništene.

Nakon usvajanja Zakona o dekomunizaciji u Ukrajini 2015. godine, murali koje je Lansere naslikao u Harkovu bili su u opasnosti od uništenja. O njihovoj konzervaciji održana je javna rasprava. Pošto se delo nije moglo vizuelno protumačiti kao direktna komunistička propaganda, zvaničnici su tražili od države da im se dodeli status kulturnog nasleđa.[15][15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Scholl, Tim. "From Petipa to Balanchine: Classical Revival and the Modernization of Ballet", page 144. London: Routledge, 1994.
  2. ^ a b v g d đ e Bown, Matthew Cullerne. "Art Under Stalin", p. 243. New York: Holmes & Meier, 1991.
  3. ^ a b v g d Chilvers, Ian. "A Dictionary of Twentieth-Century Art", p. 560. Oxford: Oxford University Press, 1999.
  4. ^ a b „Áèîãðàôèÿ Å. Å. Ëàíñåðå”. www.smr.ru. 
  5. ^ Leek, Peter (2005). Russian painting. New York: Parkstone International. str. 257. ISBN 1780429754. 
  6. ^ Scholl, Tim. "From Petipa to Balanchine: Classical Revival and the Modernization of Ballet", page 43 & 144. London: Routledge, 1994.
  7. ^ Catriona Kelly, David Shepherd. "Constructing Russian Culture in the Age of Revolution, 1881-1940", page 182. Oxford: Oxford University Press, 1998.
  8. ^ Pushkarev, Sergei. "The Emergence of Modern Russia, 1801-1917", p. 327. New York: Holt Rinehart and Winston, 1963.
  9. ^ a b „"Pogano rabotatь na эtih lюdeй…" O dnevnikah Evgeniя Lansere”. Mihail Gefter. 
  10. ^ Bown, Matthew Cullerne. "Art Under Stalin", pages 81 & 243. New York: Holmes & Meier, 1991.
  11. ^ Atkinson, W. Patrick. "Theatrical Design in the Twentieth Century: An Index to Photographic Reproductions of Scenic Designs", page 312. Westport, CT: Greenwood Press, 1996.
  12. ^ Kazanskij vokzal v preddverii revolyucii. 1916-1917 gody. (accessed: 28.02.2020) (in Russ.).
  13. ^ E.E.Lansere. Kazanskiй vokzal. Boris (byk). E.E.Lanceray. Kazanskiy vokzal. E.E.Lanceray. Kazanskiy Railway Station(accessed: 28.02.2020) (in Russ.).
  14. ^ a b „Živopisnыe panno E.E. Lansere "Pobeda" i "Mir" vestibюlя Kazanskogo vokzala”. www.mskagency.ru. 
  15. ^ a b „V Harьkove partizan i komsomolьcev kisti Lansere spasli ot dekommunizacii”. VESTI. 10. 3. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еуген_Лансере&oldid=27863318”