Залеђе судбине
| Zaleđe sudbine | |
|---|---|
| Orig. naslov | Postern of Fate |
| Autor | Agata Kristi |
| Zemlja | Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Jezik | engleski |
| Žanr / vrsta dela | krimi |
| Izdavanje | |
| Datum | oktobar 1973. |
| Broj stranica | 256 |
| Tip medija | tvrdi povez |
| Hronologija | |
| Prethodnik | Slonovi pamte |
| Naslednik | Pesme |
Zaleđe sudbine je detektivski roman Agate Kristi prvi put objavljeno u Velikoj Britaniji od strane izdavačke kuće "Collins Crime Club" u oktobru 1973.[1] i u SAD od strane izdavačke kuće "Dodd, Mead and Company" kasnije iste godine.[2][3] Izdanje u Velikoj Britaniji se prodavalo po ceni od 2 funte,[1] a izdanje u SAD po ceni od 6,95 dolara.[3]
U knjizi se pojavljuju Kristini detektivi Tomi i Tapens Beresford poslednji put. Ovo je poslednji roman koji je Kristijeva napisala, ali ne i poslednji koji je objavljen jer su posle njega objavljena dva ranije neobjavljena romana iz 1940-ih.
Beresfordovi su prikazani kao penzionerski par, ali počinju da istražuju nerešen slučaj koji datira iz Prvog svetskog rata. Slučaj se odnosi na trovanje špijunke.
Ovo je jedan od samo četiri Kristina romana koji nisu imali nikakvo prilagođavanje, a ostala tri su Smrt dolazi na kraju, Nepoznato odredište i Putnik za Frankfurt.
Objašnjenje naslova[uredi | uredi izvor]
Naslov potiče iz pesme Kapije Damaska Džejmsa Elroja Flekera. Pesma se takođe pominje u priči "Kapija Bagdada" u zbirci priča Parker Pajn istražuje iz 1934. godine.
Radnja[uredi | uredi izvor]
Tomi i Tapens su odlučili da odu u penziju. Oni su sebi kupili novu kuću, zvanu "Lovori". Kuća se nalazi u odmaralištu Holokvej.[4] Par je nasledio biblioteku prethodnih vlasnika porodice Lorels, a Tapens odlučuje da sredi svoju zbirku knjiga za decu. Ona ispituje primerak Crne strele (1888) dok se sećala da je čitala ovaj roman u mladosti. Unutar knjige, Tapens pronalazi skrivenu poruku: „Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću. Ubio ju je neko od nas. Mislim da znam ko.[4]
Tapens traži grob Meri Džordan, ali ne može da ga pronađe. Ona umesto toga pronalazi grob Aleksandra Parkinsona koji je bio prvobitni vlasnik knjige i pisac poruke. Aleksandar je umro sa 14 godina. Istražujući prošlost porodice Parkinson, Tapens otkriva da je Meri Džordan bila au pair devojka koja je radila za Parkinsonove. Meri je navodno umrla slučajno zbog trovanja jedući smrtonosne listove naprska. Listovi su bili ubačeni u salatu koju je jela. Smrt se navodno dogodila pre 60 godina.[4]
Tomi i Tapens prikupljaju podatke o Meri od ostarelih seljana i saznaju da je bila umešana u "tajne vladine poslove", među kojima su planovi za razvoj nove podmornice. Tomi zove svoje bivše saradnike u britanskim obaveštajnim službama koji potvrđuju ovaj podatak. Beresfordovi saznaju da je Meri i sama bila britanska tajna agentkinja.[4]
Beresfordovi su u početku bili zadovoljni istragom ovog nerešenog slučaja, ali njihov vrtlar Isak Bodlikot je ubijen i ostavljen na njihovom pragu. Par je očigledno blizu otkrivanja „davno sahranjene tajne“, a postoje tajanstveni neprijatelji spremni da ih zaustave.[4]
Likovi[uredi | uredi izvor]
- Tomas "Tomi" Beresford
- Pradens "Tapens" Beresford
- Albert, sobar Beresfordovih
- Gospodin Robinson
- Pukovnik Pajkvej
- Horšam
- Debora, Tomijeva i Tapensina ćerka
- Isak Bodlikot, vrtlar Beresfordovih
- Endru, Dženet i Rozali, unučad Beresfordovih
Književni značaj i prijem[uredi | uredi izvor]
Većina kritičara je primetila kako je ovde primetno Kristino poodmaklo doba. Na primer, glavni likovi Tomi i Tapens, takođe poodmaklih godina, kao da u jednom poglavlju zaboravljaju ono o čemu su govorili u prethodnom poglavlju. Izgleda da se neki razgovori ponavljaju iznova i iznova, pre nego što se dogodi bilo kakva radnja. Neke zagonetke koje su očigledne i lako rešive za čitaoca zauzimaju poglavlja kojima će se baviti glavni likovi.
Moris Ričardson iz časopisa Posmatrač 11. novembra 1973. bio je pozitivan u svojoj recenziji: „Sada u svojim sedamdesetim godinama, Beresfordovi, taj njen par detektiva-početnika za koje su neki od nas smatrali da su previše raspoloženi za utehu, stekli su prustovsku složenost. Kodna poruka u Edvardijanskoj knjizi za decu ih dovodi u vezu sa ubistvom guvernante umešane u nemački špijunski slučaj pre 1914. Prošlost i sadašnjost se zadivljujuće prepliću. Uprkos političkoj povodljivosti. Ovo je istinski tour de force sa zvezdanim delom za Hanibala, Mančesterskog terijere."[5]
Robert Barnard je negativno napisao da je Zaleđe sudbine "poslednja knjiga koju je Kristijeva napisala. Najbolje (i lako) zaboravljena."[6]
Prema Kembričkom vodiču za žensko pisanje na engleskom, ovaj roman je jedan od „odvratnih poslednjih romana” u kojima Kristijeva navodno „u potpunosti gubi kontrolu”.[7]
Kanadsko proučavanje koje je uporedilo tekstove brojnih Kristinih romana pokazalo je da su njeni kasniji radovi, uključujući Zaleđe sudbine, pokazali smanjenje rečnika za 30%. Ova promena, zajedno sa upotrebom neodređenih reči i ponavljanjem, sada su poznati kao naznake Alchajmerove bolesti, iako su prve službene dijagnoze ovog oblika demencije postavljene tek nakon Kristine smrti u januaru 1976.[8]
Pominjanje drugih dela[uredi | uredi izvor]
Knjiga ima mnogo pominjanja ranijih romana i kratkih priča u kojima su se pojavili Tomi i Tapens. Saznajemo, prilično nedosledno, da je Tomijeva i Tapensina ćerka Debora i sama sada majka blizanaca, iako je njeno troje dece kasnije predstavljeno kao Endru od 15 godina, Dženet od 11 godina i Rozali od 7 godina. Takođe ima obaveštenje da Tomijeva i Tapensina usvojena ćerka Beti živi u Keniji i da je Ejmi (prethodno nazvana Mili u romanu Trnci u prstima), supruga odanog sobara Alberta, pokojna već „neko vreme“. Gospodin Robinson, „žuti, krupni čovek“ iz romana Putnik za Frankfurt se pojavljuje ovde, kao i pukovnik Pajkvej i Horšam, koji je na tjanom zadatku kao vrtlar.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Collins Crime Club – A checklist of First Editions Chris Peers, Ralph Spurrier and Jamie Sturgeon. Dragonby Press (Second Edition) March 1999 (p. 15)
- ^ Cooper and Pyke. Detective Fiction – the collector's guide: Second Edition (pp. 82, 87) Scholar Press. (1994) ISBN 0-85967-991-8
- ^ a b „American Tribute to Agatha Christie”. Pristupljeno 12. 6. 2016.
- ^ a b v g d Bunson 2000, str. 124-125
- ^ The Observer, 11 November 1973 (p. 36)
- ^ Barnard, Robert. A Talent to Deceive – an appreciation of Agatha Christie – Revised edition (p. 203). Fontana Books, (1990) ISBN 0-00-637474-3
- ^ Sage, Lorna (1999). The Cambridge Guide to Women's Writing in English
. Cambridge University Press. str. 132. ISBN 0-521-66813-1. „The Cambridge Guide to Women's Writing in English.”
- ^ Alison Flood. „Study claims Agatha Christie had Alzheimer's | Books”. The Guardian. Pristupljeno 2016-06-12.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Bunson, Matthew (2000). „Postern of Fate”. The Complete Christie: An Agatha Christie Encyclopedia. Simon and Schuster. ISBN 978-0671028312.
- Sage, Lorna (1999). The Cambridge Guide to Women's Writing in English. Cambridge University Press. str. 132. ISBN 0-521-66813-1. „The Cambridge Guide to Women's Writing in English.”
