Zapadnjaštvo u Rusiji
Vesternizam je pravac društvene i filozofske misli koji se razvio 1830-ih i 1850-ih godina. Zapadnjaci, predstavnici jednog od pravaca ruske društvene misli 1840-ih i 1850-ih godina, zalagali su se za ukidanje kmetstva i priznavanje potrebe da se Rusija razvija na zapadnoevropskom putu. Većina zapadnjaka, po poreklu i položaju, pripadala je plemićkim porodicama, među njima su bili raznočinci i ljudi iz imućne trgovačke klase, koji su kasnije postaju uglavnom naučnici i pisci.
Ideje zapadnjaštva izražavali su i promovisali publicisti i pisci – Čadajev, Pečerin, Gagarin, V. Solovjov (predstavnici religioznog zapadnjaštva), Turgenjev, Čičerin (liberalni zapadnjaci), Belinski, Gercen, Ogarjov, Černiševski, Botkin, Anjenkov (zapadnjaci-socijalisti), Katkov, Korš, Nikitenko (profesori istorije, prava, političke ekonomije), Granovski, Kudrjavcev, S. Solovjev, Kavelin, Redkin, Babst, Vernadski.
Ideje zapadnjaka su u nekoj meri podržavali i pisci, pesnici i publicisti Meljungov, Grigorovič, Gončarov, Družinjin, Zablocki-Desjatovski, Majkov, Miljutin, Nekrasov, Panajev, Pisemski, Saltikov-Ščedrin, ali su oni hteli da pomire zapadnjake i slovenofile, ali u njihovoj umetnosti ipak preovladava zapadnjaštvo.
Preteče zapadnjaštva[uredi | uredi izvor]
Neka vrsta preteče zapadnjačkog pogleda na svet u predpetrovskoj Rusiji bile su takve političke i državne ličnosti 17. veka kao što su moskovski bojari – prosvetitelj i miljenik cara Alekseja Mihajloviča, Boris Morozov, šefovi Posolskog prikaza, koji su zapravo bili na čelu ruskih vlada - Matvejev i Golicin.
Vladimir Solovjov je pisao da su se „složenost sastava i postepeni razvoj evropske kulture, koji su na Zapadu iznedrili mnoga različita i suprotstavljena interesovanja, ideje i težnje, neizbežno odrazili u ruskom umu kada su asimilirali zapadno obrazovanje". Ako je za „pokretače ruske kulture“, kojima je Solovjov pripisivao Petra Velikog i Lomonosova, sve razlike su bile pokrivene opštom suprotnošću između „zapadnog” obrazovanja i domaćeg divljaštva, između „nauke” i „neznanja”, tada već u vreme Katarine Druge, među pristalicama „zapadnog” obrazovanja, oštrom podelom na dva naznačeni su pravci: mistični i slobodoumni – „martinisti“ i „volterijevci“. Najbolji predstavnici oba smera, kao što su Novikov i A. N. Radiščov, su se, međutim, zbližili u ljubavi prema obrazovanju i interesovanju za javno dobro. Iako je polemisao sa krajnjim prvim zapadnjakom Čaadajevim, pošto je bio protivnik katoličke teologije i branio pravoslavnu teologiju, Puškin je bio preteča i istomišljenik zrelih zapadnjaka 40-ih godina. [1]
Uspon zapadnjaštva[uredi | uredi izvor]
Formiranje zapadnjaštva i slovenofilstva obeleženo je intenziviranjem ideoloških sporova nakon objavljivanja 1836. godine Čadajevljevih Filozofskih pisama. Do 1839. godine su se uobličili stavovi slovenofila, a oko 1841. godine su se uobličili stavovi zapadnjaka. Društveno-politička, filozofska i istorijska shvatanja zapadnjaka uglavnom su se odlikovala određenim zajedničkim crtama. Zapadnjaci su kritikovali kmetstvo i pravili planove za njegovo ukidanje, pokazujući prednosti najamnog rada. Zapadnjacima se ukidanje kmetstva činilo mogućim i poželjnim samo u vidu reforme koju je sprovela vlast zajedno sa plemićima. Zapadnjaci su kritikovali feudalni sistem carske Rusije, suprotstavljajući mu buržoasko-parlamentarni, ustavni poredak zapadnoevropskih monarhija, pre svega Engleske i Francuske. Zalažući se za modernizaciju Rusije po uzoru na buržoaske zapadne Evrope, zapadnjaci su se zalagali za ubrzan razvoj industrije, trgovine i transportnih sredstava, ali pre svega železnice; zalagao se za slobodan razvoj industrije i trgovine. Očekivali su da će svoje ciljeve postići mirnim putem, tako što utiču na javno mnjenje o carskoj vlasti i šire stavove u društvu kroz obrazovanje i nauku. Mnogi zapadnjaci su smatrali puteve revolucije i socijalističke ideje neprihvatljivim. Pristalice buržoaskog napretka i zagovornici prosvetiteljstva i reformi, zapadnjaci su visoko ocenjivali Petra Velikog i napore da evropeizuje Rusiju. U Petru Velikom videli su primer smelog reformatora, koji otvara nove puteve za istorijski razvoj Rusije kao jedne od evropskih sila.
Spor o sudbini seljačke zajednice[uredi | uredi izvor]
U oblasti ekonomije, glavna razlika između zapadnjaka i slovenofila sastojala se u potpuno različitim pogledima na sudbinu seljačke zajednice. Ako su slovenofili, solandisti i zapadnjaci-socijalisti smatrali da je zajednica preraspodele osnovom prvobitnog istorijskog puta Rusije, onda su zapadnjaci, a ne socijalisti, videli u zajednici relikt prošlosti, i verovali da zajednica (uz komunalno posedovanje zemlje) treba očekivati da se ugasi, baš kao što se to dogodilo sa ostalim seljačkim zajednicama u zapadnoj Evropi. U prilog tome, slovenofili i zapadnjaci-socijalisti su istomišljenici, koji su smatrali da je neophodno da podrže seljačku zemljoposedničku zajednicu sa njenom zajedničkom svojinom nad zemljom i preraspodelom, dok su se zapadnjaci, a ne socijalisti, zalagali za prelazak na kućno zemljoposedništvo. To je odnos u kojem seljak raspolaže onim što ima, tj. svojom zemljom.
V. Solovjov o zapadnjaštvu i zapadnjacima[uredi | uredi izvor]
Tri faze[uredi | uredi izvor]
Kako je istakao Solovjov, „veliki panevropski pokreti” 1789-1815. godina doveli su do potpunijeg razumevanja principa „zapadnog” razvoja ruskih intelektualaca.
Solovjov razlikuje „tri glavne faze“ „u opštem toku zapadnoevropskog razvoja dosledno dolazile do izražaja, iako jedna drugu nisu gasile“:
- Teokratski, predstavljen pretežno rimokatolicizmom
- Humanitarni, definisan teorijski kao racionalizam, a praktično kao liberalizam
- Naturalistički, izražen u pozitivnom prirodno-naučnom pravcu mišljenja, s jedne strane, i u prevlasti društveno-ekonomskih interesa, s druge (ove tri faze su manje-više analogne odnosu religije, filozofije i pozitivne nauke), kao i između crkve, države i društva).
Niz ovih faza, po Solovjevljevom mišljenju, nesumnjivo imaju univerzalni značaj, ponovlja se u malom u razvoju ruske društvene misli 19. veka.
Po njegovim rečima, prvi katolički aspekt ogledao se u stavovima Černiševskog i ljudi 1860-ih godina. Ovaj proces razvoja ruske društvene misli bio je toliko brz da su neki od njegovih učesnika već u odraslom dobu došli do promene pogleda.
Zapadnjaci i slovenofili[uredi | uredi izvor]
Solovjov je istakao da zadovoljavajuće rešenje opšteljudskih pitanja koje je on formulisao još nije dato ni na Zapadu ni na Istoku, te da stoga sve aktivne snage čovečanstva treba da rade na tome zajedno i solidarno jedna sa drugom., bez razlike između zemalja sveta; a onda bi već u rezultatima rada, u primeni univerzalnih ljudskih principa na partikularne uslove lokalne sredine, automatski uticale sve pozitivne osobine plemenskih i narodnih karaktera. Takvo „zapadno“ gledište ne samo da ne isključuje nacionalni identitet, već, naprotiv, zahteva da se taj identitet što potpunije manifestuje u praksi. Protivnici „zapadnjaštva”, prema njegovim rečima, izvukli su se iz obaveze zajedničkog kulturnog rada sa drugim narodima proizvoljnim izjavama o „propadanju Zapada” i praznim proročanstvima o izuzetno velikim sudbinama Rusije. Prema Solovjevu, da svom narodu želi veličinu i istinsku superiornost (za dobro svih) svojstveno je svakom čoveku, i u tom pogledu nije bilo razlike između slovenofila i zapadnjaka. Zapadnjaci su insistirali samo na tome da se velike prednosti ne daju besplatno i da kada je u pitanju ne samo spoljašnja, već i unutrašnja, duhovna i kulturna superiornost, onda se to može postići samo intenzivnim kulturnim radom, u kojem je nemoguće zaobići opšti, osnovni uslovi svake ljudske kulture koje je već razvio zapadni razvoj.
Prema Solovjevu, nakon što idealizovane ideje i proročanstva izvornog slovenofilstva isparavaju, ustupljuju mesto neprincipijelnom i niskom nacionalizmu. Međusobni odnos dva glavna pravca ruske misli je uprošćen, vraćajući se na istu opštu opoziciju, koja je karakterisala eru Petra Velikog: na borbu između divljaštva i obrazovanja, između opskurantizma i prosvećenosti.
| Kriterijum | Slovenofili | Zapadnjaci |
|---|---|---|
| Predstavnici | Homjakov, braća Kirejevski, braća Aksakov, Samarin | Čadajev, Botkin, Bahtin, Turgenjev, Kavelin, Solovjov, Čičerin |
| Odnos prema autokratiji | Monarhija + deliberativno narodno zastupanje | Ograničena monarhija, parlamentarni sistem, demokratska sloboda. |
| Odnos prema kmetstvu | Negativno, zalagao se za ukidanje kmetstva odozgo | Negativno, zalagao se za ukidanje kmetstva odozgo |
| Odnos prema Petru Velikom | Negativno. Petar je uveo zapadne poretke i običaje koji su Rusiju odveli na stranputicu | Uzvišenost Petra, koji je spasao Rusiju, ažurirala je zemlju i dovela je na međunarodni nivo |
| Kojim putem Rusija treba da ide? | Rusija ima svoj poseban način razvoja, drugačiji od Zapada, ali može pozajmiti fabrike, železnicu | Rusija kasni, ali ide i mora da ide zapadnim putem razvoja |
| Kako napraviti transformacije | Mirnim putem, reforme odozgo | Nedopustivost revolucionarnih preokreta |
Ocene[uredi | uredi izvor]
Izrazi „zapadnjaštvo“, „zapadnjaci“ (nekad i „Evropljani“), kao i „slovenofilstvo“, „slovenofili“, nastali su u ideološkoj kontroverzi 1840-ih. Na konvencionalnost i netačnost ovih pojmova ukazivali su već savremenici i sami učesnici ove polemike.
Ruski filozof druge polovine 19. veka Solovjov (sami se pridržavajući ideja zapadnjaštva) definisao je zapadnjaštvo kao „pravac naše društvene misli i književnosti, priznavajući duhovnu solidarnost Rusije i Zapadne Evrope kao neodvojivih delova jedne kulturno-istorijske celine, koja mora da obuhvati čitavo čovečanstvo. Pitanja o odnosu vere i razuma, autoriteta i slobode, o povezanosti religije sa filozofijom i obe sa pozitivnom naukom, pitanja o granicama između ličnog i kolektivnog principa, kao i o odnosu heterogenih kolektivnih celina među sebe, pitanja o odnosu naroda prema čovečanstvu, crkve prema državi, države prema ekonomskom društvu, sva ta i druga slična pitanja podjednako su značajna i hitna i za Zapad i za Istok. «Evropeizm» ishodil iz predstavleniя o tom, čto «russkiй putь» — эto putь, uže proйdennый «bolee peredovoй» evropeйskoй kulьturoй. Pravda, v samom načale on vklюčal v sebя harakternoe dopolnenie: usvoiv evropeйskuю civilizaciю i vstav na obщiй evropeйskiй putь, Rossiя, kak neodnokratno povtorяli predstaviteli raznыh ottenkov эtogo napravleniя, poйdёt po nemu bыstree i dalьše, čem Zapad. Ot Petra do russkih marksistov nastoйčivo provodilasь mыslь o neobhodimosti «dognatь i peregnatь…». Ovladev vsemi dostiženiяmi zapadnoй kulьturы, Rossiя, kak polagali adeptы эtih koncepciй, sohranit glubokoe otličie ot svoego «pobeždennogo učitelя», preodoleet vzrыvom tot putь, kotorый Zapad soveršil postepenno i, s točki zreniя russkogo maksimalizma, — neposledovatelьno.[2]
Prema politikologu Vladimir Pastuhov u ideologiji slovenofilstva i zapadnjaštva nije bilo ničeg specifično ruskog. Naučnik se poziva na britanskog istoričara Arnolda Tojnbija, koji je o ovoj temi pisao da u svakom zaostalom društvu koje treba da se vojno i ekonomski suoči sa jačim neprijateljem, nastaju dve struje: „herodijanizam“ – koji se zalaže za kopiranje stranih javnih institucija, i „zelotizam“ – pozivajući na izolaciju radi očuvanja tradicionalnog načina života. Prema Tojnbiju, ni jedan ni drugi trend ne mogu dovesti društvo do uspeha, jer su i jedni i drugi lišeni kreativnosti. Pastuhov je takođe primetio da „da parafraziram Lenjina, može se reći da postoje „tri izvora, tri komponente“ boljševizma: „zapadnjaštvo“ i „slovenofilstvo“, kao dva glavna pravca ruskih intelektualnih traganja sredinom 19. veka, i pravoslavnu versku tradiciju, koja je postala ona „čulna obloga“, koja je pomogla da se poveže ono što se, čini se, nikada ne može povezati“. [3]
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Annenkov P. V. (1960). Literaturnыe vospominaniя. Seriя literaturnыh memuarov. M.: GIHL.
- Bezюk D. K. (1998). Noveйšiй filosofskiй slovarь. Šablon:Mn.: Izd. V. M. Skakun. Arhivnaя kopiя ot 4 marta 2016 na Wayback Machine
- Gercen A. I. (1958). Bыloe i dumы. Častь 4—5 Moskva, Peterburg i Novogorod (1840-1847). M.: GIHL. (tekst)
- Zapadniki // Bolьšaя rossiйskaя эnciklopediя : [v 35 t.] / gl. red. Ю. S. Osipov. — M. : Bolьšaя rossiйskaя эnciklopediя, 2004—2017.
- Zapadniki / Dmitriev S. S. // Evklid — Ibsen. — M. : Sovetskaя эnciklopediя, 1972. — (Bolьšaя sovetskaя эnciklopediя : [v 30 t.] / gl. red. A. M. Prohorov ; 1969—1978, t. 9). tekst statьi
- Zapadniki, zapadničestvo // Эnciklopedičeskiй slovarь Brokgauza i Efrona : v 86 t. (82 t. i 4 dop.). — SPb., 1890—1907.
- Losskiй N. O. (1991). Istoriя russkoй filosofii. M.: Sovetskiй pisatelь.
- Lotman Ю. M. (1997). „Sovremennostь meždu Vostokom i zapadom”. M.
- Pastuhov V. B. (2014). „«Tretьe prišestvie bolьševizma»”.
- Frank S. L. (1990). „Puškin ob otnošeniяh meždu Rossieй i Evropoй”. M.: Kniga.
- Bredihin A.L., Rudenko D.A. (2016). Politiko-pravovыe vzglяdы zapadnikov v Rossii v XIX veke: vzaimosvяzь političeskoй ideologii i pravoponimaniя. M.: LitRes: Samizdat.
