Зелена јова
| Zelena jova | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Carstvo: | Plantae |
| Kladus: | Tracheophytes |
| Kladus: | Angiospermae |
| Kladus: | Eudicotidae |
| Kladus: | Rosids |
| Red: | Fagales |
| Porodica: | Betulaceae |
| Rod: | Alnus |
| Podrod: | Alnus subg. Clethropsis |
| Vrsta: | A. alnobetula
|
| Binomno ime | |
| Alnus alnobetula (Ehrh.) K.Koch
| |
| |
| Prirodna rasprostranjenost | |
| Sinonimi[2] | |
|
Spisak
| |
Zelena jova (lat. Alnus alnobetula) listopadni je grm ili malo drvo. Formira rastuće do uzlazne stabljike, i normalno dostiže visinu između 0,5 do 3 m. U idealnim uslovima može živeti više od 50 godina.[3]
Opis vrste[uredi | uredi izvor]
Kora je tanka sive do plavo-sive boje. Listovi su naizmenični i jednostavni, dugi od 2 do 3 cm, široki 1 do 2,5 cm, jajoliki do eliptični, na vrhu zaobljeni, dno dlakavo . Ivice su sitno nazubljene, a ne dvostruke. Gornja površina je tamnozelena, bez dlaka do retko dlakava, donja površina sjajno zelena i bez dlaka do retko dlakava, a obično je ljepljiva kada je mlada. Grančice su smeđe do crvenkastosmeđe do sivkastozelene boje, sa raspršenim belim porama, mladi listovi nisu dlakavi ili su retko a dlake dobijaju tek u drugoj godini. Cvetovi su jednolični sa odvojenim muškim i ženskim šišarkama na istoj biljci. Ženski plod je čvrst, ovalan do jajoličast, grozdst, koji sadrži širokokrilne matice, zelene do sivo-smeđe boje. Cvet se javlja u rano ili kasnije proleće zavisno od nadmorske visine i širine, dok plod sazreva između sredine septembra i decembra. Dolazi do zagađenja uglavnom vetrom. Seme je sitno, 1-2 mm, svetlo braon sa uskim opkoljenim krilom. Koreni formiraju visoko vlaknast korenov sistem, što ovu biljku čini veoma pogodnom za sprečavanje erozija tla. U korenima se takođe nalazi simbioza koja omogućava fiksirnje azota.[3]
Drvo zelene jove koristi se za izradu nameštaja, dimnih lososa i izrade ormana. Ulje kore drveta jove se koristi za lečenje mučnine, bolova u mišićima i dijareje. Ugrejano lišće ovog drveta koristi se u lečenju kožnih bolesti. Unutrašnja kora se struže, a zatim koristi u pravljenju salata i kolača, a takođe se koristi u mnogim receptima. Listovi stabla zelene jove se koriste spolja i iznutra, koriste se kao lek, kao čaj u lečenju groznice i infekcija. Drvo se takođe koristi u izradi boja za tkanine i potamljivanju kože. Pepeo sa zelene jove koristi se kao sredstvo za čišćenje zuba. Kora ovog drveta koristi se za smanjenje stomačnih gasova. Drvo se koristi u izradi nameštaja, stolarije i drvenih proizvoda i u proizvodnji drvenog uglja i stolarije. Koristi se za pošumljavanje na neplodnom tlu, sprečavanje erozije.[3]
.jpg)
Ugroženost i zaštita vrste[uredi | uredi izvor]
Tokom poslednjih decenija, populacija zelene jove na Alpima su prolazile kroz značajno pogoršanje, uglavnom kao rezultat oštećenja sa strane štetočina i gljivičnih bolesti, gde se smatralo da je Cryptodiaporthe oxystoma primarna uključena gljivica. Ova pojava se obično dešava nakon zime sa niskim količinom snega, koja smanjuje vitalnost jove i čini je osetljivijom na napade parazita. Ovo bi moglo prerasti u široko rasprostranjen problem kao posledica klimatskih promena. Zelena jova se smatra invazivnom vrstom na Novom Zelandu, posebno na Južnom ostrvu gde je široko zasađeno. Drveće zelene jove zahteva redovnu orezivanje. Sunčeva svetlost je neophodna za bolji rast drveta. Preveliko đubrenje nije dobro za njih. Drveće zelene jove zahteva redovno zalivanje. Za bolji rast svakodnevno zalivanje je idealno za njih. Seme ovih stabala najbolje je sejati u hladnom periodu. Seme koje je zasejano u prolećnoj sezoni ima veću mogućnost da proklija.[3]
Osnovne ekološke odlike staništa[uredi | uredi izvor]
Stablo zelene jove najbolje raste na suvom tlu. Ne može da raste u alkalnom tlu, ne podnosi sušu. Peščana, kamenita i šljunkovita tla dobra su za drvo jove. Dobro drenirano, vlažno tlo idealno je za ova drveća. Pogodno je ilovasto i glinovito tlo. Takođe može rasti u nutritivno siromašnom zemljištu i teškoj glinenoj zemlji. Ima sposobnost da podnosi krečnjačka i neplodna tla. Preferira vlažne i otvorene površine, uključujući lavinske staze, ivice vlažnih livada, obale potoka i druga nepovoljna mesta. Obično se nalazi na srednjem do subalpskih visina. Važno je obilno opadanje lišća koje je izvor organske materije za izgradnju tla i hranljivih materija.[4]
Ova vrsta igra važnu ulogu u primarnim sukcesijama, uspešno kolonizuju područja nakon jakih poremećaja kao ledničko povlačenje ili lavine. To je zato što se oporavlja brzo od lavina tako da se mogu ponovo vratiti iz korena izlomljenih panjeva, dok su veća stabla uništena. Međutim, u evropsko-planinskim područjima, sekundarna sukcesija je takođe važna. Osiromašavanje zemljišta tokom poslednjih decenija je bio glavni pokretač kolonizacije zelene jove na štetu subalpskih travnjaka. Rezltat je snažna sposobnost širenja pod visokim režimom poremećaja.[4]
Areal vrste[uredi | uredi izvor]
- Rasprostranjena je u srednjoj i severnoj Evropi, i severnoj Aziji i Severnoj Americi, u planinskim područjima na 1300—2100 metara nadmorske visine. Opisano je nekoliko podvrsta koje se razlikuju prema području rasta. Raste na vlažnom, kamenitom, glinenom i kiselom tlu, u mešovitim šumama i na njihovim krajevima. Brzo raste, dobro uspeva na tlu koje nije bogato organskim materijama. Zbog dobro razvijenog korenovog sistema dobro štiti zemljište od erozije a korisna je još jer u tlu fiksira azot. Iz panja i korena izbijaju novi izdanci.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Rivers, M.C.; Stritch, L. (2016). „Alnus alnobetula”. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 208. e.T51203944A2347475. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T51203944A2347475.en. Nepoznati parametar
|name-list-style=ignorisan (pomoć) - ^ Kew World Checklist of Selected Plant Families
- ^ a b v g Mauri, A., & Caudullo, C. (2016). Alnus viridis in Europe: distribution, habitat, usage and threats. EU, Luxembourg: European Atlas of Forest Tree Species.
- ^ a b „Learn about nature”. Pristupljeno 09. 12. 2019.
- ^ „zelena jova”. Pristupljeno 28. 1. 2020.
Literatura[uredi | uredi izvor]
Vukićević, Emilija (1982). Dekorativna dendrologija. Beograd: Privredno finansijski vodič.